Београд – вечерас око 19:40 часова, патрола полиције у саставу Саша Вулетић и Небојша Јоловић (чланови нашег синдиката) пронашли су коверат са 650 евра код аутобуског стајалишта на Аутокоманди.
Саша Вулетић, председник синдикалне групе Вождовац изјављује:
“Колега Небојша Јоловић и ја обилазили смо службеним аутомобилом аутобуско стајалиште на Аутокоманди. То место посебно нам је важно јер се често дешавају џепне крађе, желели смо полако да опсервирамо терен и погледамо да ли на станици има сумњивих лица. Током вожње запазио сам коверат на коловозу и то ми је привукло пажњу. Зауставили смо службено возило и у коверту пронашли 650 евра. С обзиром да не знамо чији је новац, предаћемо га у полицијској станици на Вождовцу, где и радимо.“ – каже Вулетић.
Небојша Јоловић је ожењен има двоје деце и живи у принудном смештају у објекту Полицијске испоставе Бели поток, у кућици која је пред рушење.
Саша Вулетић у полицији ради десетак година, прогнано је лице са Косова ожењен је, отац троје деце живи у Јагодини као подстанар, сваког дана на посао путује у Београд.
И ако обојца полицајаца врло тешко живе , као и већина грађана у Србији, ни једног тренутка се нису двоумили у даљем поступању са пронађеним новцем. Част и морал су им на првом месту, како и доликује честитим и поштеним полицајцима.
Они кажу да им је веома жао јер не знају чији је новац и да предпостављају да ће се власник изгубљеног новца јавити и преузети изгубљено.
Београд, 10. новембар 2011.године
У Новом Београду 08.11.2011. године око 21.10 часова, поред ромског насеља у близини „Белвила“ полицијски службеник и полицијски службеник-приправник, приметили су да више лица ромске националности покушавају да се електро кабловима прикључе, са своје бараке на инсталацију јавне уличне расвете.
С обзиром да је полицијски службеник уочио извршење кривичног дела, применио је законско овлашћење – легитимисање лица, како би утврдио идентитет осумњичених. Том приликом издато је и наређење лицима да се удаље од стубова уличне расвете. Чекајући проверу података о легитимисаним лицима, из правца ромског насеља према полицији почело је да долеће камење и стаклене боце, том чину су се придружили и присутни легитимисани.
Приликом напада полицијски службеник је покушао да задржи једно лице, али изненада, иза леђа полицајца задесила се ромкиња која је угризла полицајца за ногу, он је убрзо је погођен више пута каменицама и стакленом боцом у пределу тела и врата, задобивши лаке повреде.
Због немогућности да одбрани полицајца приправника (који нема законса овлашћења у употреби средстава принуде) и себе, полицајац је позвао помоћ. Убрзо затим, на лице места долазе две ауто патроле ПИ Нови Београд и две патроле „Интервентне јединице 92“.
По пристизању полицијског појачања, присутни грађани су се разбежали у дубину ромског насеља, али у једном тренутку из насеља је долетела каменица која је разбила предње ветробранско стакло возила „Интервентне јединице 92“. Полиција је привела две малолетне и једну пунолетну особу у ПС Нови Београд где ће уз консултацију са државним тужиоцем бити даље процесуирани.
„Полиција и ако је свакодневно на удару разних обесних и нервозних грађана редовно обавља своје послове, као што се и види, спремна је и даје живот да у борби против криминала док помаже грађанима у невољи. Због тога молимо све грађане да имају обзира и разумевања према проблемима које полиција свакодневно има.“ – Истиче Марко Виријевић, председник СГ Нови Београд.
Што се саме државе тиче она нема ефикасан механизам или не жели да заштити своје полицајце који су постали мета за нападе или одстрел. Нашег министра Ивицу Дачића, министарку правде Снежану Маловић и председника државе Бориса Тадића, све судије и тужиоце јавно питамо, докле ће непоштовање закона, лоша судска пракса и мала казнена политика према осуђенима ићи далеко? Да ли је порука ове државе да у њој влада безакоње и пракса да се криминалцима, хулиганима и вандалима повлађује и да се стимулишу да се и даље баве послом као и раније или ће држава, политичари и судство, осим декларативне осуде, преузети конкретне радње да заштите полицајце и грађане Србије?
Од министра Дачића, тражимо да се више посвети унутрашњим проблемима у полицији, и да јасно полицајцима стави до знања шта предузима и шта ће конкретно предузети да се спрече напади на полицајце. Пригодна реторика и декларативна осуда и даље не даје резултате!
У Београду 09.11.2011
Током ноћи, у Београду у улици Кнеза Милоша бр.101, током обезбеђења објекта полицајац Д.П. стар 26 година, из за сада не утврђеног разлога, пуцао је себи у пределу главе и од задобијене ране касније преминуо.
Синдикат српске полиције, по ко зна који пут апелује на послодавца и државу да конкретно почне да решава проблеме у полицији и предузме адекватне и хитне мере на превенцији и психолошкој подршци припадника Министарства унутрашњих послова.
Напади, убиства и самоубиства у полицији заузимају размере епидемије. Ове године, према нашим подацима пет припадника полиције одузело је себи живот, исто толико их је погинуло на дужности. Десет смртно страдалих полицајаца на дужности, за једну годину, није мала бројка. Посебно чуђење изазива чињеница да за овај феномен напада убистава и самоубистава у полицији, нико није одговоран! Нити ико у врху МУП, преузима чак и моралну командну одговорност, што је сасвим несхватљиво за једно одговорно друштво! – истиче Глишо Видивић, ВД председника синдиката.
– Полицајци у Србији суочени су лошим менаџментом, а полицајци услед врло честог мобинга и великог стреса који се нагомилава током свакодневног рада плаше се да затраже психолошку помоћ јер тада креће прогањање од стране већине претпостављених , за сваку „Ф” шифру полицајцу одмах одузимају оружје и возачку дозволу и остављају га незаштићеног на немилост криминалаца, док се преостале колеге томе подсмевају и изостаје њихова подршка која је у таквим ситуацијама пресудна.
Повећан број самоубистава полицајаца, бележи се након 2003. године а колико је тачно њих у протеклих осам година дигло руку на себе знају само у Министарству унутрашњих послова, и они такве податке таје и не желе да саопште јавности.
– Због тога смо се за помоћ обратили и Поверенику за информације од јавног значаја, али ни након тога одговора односно података нема и сумњам да ће их и бити, мада би било добро да јавност једном сазна праву истину о полицајцима који сами на себе дижу руке. Међу нама се само нагађа из којих наших служби има највише жртава односно ко се најтеже носи с обавезама које су безбедносним радницима наметнуте.
Београд, 5. 11. 2011.године
