Na portalu Ministarstva unutrašnjih poslova, u uvodnom delu teksta kojim je predstavljen Sektor za ljudske resurse piše sledeće:

Sektor za ljudske resurse obavlja poslove kojima se obezbeđuju uslovi za nesmetano funkcionisanje Direkcije policije i ostalih organizacionih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, u vezi sa funkcijom upravljanja ljudskim resursima.

Sektor u koordinaciji sa ostalim organizacionim jedinicama Ministarstva, kreira i sprovodi strategiju razvoja ljudskih resursa, kreira i implementira politiku upravljanja ljudskim resursima, usklađuje procese, sisteme i praksu upravljanja ljudskim resursima sa strateškim ciljevima i potrebama Ministarstva i sa najboljom praksom, ocenjuje i unapređuje kvalitet upravljanja ljudskim resursima u celom Ministarstvu.

Zaista lepo zamišljeno i još lepše napisano. No da li je zaista tako i u praksi? Nažalost nije! Svima nama dobro je poznat haos nastao uvođenjem novina u vezi sa karijernim napredovanjem, internim konkursima… Treba li nam bolji pokazatelj od toga da niko živi više ne zna kako izgleda Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, ni da li uopšte postoji važeći. Čini se da živimo i radimo u vakuumu. Nema premeštaja, nema napredovanja… Opisi radnih mesta ne postoje, a nezaobilazan su uslov za raspisivanje konkursa. Akt o proceni rizika više niko ni ne spominje.

Poslednjih dana primetno je da se u tu neslavnu trku uključilo i Odeljenje za stručno obrazovanje i obuku, koje je deo navedenog Sektora za ljudske resurse. Zaposleni stiču utisak da kolege iz tog Odeljenja svake godine donose sve gori plan i program obuke. Puno je nelogičnosti u novinama koje nam daju a mi ćemo ovde navesti samo neke od njih.

Da li je svrsishodno ocenjivanje zaposlenih u gađanju iz službenog naoružanja u slučaju kada ne postoji redovan trening? Naravno, pri tome jedinice se dele i šakom i kapom. U kojoj to još državi policajac za godinu dana ispali svega 25 metaka i to samo prilikom ocenjivanja? Na daj Bože da na terenu moramo da upotrebimo vatreno oružje kad po godinu dana ne treniramo. Gospoda koja osmišljavaju taj plan i program očigledno ne znaju sta znači realan rad na terenu. Zaboravili su uživajući u svojim kancelarijama, ako su ikada i znali. Kao da žele dodatno da nam otežaju i ogade rad u policiji.

Još jedna novina, uvedena ove godine, jeste povećanje starosne granice i za žene i za muškarce, na 45 i 50 godina, kada je u pitanju provera fizičke spremnosti. Naravno, pored starosne granice, pooštrili su norme koje treba ispuniti, a koje su i onako već bile poprilično zahtevne. Pri tome su termini za polaganje ove godine prebačeni za mesec maj a time je i skraćen rok za pripremu zaposlenih.

Da li neko može da objasni kolegama autorima plana, da policijski službenici već imaju isuviše stresan posao da bi im još i oni pretili jedinicama. Kao i da im objasni da policijski službenici koji operativno rade ne mogu po ceo dan da treniraju i uče teoriju jer moraju da rade, da teren ne može da sačeka da se završi naša teorijska nastava ili časovi fizičkog. Umesto da olakšaju kolegama oni nam samo stvaraju dodatni stres sa tim njihovim proverama i ocenjivanjima.

Nažalost, kod nas malo ko ima razumevanja i umesto da nadležni brinu da budemo spremni zbog rada na terenu, nametnutim obavezama samo nam stvaraju dodatne probleme.

A ocena nam itekako utiče na napredovanje u službi ali i dovodi do eventualnog otkaza radnog odnosa. Za bilo kakvo napredovanje potreban je visok trogodišnji prosek, koji je zaista teško izboriti. A negativne ocene u dve uzastopne kalendarske godine daju nam izlaznu kartu iz MUP.

Stoga nam ti sistemi provera stvaraju dodatni stres. Po novim normama, trebao bi čovek da trenira svakog dana, da bi uspeo da dobije peticu, a ako svi odemo da treniramo, neće preostati niko ko će da radi. Otkuda uopšte ideja za povećavanje normi i starosne granice kad su ljudi i do sada masovno padali na fizičkim proverama. Naravno, potežu argument i njime se opravdavaju time kako su nam omogućili časove fizičkog, ne shvatajući da velika većina zaposlenih na te časove retko kad uspe da ode jer posao ne može da čeka. Preostaje nam samo da svoje slobodno vreme i novac trošimo na plaćanje treninga, teretane i streljane, što uopšte nisu mali izdaci.

Sindikat srpske policije svakako podržava težnju da nam policajci budu obučeni, fizički osposobljeni za sve zadatke, ali sistem se mora izmeniti. Umesto sistema kažnjavanja i demotivacije, treba uvesti sitem nagrade, sistem koji će da motiviše ljude. Objekti za treninge nam moraju biti dostupni u svakom trenutku, da nam svima budu užitak i izduvni ventil, način da se oslobodimo stresa a ne, kao što je sada slučaj, izvor dodatnog stresa i maltretiranja.

Služba za infrmisanje SSP
Mile Lazarević