Полицијски службеници и служба у целини преоптерећени су пословима и задацима који се веома неповољно одражавају на здравље запослених, а не дају дугорочне резултате и уједно додатно оптерећујући службу. Нарочито уколико се узме у обзир обим послова са којим се редовно суочавају запослени али и њихови руководиоци који немају довољан, чак ни оптималан, број извршилаца које би упутили на задатак и успели да задовоље све безбедносне изазове унутар организационих јединица са којим се свакодневно суочавају, тзв. функционална расподела људства и ресурса.

Последња потврда изречене тезе јесте чињеница да је полицијским службеницима уведен нови вид обављања задатака који се огледа у чувању запослених у домовима здравља.

Једно од првих питања у којима би се могло пронаћи решење проблема је одређивање броја полицијских службеника. Као груби оквир и застарело правило је један полицајац на хиљаду становника. Обзиром на чињеницу да се у међувремену полицијска функција у друштву, као и обим задатака полиције енормно повећао, јасно је да наведени параметри не могу бити репер за безбедно друштво и заједницу.

Ми тренутно имамо ненормалну ситуацију где су економски параметри стављени испред безбедносних што ниједна озбиљна држава и систем себи не смеју да дозволе, нарочито уколико узмемо у обзир да безбедност нема цену, да од безбедности све полази па и економски просперитет. Тако данас уштеде од неколико процената испод нуле у БДП, у погледу „вишкова“ запослених у МУП плаћамо животима људи, великим материјалним штетама проузракованим криминалитетом и слично.  Остаје нам нада да проценти неће ићи на горе. Тамо где се позивамо на наду нема управљања и стратешког програма јер је ситуација препуштена случајности, или је пак недовољно сагледана уз неизналазак адекватних одговора и решења.

Циљ полицијске организације је ефикасна реализација задатака које пред полицију поставља друштвена заједница. Како би успешно обављала задатке значајни су: број полицајаца, здравље и способности, обученост и опремљеност, веза између напредовања у каријери и ефикасност рада, морал полицајаца, однос полиције и јавности, ниво економског и друштвеног развоја, укључивање других сегмената друштва пре свега образовно-васпитних, безбедносна култура друштва и томе слично. Неки предуслови су испуњени, на некима се новим законом тежи и одпочео је процес што је за сваку похвалу релевантних фактора који су били укључени у доношење закона.

Леонард и Мур (Leondard and More, Police Organization and Management, Police Science Series, NY-2000) наводе оквире за одређивање броја полицајаца са пуним радним временом у односу на 1000 становника у зависности од величине града, и то: 2,5 полицајца /1000 становника за градове до 10 000 становника; 1,7 до 1,9 / 1000 становника за градове од 10.000 до 250.000 становника, 2,8 полицајаца/1000 становника за градове преко 250.000 становника.

Дакле, није потребно нити продуктивно „гасити пожаре“, већ превентивним радом уз укључивање свих сегмената друштва радити на томе да до „пожара“ не дође. Наведено би се могло имплементирати и спровести кроз пројекат „Полиција у локалној заједници“, кроз конкретан пример у Пожеги, где је пројекат рализован под покровитељством и менторством колега из Швајцарске. Наиме, у једном парку у Пожеги долазило је до већег броја извршења кривчних дела крађе на дрзак начин којом приликом су махом биле жртве особе женскога пола. Начин извршења се огледао у отимању ташни. Парк је био запуштен, без адекватне расвете, дакле врло погодан за извршење оваквих деликата. Колеге из Пожеге су предлагале увођење сталног скраћеног позорничког рејона, уз периодинчно спровођење оперативно-тактичке мере и радње – заседе, на шта су колеге из Швајцарске рекле да је наведено беспотребно, да треба утврдити узроке тих догађаја, те да постоји продуктивније решење како за полицију тако и за заједницу у целини. У координацији са локалном заједницом извршено је уређење парка, поправка и замена расвете, уведен је видео надзор. Наведени парк је постао светла тачка града, више није био мрачан и запуштен, људи су радо циркулисали и задржавали се у њему, осећајући се безбедно обзиром и на чињеницу да је под видео надзором. Више није извршено ниједно кривично дело. Полиција је и даље у оквиру своје редовне патролне делатности наставила да обилази парк. Избегнуто је осипање људства и на тај начин слабљење патрола на сектору, на уштрб других места где је безбедносна проблематика сложенија и која је захтевала усмеравање капацитета службе.

Са великом сигурношћу можемо претпоставити да министри Стефановић и Лончар нису размишљали попут швајцарских колега. Сумњамо да су, пре милитаризације здравствених установа, наредили анализу узрока насиља над медицинским особљен, посебно лекарима. Да ли су увек и једини узрок пацијенти, као што је несумњиво био случај у Шапцу? Има ли ту кривице у опхођењу лекара према грађанима, у њиховом наступу према пацијентима? Верујем да би, драги нам Швајцарци, имали и ту што шта да нам предложе и посаветују нас!

Позивамо одговорне у оба министарства да имају у виду ове сугестије, јер Синдикат српске полиције указује на проблеме али се труди и истински посвећује да помогне саветима, стручношћу и искуством, како би унапредили рад и резултате, на задовољство свих у Министарству унутрашњих послова и грађана Србије.

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић