Policijski službenici i služba u celini preopterećeni su poslovima i zadacima koji se veoma nepovoljno odražavaju na zdravlje zaposlenih, a ne daju dugoročne rezultate i ujedno dodatno opterećujući službu. Naročito ukoliko se uzme u obzir obim poslova sa kojim se redovno suočavaju zaposleni ali i njihovi rukovodioci koji nemaju dovoljan, čak ni optimalan, broj izvršilaca koje bi uputili na zadatak i uspeli da zadovolje sve bezbednosne izazove unutar organizacionih jedinica sa kojim se svakodnevno suočavaju, tzv. funkcionalna raspodela ljudstva i resursa.

Poslednja potvrda izrečene teze jeste činjenica da je policijskim službenicima uveden novi vid obavljanja zadataka koji se ogleda u čuvanju zaposlenih u domovima zdravlja.

Jedno od prvih pitanja u kojima bi se moglo pronaći rešenje problema je određivanje broja policijskih službenika. Kao grubi okvir i zastarelo pravilo je jedan policajac na hiljadu stanovnika. Obzirom na činjenicu da se u međuvremenu policijska funkcija u društvu, kao i obim zadataka policije enormno povećao, jasno je da navedeni parametri ne mogu biti reper za bezbedno društvo i zajednicu.

Mi trenutno imamo nenormalnu situaciju gde su ekonomski parametri stavljeni ispred bezbednosnih što nijedna ozbiljna država i sistem sebi ne smeju da dozvole, naročito ukoliko uzmemo u obzir da bezbednost nema cenu, da od bezbednosti sve polazi pa i ekonomski prosperitet. Tako danas uštede od nekoliko procenata ispod nule u BDP, u pogledu „viškova“ zaposlenih u MUP plaćamo životima ljudi, velikim materijalnim štetama prouzrakovanim kriminalitetom i slično.  Ostaje nam nada da procenti neće ići na gore. Tamo gde se pozivamo na nadu nema upravljanja i strateškog programa jer je situacija prepuštena slučajnosti, ili je pak nedovoljno sagledana uz neiznalazak adekvatnih odgovora i rešenja.

Cilj policijske organizacije je efikasna realizacija zadataka koje pred policiju postavlja društvena zajednica. Kako bi uspešno obavljala zadatke značajni su: broj policajaca, zdravlje i sposobnosti, obučenost i opremljenost, veza između napredovanja u karijeri i efikasnost rada, moral policajaca, odnos policije i javnosti, nivo ekonomskog i društvenog razvoja, uključivanje drugih segmenata društva pre svega obrazovno-vaspitnih, bezbednosna kultura društva i tome slično. Neki preduslovi su ispunjeni, na nekima se novim zakonom teži i odpočeo je proces što je za svaku pohvalu relevantnih faktora koji su bili uključeni u donošenje zakona.

Leonard i Mur (Leondard and More, Police Organization and Management, Police Science Series, NY-2000) navode okvire za određivanje broja policajaca sa punim radnim vremenom u odnosu na 1000 stanovnika u zavisnosti od veličine grada, i to: 2,5 policajca /1000 stanovnika za gradove do 10 000 stanovnika; 1,7 do 1,9 / 1000 stanovnika za gradove od 10.000 do 250.000 stanovnika, 2,8 policajaca/1000 stanovnika za gradove preko 250.000 stanovnika.

Dakle, nije potrebno niti produktivno „gasiti požare“, već preventivnim radom uz uključivanje svih segmenata društva raditi na tome da do „požara“ ne dođe. Navedeno bi se moglo implementirati i sprovesti kroz projekat „Policija u lokalnoj zajednici“, kroz konkretan primer u Požegi, gde je projekat ralizovan pod pokroviteljstvom i mentorstvom kolega iz Švajcarske. Naime, u jednom parku u Požegi dolazilo je do većeg broja izvršenja krivčnih dela krađe na drzak način kojom prilikom su mahom bile žrtve osobe ženskoga pola. Način izvršenja se ogledao u otimanju tašni. Park je bio zapušten, bez adekvatne rasvete, dakle vrlo pogodan za izvršenje ovakvih delikata. Kolege iz Požege su predlagale uvođenje stalnog skraćenog pozorničkog rejona, uz periodinčno sprovođenje operativno-taktičke mere i radnje – zasede, na šta su kolege iz Švajcarske rekle da je navedeno bespotrebno, da treba utvrditi uzroke tih događaja, te da postoji produktivnije rešenje kako za policiju tako i za zajednicu u celini. U koordinaciji sa lokalnom zajednicom izvršeno je uređenje parka, popravka i zamena rasvete, uveden je video nadzor. Navedeni park je postao svetla tačka grada, više nije bio mračan i zapušten, ljudi su rado cirkulisali i zadržavali se u njemu, osećajući se bezbedno obzirom i na činjenicu da je pod video nadzorom. Više nije izvršeno nijedno krivično delo. Policija je i dalje u okviru svoje redovne patrolne delatnosti nastavila da obilazi park. Izbegnuto je osipanje ljudstva i na taj način slabljenje patrola na sektoru, na uštrb drugih mesta gde je bezbednosna problematika složenija i koja je zahtevala usmeravanje kapaciteta službe.

Sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti da ministri Stefanović i Lončar nisu razmišljali poput švajcarskih kolega. Sumnjamo da su, pre militarizacije zdravstvenih ustanova, naredili analizu uzroka nasilja nad medicinskim osobljen, posebno lekarima. Da li su uvek i jedini uzrok pacijenti, kao što je nesumnjivo bio slučaj u Šapcu? Ima li tu krivice u ophođenju lekara prema građanima, u njihovom nastupu prema pacijentima? Verujem da bi, dragi nam Švajcarci, imali i tu što šta da nam predlože i posavetuju nas!

Pozivamo odgovorne u oba ministarstva da imaju u vidu ove sugestije, jer Sindikat srpske policije ukazuje na probleme ali se trudi i istinski posvećuje da pomogne savetima, stručnošću i iskustvom, kako bi unapredili rad i rezultate, na zadovoljstvo svih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i građana Srbije.

Služba za informisanje SSP
Boban Đorđić