Наслов овог чланка је парафраза познатог домаћег филма где јунака приче сналазе све нелогичне и немогуће животне ситуације које га, ни кривог, ни дужног, лагано али сасвим сигурно доводи до безнађа и на праг лудила!

Скоро у истој ситуацији налазимо се и ми данас суочени са немилосрдном машинеријом Министарства унутрашњих послова и логиком некаквог „ланца команде“! Јер, заиста, како другачије схватити и прихватити ситуацију где у једној малој полицијској станици командир злоставља и понижава полицајце, његови најближи сарадници неометано физички насрћу на колегинице, удружено примењују све замисливе и незамисливе притиске. Због таквог поступања командир бива лоше оцењен и дисциплински гоњен од стране свог начелника, као првог претпостављеног. Потом и синдикат открива и врху МУП пријављује озбиљне сумње у неколико извршених кривичних дела у тој полицијској станици, због којих и грађани туже државу, али све то бива узалудно!

Упркос уверавања главног начелника, да је упознат са проблемима и схвата озбиљност ситуације, да ће уследити разрешење комадира и његова селидба у „топлије крајеве“, до тога ипак не долази под смешним изговором – тог командира нико не жели да прими, нико га не жели у својој средини!

А онда, као гром из ведра неба, први претпостављени тог командира, начелник који га је дисциплински гонио због пропуста и злоупотреба, дакле тај начелник бива разрешен, пребачен у другу јединицу. Након 20 година беспрекорне службе, више пута награђиван сада бива понижен и осрамоћен! Премда у образложењу одлуке стоје све сами хвалоспеви и бивају истакнути квалитети, као да се ради о великом унапређењу а не о понижавајућем премештају!  Судбина тог начелника још увек је неизвесна али зато командиру око којег се све врти ни длака са главе није фалила!

Схвативши да од послодавца помоћи нема, да је од злог командира, још гора заштита „зле маћехе“, коју игра главни начелник и врх МУП,  оштећени полицајци прелазе у другу организациону јединицу. Практично и буквално се настоје склонити од зла. Али опет узалуд! Пипци командира стижу далеко, он их опет, мада више није њихов старешина, прогања и злоставља. Оцењује их јединицама, позива на некакве разговоре, пријављује их, а на опште запрепаштење свих нас – главни начелник то прихвата и придружује се игранци!

Епилог се тек очекује, игра мачке и миша још траје!

Поштовани читаоче, је ли вам сад наслов јаснији? Јесте ли сигурни ко су идиоти? Не, нисте у праву! Нису они идиоти, ми смо идиоти, ми који их трпимо и већином ћутимо!

Слажете ли се да је догорело до ноката и да је време за излазак на улицу?

Служба за информисање ССП