Потпредседник Управног одбора „Ћирилица – Београд„, господин Миодраг Којић упутио је писмо подршке настојању Синдиката српске полиције да очува употребу ћириличног писма у Министарству унутрашњих послова и Републици Србији. Председник удружења „Ћирилица – Београд“  је наш чувени песник Добрица Ерић.

У наставку текста, прочитајте писмо подршке: Поштовани господине Видовићу,

Са пажњом и подршком Синдикату српске полиције, пратимо дешавања у Вашем Министарству, поводом кршења Устава и закона Републике Србије када је службена употреба језика и писма у питању од стране неодговорних појединаца из МУП-а.

Питање ћириличног писма, као стуба националног идентитета, не треба везивати само за историјско, духовно, законско  или културолошко-социјално питање, већ је то питање и од егзистенцијалног значаја у неприхватању наметнуте колонијалне свести о вреднијем туђем писму и доминантности комплетне стране (пре свега западне) културе.  Историја нас учи  да свуда где нестане ћирилице врло брзо нестане и Срба и  сведоци смо свакодневних насртаја на ћирилицу као најпрепознатљивијег симбола српства.

 Вероватно  смо криви једноставно  «што читамо и пишемо ћирилицом и што смо живи » како каже песник и председник нашег удружења Добрица Ерић.

За српски народ је латиница одувек сматрана окупационим писмом  и увек  је  стизала на бајонетима непријатељских војника. Треба ли подсећати да  су  народни трибуни Светозар Милетић и Петар Кочић робијали због одбране ћирилице у Аустро-угарској, да је  четрнаест учитеља у окупираној Црној Гори 19. октобра 1916. године  стављено  под војни суд и осуђено јер нису хтјели да умјесто ћирилице предају латиницу; да су сви јавни натписи у окупираној Србији 1915. године морали бити замењени латиничним а да је исто важило  и на територији НДХ за време Другог светског рата; да је Митрополит Петар Зимоњић платио главом што није хтео да промени печате са ћирилице на латиницу; да је 27 професора у Црној Гори отпуштено протеклих година због српског језика и ћирилице…….

Као што се види, за спас ћирилице је пострадало и још страда и бори се, оно што држи до личног као  и достојанства свог народа.

Не морамо наглашавати колико је понижење када МУП Србије не поштује Устав и законе своје матичне земље и користи писмо суседне државе, и поставља се питање ко ће да брине о интегритету и достојанству нације  када то не чине њени први представници. Знамо да форма није важнија од садржаја, али онај ко не види и не поштује форму, не види ни садржај. Ко је склон да затвори очи на пропусте око форме, сасвим сигурно не поштује ни садржај. А питање српског писма је и далеко више од тога јер писмо и симболички и фактички, потврђује суверенитет државе Србије, поготову у периоду када је он угрожен са више страна и на разне  начине.

Треба ли подсећати  да је све вредно у српској историји написано ћирилицом, да је Свети Сава сва своја дела, укључујући и Крмчију написао на ћирилици и да је управо он видео у томе  јемство  самосталности Српске цркве, у крајњој линији јемство одржања српства. И Свети владика Николај Велимировић није имао разумевања за оне што  затиру српску   ћирилицу, јер тиме „одбацујемо половину Православља, одвајамо се од србске писмености из прошлости и трампимо боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве.“

Да ли је потребно да се у срцу Србије позивамо на законске одредбе и да ли је  могуће да Министарство унутрашњих послова као организација   која се финансира из буџета Србије не поштује одредбе члана 10 Устава Србије, који каже да је службени језик у Србији српски, а службено писмо ћирилица. Према томе службена употреба ћириличног писма предвиђа се када установа или организација долази до вршења законом повереног јавног овлашћења. Сходно закону о језику и писму, исписивање на латиници могуће је на просторима Републике Србије где је присутна хрватска национална мањина у одговарајућем законском проценту, јер је то њихово званично писмо. И нема никаквог законског а ни другог историјског или цивилизацијског разлога за такав ниподаштавајући однос према једином и Уставом загарантованом писму, при чему велики број грађана вређа дискриминаторски однос према српској ћирилици и српској култури уопште. Уосталом и у Европи се чине велики напори у очувању националног идентитета и неотуђивог права грађана на своја етничка обележја, своју културу и духовну баштину као и неотуђивог права на очување свога језика и писма.

Надам се да ћете разумети наше обраћање и наставити да инсистирате на доследној употреби српског језика и ћирилице, јер ако неће ваше министарство, а ко ће ? Српско удружење Ћирилица из Београда ће вас подржавати  у вашим  племенитим активностима,  као  и на овој иницијативи заснованој на  Уставу, закону и  вековној српској традицији.

Замолио бих Вас да  лично пренесете нашу подршку  полицајцу Ристи Кнежевићу, који  својим доследним и непоколебљивим ставом, даје  огроман допринос одбрани интегритета државе Србије,  чиме  се показао  достојним својих и наших часних предака.

Са поштовањем    и  уважавањем

 за Управни одбор Ћирилице Београд
Миодраг Којић, потпредседник

 Бр. 02 – 13 / 32
Београд 24. април 2013.год.