На трагу идеје о борби против корупције као једног од приоритетних задатка Владе, што је и један од услова  да се приведе крају ово наше „дуго путовање у Јевропу“, створена је широка коалиција партнера различитих, до јуче непомирљивих, политичких интереса и профила. Ова борба наишла је на подршку свих друштвених слојева, али од идеје до њене реализације постоје бројне препреке.

Иако се у читавој јавности неприметно и неминовно намеће питање – да ли нам је у овом историјском тренутку потребна борба или рат против корупције, јер то подразумева драстично различите приступе у покушају искорењивања овога зла  (није случајно што Американци после 11/09 користе синтагму „рат против тероризма“) које већ годинама изједа друштвено ткиво – у толикој мери да се већ тешко разликује здраво од болесног, ми, као синдикат, у овом тренутку желимо да скренемо пажњу на само неке елементе који могу указати на способност надлежних институција да се ухвате у коштац са овим проблемом.

С тим у вези, постављамо питање, може ли МУП Р Србије у најављену борбу  против корупције у друштву, ако његови највиши руководиоци већ годинама раде на стварању услова за системску корупцију у самом Министарству!!!? Може ли се у такву борбу без искорењивања готово институцинализованих појавних облика „унутрашње“ корупције, без укидања основа за појаву корупције у Министарству!???

Према неким дефиницијама корупција (lat. Corruptus  – потплаћен) или подмитљивост обично означава коришћење службених овлашћења и права поверене моћи за приватне сврхе, супротно закону и моралним вредностима. Отуда се по некима корупција дефинише и као „морална поквареност“. У политичким погледу, по дефиницији политолога Harold-a Dwight-a Lasswell-a, корупција је повреда општег интереса због личног користољубља.

За почетак ћемо само побројати неке појавне облике (али се нећемо њима и бавити) „унутрашњег“ корумпирања на различитим нивоима у Министарству, од којих је свакако најразорнији негативна селекција кадрова. Нећемо причати ни о давању на 24-часовно коришћење „бесних“ службених аутомобила које можете до миле воље возити где год хоћете и колико хоћете, нити о давању скупоцених мобилних телефона којима се прецизније одређује „статус“ појединаца у радној средини. Нећемо се бавити ни постављањем појединаца на руководеће функције у појединим полицијским управама – руководилаца којима се омогућује да више година по основу, плате, дневница, хранарине, одвојеног живота од породице, луксузирања по хотелима, згрћу велике суме новца, као да баш тамо, у тој средини, нема способних и радника од поверења. Само ћемо поменути случајеве када високи руководиоци политичких странака доводе своје штићенике за ручицу и запошљавају их у Министарству без икакве претходне провере, не само безбедносне.

Зашто нећемо, питате се ви!!!? Па, због тога што у свим овим случајевима већ имамо и корумпиране и оне који корумпирају. Мада се о оваквим видовима корупције мало пише и зна у јавности, јавност то ипак добро наслућује.

Намера нам је да овог пута вашу пажњу усмеримо на веома опасну појаву која због вишемесечног, а у неким случајевима и вишегодишњег опстајања, постаје или је већ постала институционализовани основ за стварање корупције у Министарству.

Већини запослених у МУП-у је познато да око 1000 запослених у Министарству већ више од пола године није добило решење о распоређивању на радно место у складу са последњом систематизацијом радних места у Министарству. Око 1000 људи који су противзаконито лишени својих права. Шта тек рећи о оним случајевима, а обавештени смо да има и таквих, мада су ова сазнања непроверена, када полицијски службеник не добије решење, иако се у евиденцијама Министарства води да је распоређен на ниже радно место, са нижом платом!? А пошто нема решења не може ни да се званично жали. И ћутке прима ту нижу плату.

А тек о случајевима колега који седам (7) година не добијају никакво решење о распоређивању при чему су до крајности маргинализовани и искључени из радног процеса!!! А има и колега који годинама не долазе на посао, јер „нема слободних канцеларија“.

Сви они су постали статусно и материјално зависни, не од закона и од резултата свог рада, већ од својих руководилаца. За разлику од већине запослених имају још један, додатни проблем – сталну стрепњу да ли ће задржати радно место, хоће ли им сутрадан неко донети решење којим се проглашавају технолошким вишком? Или ће им неко донети неодговарајуће решење у смислу Закона о полицији? Управо људи у таквој позицији, не желимо никога овиме да увредимо, постају „добар материјал“ за корупцију и уцену сваке врсте. И спољашње и унутрашње. А од корумпираног и уцењеног који је једном подлегао притиску, могу се увек изнова тражити разне „услуге“.

ССП је покушао да, по основу Закона о доступности информација од јавног значаја, преко Бироа за информације од јавног значаја Министарства, дође до податка о томе колико запослених у Министарству од ступања на снагу Закона о полицији није добило ниједно решење о распоређивању на радно место и то по организационим јединицама. Од стране Бироа обавештени смо да Биро не располаже таквим документом. Верујемо да је одговор истинит, односно да се у Министарству не води евиденција о броју таквих лица, али исто тако верујемо да Министарство располаже именима свих њих, иако, по Закону, Биро није у обавези да сачини нови документ да би одговорио на наш захтев. Са законске стране гледано, њихов одговор је сасвим у реду.

Међутим, овакав одговор је са моралног становишта у најмању руку дискутабилан и као такав није у духу Закона, а истовремено је дискриминаторски према синдикатима уопште у односу на друге учеснике јавног живота.

Да бисмо ово објаснили ову последњу тврдњу, замислићемо један други пример. Рецимо, да се неки новинар, по основу истог Закона, обрати Министарству захтевом да му се доставе подаци о укупном броју прекршаја јавног реда и мира у Београду, по врстама, на дан 01.01.2013.јануара 2013. године, у времену од 00,00-02, 00 часа. Циљ оваквог једног захтева би, најједноставније речено, могао бити да се дође до податка о томе како новогодишња атмосфера утиче на јавни ред и мир, али то није ни битно, јер, по Закону, нико није дужан да објашњава ралоге због којих тражи неку информацију од јавног значаја. Елем, такав збирни податак не постоји нити у једном документу у Министарству. Да би се удовољило том захтеву, неопходно је покренути базу података у информационом систему Министарства, треба да се напише тушта и тма команди како би се из постојеће базе извукли баш ти тражени подаци, а онда и обраде ти подаци и сачини нови документ, што Министарство, опет, по Закону, није дужно да учини. Е, сад, замислите ситуацију да се новинару одговори да Министарство не располаже траженим документом.!!! Мишљења смо да би потписник таквог одговора, после протеста новинара или директора његове куће, моментално добио отказ, а свакоразни аналитичари илити тумачи и обдуценти актуалног друштвеног тренутка би били гости свеколиких трлабабалан емисија на телевизијама са националном фреквенцијом; опозиција би у најмању руку тражила оставку министра, ако не и читаве Владе, док би се позиција бранила да они са тим немају везе, да су они безброј пута доказали да су за сарадњу са медијима, да је поменути одговор дело једног чиновника и то, гле, баш оног којег је на то место поставила претходна власт… и све тако у круг.

Управо због оваквог једног примера тврдимо да Биро не поступа у складу са духом Закона о приступу о јавним информацијама и да се фактичким скривањем података које смо тражили, свесно или несвесно, сасвим је свеједно, ставља у службу оних који подстичу стварање услова за појаву корупције у Министарству и постаје њихов активан саучесник. Па здрава логика налаже да није Закон донет да би се прљавштина склањала под тепих, већ напротив – да се открије.

Потписник већ поменутог одговора Бироа је овлашћено лице г. Драган Поповић, који је недавно на један наш други захтев, да нам се достави евиденција радника Управе за послове исхране и смештаја који током сезоне обављају послове у хотелу „Београд“ у Бечићима за протекле 4 година, одговорио да МУП не располаже документом који садржи такве информације. Изговори човек неистину а да није нимало поцрвенео, прекорачивши при том све законске рокове за одговор!!! И за то неће никоме одговарати! (Не зато што није поцрвенео, већ зато што је дао неистиниту информацију и прекорачио рок). Њему није битно што смо на овај начин желели да, барем у једном делу, проверимо неке гласине како се на рад у „Београд“ готово увек шаљу исти радници а што је последица корумпираности оних који те одлуке доносе.

ССП је недавно упутио Бироу нови захтев којим тражимо да нам се достави информација који су то радници који од 2006. године, односно од ступања на снагу Закона о полицији нису добили никакво решење о распоређивању, уз упозорење на законске последице код евентуалног одговора да Министарство не поседује документ који садржи тражене информације, с обзиром да се такви подаци налазе у дигиталном запису у УИТ, односно у Сектору финансија, људских ресурса и заједничких послова. На исти начин тражили смо и да нам се доставе подаци о свим радницима који нису добили решење у складу са последњим актом о унутрашњој организацији и систематизацији радних места из 2012. године.

Са овим незаконитостима су и у писаној и у усменој форми упознати и министар и директор полиције и надлежни у Сектору финансија, људских ресурса и заједничких послова, а са неким од њих и надлежни судови и Јавно правобранилаштво. Како то обично бива, очекиване реакције оних који су задужени за спровођење закона нема. Зато се поставља питање могу ли грађани имати поверења у институције система, ако ни сам запослени у тим институцијама не верују својим руководиоцима?

Један од основних задатака ССП је да буде катализатор свих негативних појава у МУП-у које штете интересима радника, па и оних појава који представљају погодну подлогу за појаву корупције, да такве појаве и њихове генераторе аргументовано жигоше и да се као анти-тело у болесном организму бори против болести. За то нам је потребна подршка свих радника, не само чланова нашег Синдиката. Немамо никакве сумње да нам је потребна и подршка и помоћ других синдиката, без обзира на њихову репрезентативност, јер верујемо да су нам циљеви исти. То, међутим, није довољно. Неопходна нам је и помоћ медија, јавних личности и шире друштвене јавности, јер иако смо ове конкретне проблеме лоцирали и идентификовали, сигурни смо да они своје пандане имају у другим органима државне управе.

Служба за информисање ССП