Синдикат српске полиције за време штрајка Независног синдиката полиције није се оглашавао с обзиром да води политику пружања подршке сваком синдикату који се бори за права својих чланова и радника.

Наш синдикат као организација није активно учествовала у штрајку и протесту испред Владе Србије, међутим нашим члановима који су желели, остављена је лична слобода одлучивања о уласку у штрајк и присуствовању протесту испред Владе Србије.

Сада када је штрајк завршен, наш синдикат осећа велику потребу да се извини свим грађанима који су доживљавали велике непријатности и потешкоће који је штрајк и протест проузроковао, посебно јер се штрајком ништа ново није постигло.

Штрајк је законско средство радника у остваривању својих права, као такав треба га посматрати као принуду и ствар која изазива незадовољство, међутим став нашег синдиката је да је штрајк морао бити усмерен према изазивању незадовољства и стварању „проблема“ послодавцу, Влади или политичарима на власти и свима који су довели полицију у веома лош положај, али не и да буде усмерен према грађанима који исто тако лоше живе и имају велике економске и друштвене проблеме.

На жалост, лошом организацијом штрајка и протеста изазван је бес грађана према полицији као служби, док штрајк није донео ништа ново што до сада Влада Србије, односно министар полиције предходно није обећао пре почетка штрајка.

Чланови нашег синдиката осећају се изманипулисано и изданим, јер су други изазвали гнев народа и пад поверења полиције у јавности, управо ни за шта.

 —***—

Синдикат српске полиције жели да изрази велико незадовољство и осуду изјаве министра Ивице Дачић: „Да свако треба да испуњава своје задатке, а ко неће, нека тражи друго радно место.“  Сматрамо да је изјава била директна претња и притисак на штрајкаче како би обуставили штрајк, што су и учинили.

Подсећамо министра Дачића да је највећи број полицајаца учествовао у ратним дејствима у Хрватској, Босни и Херцеговини, за време НАТО агресије и ратовао против терориста и сепаратиста на Косову и Метохији. Многи су погинули, рањени или су професионално оболели.

Да ли је наш уважени министар то заборавио? Зар  људи који су се жртвовали за нашу државу заслужују то? Треба ли да се стидимо тог периода или што се залажемо за своја права?

Број: 70и /011
Београд, 29.12.2011.год.