Свима је познато каквом брзином се решавају проблеми запослених у МУП-у. Једна реченица описује право стање „муко моја пређи на другога“. Они који би требало да их решавају , чекају да се нешто само од себе деси. Пре ће корњача претећи зеца у трци, него што ће послодавац приступити озбиљно једном великом проблему и решити га коначно. Тачно је да је у једној басни зец изгубио трку, али то је само у причи. Нама остаје да у реалности помогнемо корњачи да дође до циља. Да је гурамо и вршимо притисак.

Овде се нећемо бавити писањем новинара, објавама разних интернет портала који копирају текстове, преправљају их и извлаче ствари из контекста. Јер тада њихов текст добија другачији смисао. Нећемо им замерити, јер је познато да већина новинара има предрасуде и стереотипе према полицајцима. Нама остаје да јавност чује и ону другу страну приче и донесе закључак. Ону коју послодавац вешто скрива и путем медија пребацује одговорност и кривицу на обичне раднике, углавном полицајце.

Велики број запослених у МУП-у је принуђен свакодневно да путује на релацији кућа-посао-кућа. То је нормална ситуација, потреба службе је таква и не представља проблем ако се ради о мањим релацијама. Нажалост, та чувена „потреба службе“ је један од разлога због којег запослени добијају премештаје ван свог места рада, расписују се конкурси од стране послодавца за рад у месту пребивалиште, а затим се због „ње“ прекомандују за рад у друга места и то је срж проблема у целој причи. Онај, који и даље послодавац не жели да реши.

Примера има много, навешћемо неке од њих:
Послодавац расписује конкурс за пријем 450 полицијских службеника који ће радити у подручне полицијске управе где имају пребивалиште, заинтересовани се пријаве, прођу тестове, заврше основну полицијску обуку и приликом промоције решењем министра, изненада, због „потреба службе“ сви буду распоређени за рад у ПУ за град Београд. Наравно, потреба службе је и у другим градовима, на основу тога је и расписан конкурс. Али, утицај појединаца и стављање под маргину безбедносне проблематике коју имају остале подручне полицијске управе је наша реалност. Тим поступком, будући радници МУП-а се нису надали. Њихове породице и решено стамбено питање у свом месту пребивалиште је узрок да не желе живети у Београду и одвајати скоро целу плату на плаћање кирије за стан и остале дажбине. И углавном доносе одлуку да желе живети са породицом, у свом дому. Затим почну путовати, јер другог решења нема. Неколико стотина километара дневно. Свакога дана.

Други пример је злоупотреба од стране старешина, који у таквим ситуацијама имају одрешене руке и пракса је показала да се они на тај начин и свете према неистомишљеницима. У последње време то је постала и пракса, свакодневница . Једноставно, руководиоци организационих јединица имају дискреционо право да доносе решења запосленима да раде у другој полицијској станици у оквиру управе и да путују и по 100 км у смени. То се могло видети и после завршетка штрајка где су активисти Синдиката српске полиције распоређени у друго место рада.

И тако долазимо до ситуације да поред завршетка планираног буџета за једну годину, где се одвајају новчана средства на основу тренутног стања, настану изненада велики непредвиђени трошкови. У ставци „Накнада за путовање“ и по неколико десетина милиона динара у једној години! Овим начином рада послодавца  највише су оштећени:  порески обвезници и запослени који путују. Први због финансијких трошкова а други због времена које проводе у путу, здравственог стања, немогућности да буду са својом породицом и сл.

По истраживању и анализи коју је урадио Синдикат српске полиције постоји велики број запослених који путују из свог места пребивалишта у место рада, због „потреба службе“. Навешћемо оквирно и стварно стање које је урађено у месецу мају 2014. године, за четири најудаљенија града. Овде не укључујемо оне који то злоупотребљавају и чија поступања не оправдавамо.

Према овим претпоставкама, са тачношћу истих од +/- 20% , јер немамо тачне податке од МУП-а, на месечном нивоу,  за трошкове путовања запослених само из ова четири града се издваја око 5.497.500 динара. Намомињемо да ова табела везана само за орг.јединицу ПУ за град Београд.  За исплату путних трошкова  за 148 пол.службеника који путују из ових градова иде минимум  1/18 путних трошкова целог Министарства!!!
То је месечно око: 5 нових службених возила или 1200 зимских гума.
Само је потребна добра воља послодавца, ништа више и за годину дана свака подручна полицијска управа би добила најмање по једно возила на основу ових смањења.

Парадокс у овом случају представља тај да послодавац у 2014. години расписује још један конкурс за пријем полазника где наводи потребу службе: 20 полазника за подручје ПУ Врање, 20 полазника за подручје ПУ Ниш, 15 полазника за подручје ПУ Јагодина и остала подручја одакле запослени путују ка Београду, а која нисмо навели јер сматрамо да је довољан овај показатељ. Зар није лакше оне које путују вратити у своја места одакле путују, а у конкурсу за град Београд повећати број кандидата за толико? Ово је још један доказ да послодавац не жели да спроведе мере штедње, и поред притисака и решења које је понудио Синдикат српске полиције http://ssp.org.rs/arhive/5892 , као и поред сагласности Директора полиције генерала Милорада Вељовића да се одоборе премештаји онима који то траже http://ssp.org.rs/zahtev-za-trajni-premestaj .

Стање на терену је веома лоше, руководиоци организационих јединица не поштују јасан став Дирекције полиције да се запосленима омогући премештај, већ напротив раде у супротно и оптерећују ионако мали буџет Министарства. Да ли је самовоља тих појединаца јача од мере штедњи у држави? Или се можда скривају иза тога како би још увек могли да користе службена возила, а притом и они наплаћивали трошкове путовања?

Видећемо у наредном периоду. Али овако више не може, ако се планирају уштеде у Министартсву, потребна је боља координација међу Управама и сарадња са синдикатима. Понудили смо анализу и решење за овај горући проблем, надамо се да ће уследити реакција послодавца…

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић