На порталу Министарства унутрашњих послова, у уводном делу текста којим је представљен Сектор за људске ресурсе пише следеће:

Сектор за људске ресурсе обавља послове којима се обезбеђују услови за несметано функционисање Дирекције полиције и осталих организационих јединица Министарства унутрашњих послова, у вези са функцијом управљања људским ресурсима.

Сектор у координацији са осталим организационим јединицама Министарства, креира и спроводи стратегију развоја људских ресурса, креира и имплементира политику управљања људским ресурсима, усклађује процесе, системе и праксу управљања људским ресурсима са стратешким циљевима и потребама Министарства и са најбољом праксом, оцењује и унапређује квалитет управљања људским ресурсима у целом Министарству.

Заиста лепо замишљено и још лепше написано. Но да ли је заиста тако и у пракси? Нажалост није! Свима нама добро је познат хаос настао увођењем новина у вези са каријерним напредовањем, интерним конкурсима… Треба ли нам бољи показатељ од тога да нико живи више не зна како изгледа Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, ни да ли уопште постоји важећи. Чини се да живимо и радимо у вакууму. Нема премештаја, нема напредовања… Описи радних места не постоје, а незаобилазан су услов за расписивање конкурса. Акт о процени ризика више нико ни не спомиње.

Последњих дана приметно је да се у ту неславну трку укључило и Одељење за стручно образовање и обуку, које је део наведеног Сектора за људске ресурсе. Запослени стичу утисак да колеге из тог Одељења сваке године доносе све гори план и програм обуке. Пуно је нелогичности у новинама које нам дају а ми ћемо овде навести само неке од њих.

Да ли је сврсисходно оцењивање запослених у гађању из службеног наоружања у случају када не постоји редован тренинг? Наравно, при томе јединице се деле и шаком и капом. У којој то још држави полицајац за годину дана испали свега 25 метака и то само приликом оцењивања? На дај Боже да на терену морамо да употребимо ватрено оружје кад по годину дана не тренирамо. Господа која осмишљавају тај план и програм очигледно не знају ста значи реалан рад на терену. Заборавили су уживајући у својим канцеларијама, ако су икада и знали. Као да желе додатно да нам отежају и огаде рад у полицији.

Још једна новина, уведена ове године, јесте повећање старосне границе и за жене и за мушкарце, на 45 и 50 година, када је у питању провера физичке спремности. Наравно, поред старосне границе, пооштрили су норме које треба испунити, а које су и онако већ биле поприлично захтевне. При томе су термини за полагање ове године пребачени за месец мај а тиме је и скраћен рок за припрему запослених.

Да ли неко може да објасни колегама ауторима плана, да полицијски службеници већ имају исувише стресан посао да би им још и они претили јединицама. Као и да им објасни да полицијски службеници који оперативно раде не могу по цео дан да тренирају и уче теорију јер морају да раде, да терен не може да сачека да се заврши наша теоријска настава или часови физичког. Уместо да олакшају колегама они нам само стварају додатни стрес са тим њиховим проверама и оцењивањима.

Нажалост, код нас мало ко има разумевања и уместо да надлежни брину да будемо спремни због рада на терену, наметнутим обавезама само нам стварају додатне проблеме.

А оцена нам итекако утиче на напредовање у служби али и доводи до евентуалног отказа радног односа. За било какво напредовање потребан је висок трогодишњи просек, који је заиста тешко изборити. А негативне оцене у две узастопне календарске године дају нам излазну карту из МУП.

Стога нам ти системи провера стварају додатни стрес. По новим нормама, требао би човек да тренира сваког дана, да би успео да добије петицу, а ако сви одемо да тренирамо, неће преостати нико ко ће да ради. Откуда уопште идеја за повећавање норми и старосне границе кад су људи и до сада масовно падали на физичким проверама. Наравно, потежу аргумент и њиме се оправдавају тиме како су нам омогућили часове физичког, не схватајући да велика већина запослених на те часове ретко кад успе да оде јер посао не може да чека. Преостаје нам само да своје слободно време и новац трошимо на плаћање тренинга, теретане и стрељане, што уопште нису мали издаци.

Синдикат српске полиције свакако подржава тежњу да нам полицајци буду обучени, физички оспособљени за све задатке, али систем се мора изменити. Уместо система кажњавања и демотивације, треба увести ситем награде, систем који ће да мотивише људе. Објекти за тренинге нам морају бити доступни у сваком тренутку, да нам свима буду ужитак и издувни вентил, начин да се ослободимо стреса а не, као што је сада случај, извор додатног стреса и малтретирања.

Служба за инфрмисање ССП
Миле Лазаревић