Ауторски текстови Архиве - Страница 3 од 9

ДИСКРЕТНИ ХЕРОЈИ ВАТРОГАСЦИ!!!

Napisao/la spp_admin na 24/07/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на ДИСКРЕТНИ ХЕРОЈИ ВАТРОГАСЦИ!!!

Док широм ужареног Јадрана бесне велики пожари сумњивих узрока, а у Србији на пожару знатно мањег интезитета долази до озбиљних повреда неколико припадника Ватрогасно-спасилачке јединице, ти момци, наши дискретни хероји, ненавикнути на пажњу, мимо своје воље дођоше у епицентар интересовања свих медија и политичара.

Имали смо прилике да видимо хрватског премијера како, у луксузној лимузини са обезбеђењем, излази на терен и тамо сусреће ватрогасце у „Застави 750“, чувеном „фићи“, заосталом из бивше нам државе и даље у функцији и употреби, ко зна како и ко зна зашто. Прочитасмо вест како црногорски премијер нуди новчане надокнаде од неколико стотина евра, свим ватрогасцима ангажованим на даноноћном гашењу ватрене стихије. Видесмо и нашег министра како са најближим сарадницима обилази тешко повређеног ватрогасца, збринутог на Војно-медицинској академији, што је, без сумње, гест за сваку похвалу.

Али…

Одлазак министра Стефановића у болницу је свакако позитивна ствар, једно време смо имали министре које такве ствари нису ни најмање дотицале. Сада реагују, па макар и неискрено, медија ради (не тврдимо да је то заиста тако), ипак тај гест даје повређеном неку додатну снагу и наду.

А наду даје и нама у Синдикату српске полиције, као организацији која брине о интересима свих запослених у Министарству унутрашњих послова. Даје нам наду да ће се са лепих речи и стидљивих, спорадичних или ад-хок, покушаја унапређења услова рада, прећи на системско решавање нагомиланих проблема. У последњих неколико година је остварен напредак у реформама људских ресурса, уведене су многе новине, неке заиста револуционарне и представљају квалитативан помак. Урађено је понешто и на плану опремања, набављање су униформе и још понешто.

Али…

Али то никако није довољно. Надлежни морају „отворити кесу“ и определити знатнија средства за опремање полицијских службеника, ватрогасаца-спасилаца и свих других службеника од којих зависи безбедност грађана и државе. Јасно нам је да је држави, у предходном периоду, приоритет била, пре свега, фискална консолидација, смањење буџетског дефицита и уштеде на свим плановима. Али, ми сматрамо да није направљен прави баланс. Буџет је рестриктиван тамо где то не сме бити, код набавки и опремања виталних служби, док се на неким местима и даље расипа новац. Погледајмо само јавна предузећа која и даље гомилају губитке, при томе се расипајући новцем. Да ли је реално, да ли је људски разумљиво да полицајац или ватрогасац за 20 година службе, као Јубиларну награду добије износ од 70 хиљада динара а радник електропривреде за тај исти јубилеј близу 300 хиљада динара. Да ли је рад баш сваког радник ЕПС-а, свака част правим рударима, вреднији од пожртвованог рада ватрогасца-спасиоца, на пример. Треба ли споменути и то да деца радника у ЕПС-у добијају новогодишњу поклон честитку док је нашој деци тако нешто ускраћено и забрањено законом?

Но, то је сасвим споредна ствар у овој причи. Акценат бацамо на опремање служби које ову државу одржавају једном од најбезбеднијих у Европи, у сваком смислу. Господа у Влади РС морају да знају следеће – да је повређени колега ватрогасац имао одговарајуће одело он данас не би лежао у болници са преко 70% изгореле површине тела!!! Морају знати да ватрогасно-спасилачке јединице користе возила и опрему старију од својих припадника, стару по неколико деценија! Свако у овој држави мора знати и да полицајци немају заштитне прслуке у гарантном року, да нас штити само срећа! А срећа је варљива, не свемоћна.

Једноставно, срамне дневнице и ниске зараде можемо и да толеришемо, изджаћемо некако још мало, али неисправну опрему или њен апсолутни недостатак више не можемо нити смемо толерисати. Апелујемо на надлежне да под хитно издвоје средства и изврше неопходне набавке. Не треба ту много мудрости, нек питају обичне избвршиоце шта нам све недостаје, начелници им свакако не преносе право стање, крију истину, кријући себе иза улепшане слике.

Немојмо чекати неку велику трагедију па да онда кренемо!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Виртуелни топли оброк и регрес у МУП-у!

Napisao/la spp_admin na 17/07/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Виртуелни топли оброк и регрес у МУП-у!

Преко милион радника у Србији, међу којима и запослени у Министарству унутрашњих послова, или не прима никакву накнаду за топли оброк, или је тај износ симболичан. Баш као и регрес, и овај део зараде за нас, запослене у МУП, не постоји чак ни на платним листићима, постоји само у изјавама званичника Сектора за материјално-финансијско пословање..

Прецизних података о броју радника којима су ова право ускраћена формално или фактички нема, али чињеница да, топли оброк и регрес не добија ни гро оних којима је послодавац држава. Наиме, за око пола милиона запослених у јавном сектору те ставке су само део коефицијента зараде, и то ако је веровати надлежнима јер их запослени не виде чак ни у коефицијенту. Кажу, тај износ накнаде не мора бити изражен у номиналном износу, ту је он негде, „кумулативно изражен кроз коефицијент“, ма шта то заиста значило!

Многи од оних који у Србији ову накнаду и примају не могу да се похвале њеним износом. Забрињавајуће велики број фирми исплаћују на име топлог оброка динар дневно што је испод сваког достојанства и представљају изругивање прописа уз директно понижавање радника. Замислите само то да постоје радници који месечно добију 22 динара на име накнаде за топли оброк!

Иначе, износи који би, на име накнаде за топли оброк, требали да добијамо кроз плату, су око 20 одсто просечне или минималне зараде у Србији, односно од 4.000 до 8.000 динара месечно. Ако знамо број запослених у МУП и узмемо неку средњу вредност накнаде од 6.000 динара месечно долазимо до износа од преко 250 милиона динара, за колико запослени бивају ускраћени а МУП, односно држава направе уштеду. На годишњем нивоу то износи преко три милијарде динара, те уз званично приказани, а фактичко непостојећи регрес у приближно истом износу, долазимо до запањујућег износа за који запослени бивају ускраћени у само једној години – преко 6 милијарди динара.

Не желећи да споримо искреност изјава званичника да су топли оброк и регрес уграђени у плату не можемо а да не приметимо бројне нелогичности у таквом ставу. На пример, запослени којег, под било којим изговором, послодавац казни умањењем коефицијента плате, аутоматски добија и умањење накнаде за топли оброк и регрес, што није логично али ни законито. Је л то кажњеном раднику следује пола ручка??? Кажњавање глађу? А тек којом математиком успевају да обрачунају топли оброк за време боловања или годишљег одмора? Уз прековремене, ноћне и радне сате на дане државних празника?

Нигде логике, наравно. Али, с обзиром да чак и судови верују држави и послодавцима, остаје и нама само да им верујемо и надамо се некаквој измени садашњих прописа. Стога су у петицији, за коју је Синдикат српске полиције скупљао потписе и коју смо предали Народној Скупштини, међу осталима, били и захтеви да накнаде за топли оброк и регрес запосленима у МУП буду јасно изражене у платним листићима и да их почнемо да примамо реално, а не само у „кумулативном износу“! Надајмо се да ће народни посланици имати слуха за наше захтеве, ма колико они сами били „мажени и пажени“ регресираним ценама у свом скупштинском ресторану! Уосталом, потписе на петицију ставило је више од десет хиљада запослених у нашем министарству а то нико не сме да игнорише!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Полицајац као правосудна пинг-понг лоптица

Napisao/la spp_admin na 06/07/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Полицајац као правосудна пинг-понг лоптица

Већ навикнутим на разноразна шиканирања и понижавања, што од грађана, што од наших старешина, где су или изложени подсмеху или бесмисленим захтевима и наређењима, полицијским службницима је остало врло мало простора за изненађења. Она непријатна наравно, а већ за пријатна, оваквима, какви смо, ненавикнутима на њих, простора има на претек, али га ретко када неко испуни. Обично то буде неки сирома, старији грађанин који памти лепша времена. Истине ради, понекад нас пријатно изненаде и они ретки професионалци међу нашим старешинама.

Најновији случај непријатног изненађења забележили смо у Врњачкој Бањи где су полицијски службеници службено поступајући према страном држављанину дошли у проблем услед несарадње и надмудривања двоје представника правосудних органа. Након основних полицијских службених радњи, страни држављанин је по скраћеном поступку приведен дежурном судији за прекршаје која је лицу изрекла новчану казну. Будући да лице није имало новчаних средстава за плаћање казненог налога, судија доноси решење о замени казне и издаје налог за пријем у Окружни затвор у Краљеву. Полицајци поступају по налогу и лице одводе до затвора али онда следи изненађење.

Дежурни радник у Окружном затвору након увида у документацију каже следеће: „А странац? Странци иду у Сремску Митровицу, не може овде.“ Полицајци обавештавају своје старешине, они судију која је издала налог, судија зове управника затвора, управник своје раднике… И тако у круг добрих два сата. За та два сата полицајци стоје на сунцу испред врата затвора, са лицем везаним лисицама.

Тек након тог времена судија позива полицајце да дођу по нов налог јер управник затвора страног држављанина не жели да прими у затвор. Да не би даље малтретирали странца, полицајци га одводе до зграде Полицијске управе Краљево, зграде најближе затвору, у климатизовану просторију, а један од колега одлази поново до суда. Сада је већ око 18,00 часова, радно време одавно завршено, али судија долази са записничаром и израђује нов налог за затвор у Сремској Митровици. Таман што су завршили налог, зове колега који је остао са лицем и каже како је у зграду ПУ Краљево дошао управник затвора и саопштио како се смиловао и да ће коначно да прими то лице у затвор.

Срећа те управник, поред тога што воли да мудрује и не зна свој посао, није и човек који воли да дремне после ручка, иначе би наше колеге морале пут Срема, након одрађене целодневне смене. Да ли му је неко наредио (што је вероватније) или се он досетио (што је мање вероватно) да узме прописе и прочита одредбе које се односе на прихват страних држављана које јасно кажу да страни држављанин мушког пола казну издржава по седишту суда који казну изриче, док је код женског пола то мало другачије (све кажњенице се упућују у Казнено поправни завод за жене у Пожаревцу).

Поред тога што овим текстом упознајемо јавност и упозоравамо колегинице и колеге шта им се све може десити у служби, ми ћемо свакако послати посебан допис Управи за извршење кривичних санкција, Министарства правде Србије и затражити санкционисање дотичног управника због исказаног незнања, непрофесионалног рада и беспотребног малтретирања полицајаца, судије и страног држављанина.

Такође, користимо прилику да похвалимо наше колеге на стрпљењу, а посебно судију на исказаној доброј вољи и труду, јер је комотно могла да, строго држећи се закона и одрађеног исправног првобитног налога, остави наше колеге на цедилу да не знају шта даље са лицем које управник затвора не жели да прими.

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

НСП НАСТАВЉА ДА ОБМАЊУЈЕ ПОЛИЦАЈЦЕ НАВОДНИМ ТУЖБАМА ЗА РЕГРЕС И ТОПЛИ ОБРОК

Napisao/la spp_admin na 14/05/2017. Objavljeno u Ауторски текстови, Обавештења. Нема коментара на НСП НАСТАВЉА ДА ОБМАЊУЈЕ ПОЛИЦАЈЦЕ НАВОДНИМ ТУЖБАМА ЗА РЕГРЕС И ТОПЛИ ОБРОК

Без трунке образа и савести НСП покушава да на сваки начин прикупи бар по неку приступницу и спречи суноврат у који, вишегодишњим издајама запослених, заслужено падају. Њихови активисти у појединим организационим јединицама настављају да шире причу о тужбама за топли оброк и регрес. И то раде само на локалном нивоу, позив на тужбе не можете пронаћи на њиховој фејсбук страници или сајту, јер се прибојавају да, без обзира на то што су тужбе фарса, послодавац позив на тужбе може схватити као атак на њ, а пудлица не жели ни најмањи ризик губитка господара.

Да се не би створио утисак да се прича без аргумената, појаснићемо – аргументовано и тачку по тачку.

I Иза приче о адвокатима (Драган Лазаревић, Марко Митић, Биљана Радојковић, Миодраг Раданчић, Милош Кукурековић, Душан Живковић, Наташа Станковић, Сандра Михајловић, Ивана Павловић, Александара Бурић, Мирјана Бурић Лазаревић, Биљана Антић, Марко Николић) који ће без динара на име трошкова заступања и који ће, уместо полицајаца, платити све судске трошкове и трошкове вештачења, чак и у случају да се изгуби спор, крије се једна квака. Потпуно је тачно да се са тим адвокатима закључује уговор или им се даје пуномоћје и представници Синдиката српске полиције су разговарали са адвокатом Драганом Лазаревићем и адвокатом Марком Митићем још 14.2.2017, а потом и са адвокатом Иваном Раденковићем 16.3.2017. године. И истина је да СЕ ПОЛИЦАЈЦИ ДОВОДЕ У ЗАБЛУДУ. Не од стране адвоката,већ од стране актииста НСП. Наиме, без обзира на то што се потпушу ти уговори или пуномоћја, тужбе се не подносе. Заправо, поднето је пет огледних тужби, па уколико се у њима успе, поднеће се и остале, уколико не – ником ништа. Осим још једног изиграног поверења полицајаца! Али то је дугогодишњи начин рада НСП и начин опстајања на „синдикалној“ сцени. Навикли су они да издају колеге. То је на својој кожи најбоље осетило 1.280 колега са Косова и Метохије који су напросто избрисани са радног списка МУП-а, баш као и 1.475 колега који су требали доћи под исти мач кроз „анализу ризика“, на коју је НСП ставио свој потпис; или колеге које су након продатог штрајка у кафани напросто разбацане по другим организационим јединицама. Нећемо даље, за све НСП издаје је потребна читава студија, нажалост, вратимо се на тему нове преваре.

Дакле, поднето је само пет пробних тужби и ништа више. Преостале ТУЖБЕ НЕЋЕ БИТНИ НИ ПОДНЕТЕ! Јер уговори и пуномоћја који нам се сада нуде на потписивање не значе ништа, осим да нас неки тамо адвокат „капарише“ да ће нас он тамо негде за годину-две-три заступати у тужбама, али под условом да ових пет тужби које су поднели „прође“. А у којој фази поступка је тих поднетих пробних тужби? У тој да није одржано ни прво рочиште.

Уколико сте сумњичави, а ви једноставно од тих адвоката и/или свог председника СГ тражите да вам дâ на увид у суду заведену тужбу и када се испостави да је нема, схватићете и да је све лажа и обмана.

Зато, не падајте на ове глупе и јефтине форе неодговорног „синдиката“, већ памет у главу. Имајте у виду и чињеницу да када изгубите спор суд не досуђује да судске трошкове сноси адвокат, већ странка у поступку, дакле ми. Е, сад, тачно је да ми потом можемо, по основу уговора, тужити адвоката, а по добијању спора захтевати наплату, али…
1) то ће да потраје, а суд ће већ да почне да вам трошкове одбија од плате;
2) ако се у спор упусти и спор изгуби само 10.000 колега, а како је процењени износ судских трошкова око 50.000 динара, да ли мислите да би било који адвокат могао да исплати 500.000.000 динара на име тих наших судских трошкова?
Дакле, наплатило би се само неколико нас, оних који би први тужили адвокате, остали би остали празних шака.

II А хајде да размотримо и каква је СУДСКА ПРАКСА по овом питању…

Постоји преко 20 пресуда апелационих судова којима су тужбени захтеви у погледу регреса и топлог оброка ОДБИЈЕНИ. Међу њима су и они примери где су колеге пре више година тужили за прековремени и ноћни рад, рад на дан државног празника, а истовремено за топли оброк и регрес. Тада су им тужбени захтеви у делу за прековремени и ноћни рад и рад на дан државног празника усвојени, а у делу за топли оброк и регрес ОДБИЈЕНИ. У прилогу је и део из образложења једног апелационог суда, као и одлука Уставног суда по жалби за регрес и топли оброк.

III Напослетку, размотримо и као је проблематика регреса и топлог оброка уређена ВАЖЕЋИМ ПРОПИСИМА.

— Законом о раду (члан 118. став 1. тачке 5. и 6) је прописано да запослени има право на регрес и топли оброк, у складу са општим актом (тј. ПКУ). Дакле, Закон о раду се упућује на ПКУ. ПКУ за државне органе (члан 29. став 2) је прописано да су у коефицијент плате садржани и накнада трошкова за регрес и топли оброк. Дакле, већ нам је плаћено у оквиру плате (тј. тако је прописано).

— Законом о полицији (члан 185. став 6) је прописано да се топли оброк и регрес уређује прописом којим је уређен систем плата у јавном сектору, а то је… Закон о систему плата запослених у јавном сектору. А њиме је прописано (члан 32. став 3) да висину топлог оброка и регреса утврђује Влада, али… НАКОН ШТО СЕ СТЕКНУ УСЛОВИ У БУЏЕТУ. А пошто буџетом овај расход није планиран – опет ништа.

ССП ће, као и до сада, поступати одговорно и искрено и тек када будемо сигурни да има основа за неки тужбени захтев – о томе ћемо вас известити. Заправо, наши правни заступници управо раде конципирању тужбеног захтева по два основа и у наредних неколико дана целокупном чланству ће бити омогућено бесплатно правно заступање у тим тужбама.

А што се тиче регреса и топлог оброка – то што тренутно немамо право на то – захвалите се репрезентатиним синдикатима што ово право нису уредили колективним уговором. Један од основих циљева ССП по добијању репрезентативности ће бити јасно прописивање права на регрес и топли оброк, не колективним уговором, већ законом. И управо овај циљ је и један од захтева актуелне петиције.

ЗАТО – ХЕМИЈСКУ У ШАКЕ И ПОТПИШИТЕ ПЕТИЦИЈУ КАКО БИ СЕ, БАР ЗА УБУДУЋЕ, ИЗБОРИЛИ ДА ПРАВО НА РЕГРЕС И ТОПЛИ ОБРОК БУДЕ ЈАСНО ПРОПИСАНО ЗАКОНОМ!

ИСКРЕНО, ПОУЗДАНО, ЈАКО – СИНДИКАТ СРПСКЕ ПОЛИЦИЈЕ!

СРБИЈО, ОПРОСТИ МУ, НЕ ЗНА ШТА ЧИНИ!

Napisao/la spp_admin na 25/03/2017. Objavljeno u Апели, Ауторски текстови. Нема коментара на СРБИЈО, ОПРОСТИ МУ, НЕ ЗНА ШТА ЧИНИ!

Тај 24. март 1999. године остаће уписан великим и крвавим словима у историји Србије. Ништа мање и ништа крвавије него Косовски бој! То је дан када је најмоћнији војни савез у људској историји започео 78-одневни УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ против малене, већ ратовима, дугогодишњом економском кризом и економским санкцијама измучене земље – Савезне републике Југославије!

Без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, најважнијег глобалног тела, задуженог за ОДРЖАВАЊЕ МИРА И БЕЗБЕДНОСТИ У СВЕТУ, НАТО је НЕСЕЛЕКТИВНО бомбардовао нашу земљу – без трунке савести сејући смрт, страх и крв! Убијали су војнике, децу, старе, болесне, новинаре,… На цивиле и цивилне објекте извршено је 3.381 напад, тј. скоро 40% од укупно извршених. Убијали су нас како током тих 78 дана, тако и после тога. А тако и данас. Јер, током „Милосрдног анђела“ (како то бездушно звучи!) НАТО је на 91 локацији у 112 ваздушних удара испалио преко 50.000 пројектила са осиромашеним уранијумом! И не само уранијумом – касније анализе су показале да су пројектили, поред осиромашеног уранијума, садржали и америцијум, нептунијум, плутонијум и технецијум, све радиотоксични елементи који изазивају тешка обољења која се неретко завршавају смрћу. И којих нико од нас није поштеђен, јер их у свој организам уносимо свакодневно – удисањем или путем хране и воде. Због тога је употреба оружја које садржи осиромашени уранијом ЗАБРАЊЕНА МЕЂУНАРОДНИМ КОНВЕНЦИЈАМА, а због свог одложеног дејства по становништво (време полураспада уранијума је четири и по милијадре година!), неки научници га сматрају ОРУЖЈЕМ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ! Зато нам је НАТО „анђео“ оставио трајне последице на наше и здравље будућих генерација – наших највољенијих – наше деце, унучади,… сви они настављају да буду жртве НАТО агресије.

Осим недужних људских живота, чија је смрт заувек оставила ожиљке на срцима чланова њихових породица, ожиљке проузроковане страхом и стрепњом носимо сви ми. Оштећена је или уништена инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, пољопривреда, а значајно нарушена животна средина.

Носиоци овог РАТНОГ ЗЛОЧИНА били су Хавијер Солана (генерални секретар НАТО), Весли Кларк (командант НАТО снага), Бил Клинтон (председник САД), Тони Блер (премијер ВБ) и Герхард Шредер (канцелар Немачке).

* * *

Са друге стране поносно и храбро су стајали и нас и нашу отаџбину од злочинца бранили српски војници и српски полицајци! Нису марили за силу која долази, већ су на уму имали светињу коју бране – своју децу, своје сестре, своју браћу, своје мајке, своје очеве, своје пријатеље, своје мртве претке – свој народ и своје достојанство! Могли су и они да, као премијер јуче, подигну руке у вис и злочинце дочекају са цвећем и осмесима… Могли су! И имали много већи разлог да то учине – многи од њих би сачували своје животе. Али нису! У њиховим жилама текла је крв Стефана Немање, Светог Саве, Душана и Лазара, Карађорђа, Његоша и оба Милоша, краља Петра и васкрслих из „албанске голготе“ – знали су да је живот без слободе, части и достојанства само привид живота.

Знао је то и у својим жилама носио и генерал Срето Малиновић, командант 98. јуришног пука, па пред полетање на борбени задатак, првог дана НАТО агресије на Србију, на аеродрому Лађевци код Краљева, овако говораше својим војницима:

„Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!

Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине, летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха. Али данас, данас вас не водим на један такав лет, данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.

Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну, са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних. И данас као необројено пута у нашој историји, не наређује наша команда. Србија нас зове, анђели моји челични! Иста она у којој проведосмо наше најлепше дане. Србија зове!

Испод наших крила остаће наши градови, наша деца, жене, мајке и очеви. Не бацајмо љагу на наш образ, нека вас води гесло са наше ратне заставе, заставе 98. јуришног пука: ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА! То гесло смо заједнички изабрали, покажимо да нам је оно и на срцу.

Знам, драги моји, да данас нема теже ствари на свету него бити пилот ратног ваздухопловства. Ни теже ни поносније! Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот. Обезбедићу вам лет у вечну славу, у коју ћу вас ја лично повести!

Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада. За част професије, за образ отаџбине!

На авионе!“

* * *

Тачно 18 година након овог УДРУЖЕНОГ ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА, у својству великог пријатеља председника Владе Србије и председничког кандидата Александара Вучића, у нашој престоници, међу 30.000 Срба који у свом ДНК носе наночестице НАТО уранијума, говорио је Герхард Шредер! Говорио и потом био здушно поздрављен аплаузом присутних – жртве здушно поздрављају свог и џелата своје деце! Ово ће свакако остати забележено као најекстремнији и најобимнији пример „стокхолмшког синдрома“!

Него, колико је потребно ниско пасти па пре подне „одати пошту“ жртвама, а поподне се грлити с њиховим крвником?!
И није ово први крвник којем се председнички кандидат Александар Вучић грли – чинио је то и са Билом Клинтоном, којем се практично извинио за то што смо били жртве; за специјалног саветника именовао је трећег крвника – Тонија Блера; а Шредер је и раније био узоран гост и велики пријатељ нашег премијера! Све смо ово прећуткивали. Или бар недовољно гласно стали на супротну страну!

Премијерова образложења да је то зарад добре будућности Србије, суочавања са прошлошћу и добрих односа са Западом су вређање интелигенције! Наравно да треба гајити добре односе са свим државама и народима, али не са злочинцима! Јер и најљући ратни непријатељи нацистичке Немачке су после Другог светског рата радили на изградњи добрих односа са Немачком и немачким народом. Али НИКОМЕ И НИКАДА није пало на памет да се, зарад помирења, састаје и грли са протагонистима нацизма! Никоме до премијеру Србије!

* * *

А какве везе ово има са полицијом и синдикатима у полицији? Одговор је једноставан – полиција је један од стубова државе, а полицајци су, уз војнике, те 1999. били у рововима, од НАТО-а нас бранили и од НАТО-а гинули. Зато што нам земља и данас грца – јер нам је бомбардовањем нанета штета од око 100 милијарди долара. И 100 година страних улагања не може то обрисати. И нису то улагања, то су куповине, а заправо отимања имовине, чију су вредност, најпре ембаргом, па потом и бомбардовањем, десетковали. Имовине коју су МУКОМ стварали наше мајке и наши очеви, и њихове мајке и њихови очеви!

Данас полицајци и војници иду поцепаних униформи, мокрих чизама, панцирних прслука са истеклим атестима, без одговарајуће опреме, гађају без антифона, раде за срамотне дневнице од 150 динара, једу наполитанке уместо хлеба, возе неисправна возила, купују тонере, папир,…

И зато – Александар Вучић има обавезу да се јавно и безрезервно извини свом народу, својој отаџбини и онима који су за за њу положили своје животе! И то може учинити на само један начин – тако што ће се повући из председничке трке и дати оставку на све функције које обавља! Јер срамота је и увреда за Србију да јој премијер и председник буде пријатељ српских крвника!

„ОТАЏБИНА ЈЕ ОВО СРБИНА!“ Не Шредера, Клинтона и Блера !

Један у име свих нас
Виктор Ратковић

Међународни дан жена – 8. март

Napisao/la spp_admin na 08/03/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Међународни дан жена – 8. март

Међународни дан жена који се обележава 8. марта сваке године представља празник којим се славе економска, политичка и друштвена достигнућа припадница женског пола. Разлог због кога се женска права истичу изван уобичајног концепта људских права је тај што су жене кроз историју, а делом и данас, биле или су (на неким местима) и даље лишене одређених права које уживају мушкарци. Као разлог за то се најчешће наводе биолошке разлике између полова, али их многе савремене друштвене теорије објашњавају вештачки наметнутим родним разликама.

Како је дошло до тога да се баш 8. март прогласи Даном жена и када је први пут обележен? Почетак 20. века представљао је период брзе индустријализације и економске експанзије. С друге стране, услови рада радника у фабрикама били су врло лоши, што је често доводило до избијања радничких протеста. Осмог марта 1857. године, жене запослене у текстилној индустрији у Њујорку изашле су јавно да демонстрирају. Оне су такође протестовале због лоших услова рада и ниских плата. Ове демонстрације је растерала полиција, али су исте ове жене два месеца касније основале синдикат, па су протести на исти датум, 8. март, настављени и наредних година, од којих је најпознатији био протест из 1908. године. Тог дана је 15.000 жена марширало кроз Њујорк тражечи краће радно време, боље плате и право гласа. Две године касније, 1910. у Копенхагену, у организацији Социјалистичке Интернационале, одржана је прва међународна женска конференција. Она је установила „Међународни дан жена“ на предлог Кларе Цеткин, утицајне немачке политичарке и борца за женска права.

Већ наредне године, Међународни дан жена обележен је од преко милион људи у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској. У наредним годинама, овај празник су почели да прихватају и у другим државама, а данас се обележава у преко сто земаља широм света.

Међутим, у многим државама, претежно бившим комунистичким, Међународни дан жена, тзв. Осми март је изгубио своју идеолошку основу и постао прилика за мушкарце да исказују своју љубав и поштовање према женама, послуживши као пандан Дану мајки и дану Св. Валентина који постоје у западним државама, јер се углавном обележавао цвећем и поклонима. У неким комунистичким државама проглашен је и државним празником.

На Западу се са обележавањем Међународног дана жена готово престао 30-их година XX века, делом и због тога што су га повезивали с комунизмом, али је 60-их година поново обновљено. Године 1975. која је проглашена Међународном годином жене, Уједињене нације (УН) су службено почеле да га обележавају. Данас многе организације у свету обележавају Међународни дан жена, а неке од њих настоје да се изборе за то да се прошири и на земље у којима се још увек не обележава.

Нажалост, значење и смисао Међународног дана жена су данас прилично испражњени и измењени па га многе жене више и не доживљавају као „свој“ дан. Осми март је престао да буде позив женама да се боре за своја права, већ представља дан када мушкарци изражавају посебну „пажњу“ према њима, поклањају им цвеће, купују поклоне, изводе на вечеру и сл. Штавише, претворио се у своју супротност, јер се слави као дан када треба пружити пажњу жени која нас је родила, отхранила, васпитала, и више личи на неки пагански празник богињи-мајци плодности и заштитници породице, уместо на подсећање на дан када су жене одлучиле да се боре за своја права. Осми март, ипак, као што се из изложеног може видети, има много дубљи, револуционарнији и хуманији карактер од данашњег потпуно испразног значења.

(Овај текст је преузет са сајта „Свет науке“, објављен у потпису ауторке Јелене Костић, којој се овом приликом захваљујемо на дивном приказу историје и садашњости овог празника)

А ми бисмо додали још и то да је Дан жена, нажалост, управо прилика за доказивање чињенице да ипак и дан данас живимо у мушком свету! То да се празник претежно слави у слабије развијенијим државама говори у прилог теорији да су најразвијене државе достигле равноправност полова и ниво права жена толики да оне немају потребе да себи дају на важности тим једним даном у години.

Празник, потреба, вид борбе или прилика да некоме поклонимо пажњу, остаје да размислимо… Друштвени контекст, политичке околности, степен развијености државе, односи међу половима и односи моћи, дубоко су уплетене у обележавање Осмог марта. Осим букета цвећа и поклона овог дана, жени треба дати признање за храброст, борбу, допринос човечанству и сагледати је у свим њеним лепотама и величини: у њеној нежности и у њеној снази.

Можда се чак можемо сложити са неким мишљењима да 8. март у Србији подржава обрасце друштвене неједнакости, тачније подређеног положаја жена. Овај празник је једна од ретких прилика где се жени поклања пажња, али и то са подсмехом, женама се свесно или не, изругују куповином кувара, пегли и сличних потрепштина, тако јој стављајући до знања где јој је место – у кухињи, за шпоретом!

Синдикат српске полиције одлично зна сву погрешност таквог третмана жена у српском друштву! Сведоци смо великог срца и храбрих дела наших колегиница, наших активисткиња, које су често много успешније од нас самих!

Служба за информисање ССП

Малолетна лица нападачи на полицајце

Napisao/la spp_admin na 04/03/2017. Objavljeno u Ауторски текстови, Саопштења. Нема коментара на Малолетна лица нападачи на полицајце

Н И Ш – Пре пар дана, 28.2.2017. године, дошло је до још једног напада у низу на полицијског службеника! Овога пута нападач је било малолетно лице! Благом казненом политиком судови, када су у питању кривична дела Напад на службено лице у вршењу дужности и Ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности, утицали да уместо пада извршења кривичних дела имамо перманетни раст. Оваквим поступањем уместо остваривања генералне превенције имамо ситуацију да држава шаље поруку да напад на полицајца не представља нарочиту друштвену опасност и да извршиоци напада готово да не трпе последице.

Узимајући у обзир све наведено можемо слободно рећи да је сезона лова на полицајце отворена и да се нападачи утркују ко ће већи „трофеј“ уграбити, односно ко ће теже повреде нанети полицијском службенику и на тај начин стећи одређено „поштовање“ унутар криминалног миљеа. Поред тога дошли смо до тога да напад на полицијске службенике врше малолетна лица! Овај показатељ несумњиво потврђује бојазан на коју Синдикат српске полиције указује и апелује на надлежне, да је крајње време да се предузму законске мере које ће овакво стање променити. Протестом у Новом Саду, ССП послао је три недвосмислене поруке и то тужилаштвима и судовима да гоне и суде у складу са законом извршиоце ових кривиичних дела и изричу санкције у законом прописаном распону, да уколико се осећају небезбедним због спровођења закона јасно искажу то, а да ћемо их заштити у складу са законом. Медијима, да не величају девијантне групе људи као и понашања која су асоцијална и друштвено неприхватљива чиме утичу на свест грађана а пре свега деце.

Када дођемо у ситуацију да малолетно лице без било какве бојазни и устручавања приђе полицијском службенику, зада му ударац затвореном шаком у пределу главе, изненада и ничим изазвано, као и када се такве ситуације понављају, тада засигурно не можемо говорити о спорадичним и изузетним појавама већ о проблему који је општедруштвени и за чије решавање је неопходно укључивање друштва у целини са свим надлежним институцијама! У супротном, уколико и даље институције и друштво буде било немо на овакве учестале појаве, последице ће бити катастрофалне и погубне не само по припаднике једне професије већ по друштво и грађане у целини!

Оно што ако синдикална организација, али и као људска разумна бића, никако не можемо да схватимо, јесте одсуство адекватних реакција начелника Полицијске управе Ниш. И предходног и актуелног. Јер, овај инцидент није ни први, а плашимо се, ни последњи на тој позицији! А старешине и даље, упорно шаљу на задатак по једног полицајца, без средстава везе а самим тиме и могућности за позивање помоћи. Заиста невероватно!

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић

Предлози правилника као државна тајна!?

Napisao/la spp_admin na 14/02/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Предлози правилника као државна тајна!?

Када је пре годину дана усвојен Закон о полицији дошло је до изненађења и великог разочарења синдиката и запослених у МУП, појединим предвиђеним решењима у њему. Наравно, прави синдикати, а ту пре свега мислимо на наш Синдикат српске полиције, промптно су реаговали и упутили иницијативу Уставном суду ради оцене појединих чланова закона и њиховог стављања ван снаге.

Новоусвојеним Законом о полицији одређен је и прецизан рок за усвајање подзаконских аката којим би биле прецизиране одређене процедуре и поступци – у члану 251. стоји: „Подзаконски акти утврђени овим законом донеће се најкасније у року од годину дана од ступања на снагу овог закона.“

Тај постављени рок је истекао а да правилници нису заживели!!!

Крајем лета 2016. године, министар унутрашњих послова др Небојша Стефановић формирао је седам радних група са задатком да у року од 90 дана донесу предлоге 7 правилника:

Организација и делокруг рада специјалних јединица (чл. 22 ст. 6 ЗОП);
Начин одузимања и враћања службеног оружја (чл.38 ст. 4 ЗОП);
Начин спровођења дисциплинског поступка (чл.211 ст. 5 ЗОП);
Начин обављања полицијских послова (чл. 30 ст. 4 ЗОП);
Правилник о приправности (чл. 156 ст. 3 и чл. 162. ст. 2 ЗОП);
Специфична здравствена заштита (чл. 180 ст. 3);
Правилник о психолошкој помоћи (чл. 182 ЗОП)

Рокови су одавно прошли, радне групе су распуштене, али аката и даље нема. Или их вешто крију и од запослених и од синдиката! Зашто? Који је ту скривени интерес? Да ли су усвојене предлоге послали господину свемоћном Амадеу Воткинсу на рецензију и дораду? Да предлоге уподоби, или боље рећи упорапасти, као што је то урадио са самим Законом о полицији?

Послодавац је вешто избегао да у радне групе укључи ССП (потпуно у супротности са Законом о раду) као синдикат који му не би климао главом већ активно учествовао у изради аката! Нису нам дозволили чак ни статус посматрача, без права гласа. Већ тада смо подозревали, показало се оправдано, да ту нису чиста посла!

На јануарском месечном састанку у Кабинету министра, од стране државног секретара Милосава Миличковића и секретара министарства Милорада Тодоровића добили смо обећање да ће усвојени предлози бити достављени ССП на увид и давање сугестија пре њиховог обелодањивања, што је и обавеза послодавца по ЗОР-у (чл. 209). Будући да ни после месец дана правилници нису достављени, исти захтев смо истакли и на фебруарском састанку на шта је госпођа Јасмина Станојевић из Секретаријата потврдила да ће нам акте предати у понедељак. Што се, наравно, није догодило. Госпођа Станојевић је напрасно сазнала да „то не сме да уради без сагласности секретара Тодоровића“. Кажемо напрасно јер је у петак на састанку „мислила“ да то ипак сме. Шта се догодило за викенд непознато нам је. Из ког разлога госпођа Станојевић није испунила обећање дато од господе Миличковића и Тодоровића, али и своје лично обећање, не желимо да одгонетавамо, већ овде јавно питамо:

Да ли су предлози правилника државна тајна или је ССП непожељан у МУП? Хоће ли неког заболети када укажемо на све нелогичности које садрже ти акти? Хоће ли вас болети када вас јавно исмејемо, јер поједине правилнике нисте знали чак ни да у потпуности правилно преведете са хрватског језика?

Како год било, ма који разлог да стоји иза скривања предлога правилника, то неће моћи још дуго да траје! Подсећамо вас, господо из Секретаријата, да већ касните, кршите закон који сте ви сами предложили Народној скупштини на усвајање. У ствари, ви сте тај закон видели тек много касније, на њега сте имали много мањи утицај него синдикати. Сви знамо ко вам је тај закон написао, као и ко даје зелено светло за правилнике, чијег сте се усвајања играли предходних месеци!

Службаза информисање ССП
Миле Лазаревић

Хоћемо ли трчати до пензије?

Napisao/la spp_admin na 25/01/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Хоћемо ли трчати до пензије?

На порталу Министарства унутрашњих послова, у уводном делу текста којим је представљен Сектор за људске ресурсе пише следеће:

Сектор за људске ресурсе обавља послове којима се обезбеђују услови за несметано функционисање Дирекције полиције и осталих организационих јединица Министарства унутрашњих послова, у вези са функцијом управљања људским ресурсима.

Сектор у координацији са осталим организационим јединицама Министарства, креира и спроводи стратегију развоја људских ресурса, креира и имплементира политику управљања људским ресурсима, усклађује процесе, системе и праксу управљања људским ресурсима са стратешким циљевима и потребама Министарства и са најбољом праксом, оцењује и унапређује квалитет управљања људским ресурсима у целом Министарству.

Заиста лепо замишљено и још лепше написано. Но да ли је заиста тако и у пракси? Нажалост није! Свима нама добро је познат хаос настао увођењем новина у вези са каријерним напредовањем, интерним конкурсима… Треба ли нам бољи показатељ од тога да нико живи више не зна како изгледа Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, ни да ли уопште постоји важећи. Чини се да живимо и радимо у вакууму. Нема премештаја, нема напредовања… Описи радних места не постоје, а незаобилазан су услов за расписивање конкурса. Акт о процени ризика више нико ни не спомиње.

Последњих дана приметно је да се у ту неславну трку укључило и Одељење за стручно образовање и обуку, које је део наведеног Сектора за људске ресурсе. Запослени стичу утисак да колеге из тог Одељења сваке године доносе све гори план и програм обуке. Пуно је нелогичности у новинама које нам дају а ми ћемо овде навести само неке од њих.

Да ли је сврсисходно оцењивање запослених у гађању из службеног наоружања у случају када не постоји редован тренинг? Наравно, при томе јединице се деле и шаком и капом. У којој то још држави полицајац за годину дана испали свега 25 метака и то само приликом оцењивања? На дај Боже да на терену морамо да употребимо ватрено оружје кад по годину дана не тренирамо. Господа која осмишљавају тај план и програм очигледно не знају ста значи реалан рад на терену. Заборавили су уживајући у својим канцеларијама, ако су икада и знали. Као да желе додатно да нам отежају и огаде рад у полицији.

Још једна новина, уведена ове године, јесте повећање старосне границе и за жене и за мушкарце, на 45 и 50 година, када је у питању провера физичке спремности. Наравно, поред старосне границе, пооштрили су норме које треба испунити, а које су и онако већ биле поприлично захтевне. При томе су термини за полагање ове године пребачени за месец мај а тиме је и скраћен рок за припрему запослених.

Да ли неко може да објасни колегама ауторима плана, да полицијски службеници већ имају исувише стресан посао да би им још и они претили јединицама. Као и да им објасни да полицијски службеници који оперативно раде не могу по цео дан да тренирају и уче теорију јер морају да раде, да терен не може да сачека да се заврши наша теоријска настава или часови физичког. Уместо да олакшају колегама они нам само стварају додатни стрес са тим њиховим проверама и оцењивањима.

Нажалост, код нас мало ко има разумевања и уместо да надлежни брину да будемо спремни због рада на терену, наметнутим обавезама само нам стварају додатне проблеме.

А оцена нам итекако утиче на напредовање у служби али и доводи до евентуалног отказа радног односа. За било какво напредовање потребан је висок трогодишњи просек, који је заиста тешко изборити. А негативне оцене у две узастопне календарске године дају нам излазну карту из МУП.

Стога нам ти системи провера стварају додатни стрес. По новим нормама, требао би човек да тренира сваког дана, да би успео да добије петицу, а ако сви одемо да тренирамо, неће преостати нико ко ће да ради. Откуда уопште идеја за повећавање норми и старосне границе кад су људи и до сада масовно падали на физичким проверама. Наравно, потежу аргумент и њиме се оправдавају тиме како су нам омогућили часове физичког, не схватајући да велика већина запослених на те часове ретко кад успе да оде јер посао не може да чека. Преостаје нам само да своје слободно време и новац трошимо на плаћање тренинга, теретане и стрељане, што уопште нису мали издаци.

Синдикат српске полиције свакако подржава тежњу да нам полицајци буду обучени, физички оспособљени за све задатке, али систем се мора изменити. Уместо система кажњавања и демотивације, треба увести ситем награде, систем који ће да мотивише људе. Објекти за тренинге нам морају бити доступни у сваком тренутку, да нам свима буду ужитак и издувни вентил, начин да се ослободимо стреса а не, као што је сада случај, извор додатног стреса и малтретирања.

Служба за инфрмисање ССП
Миле Лазаревић

Магацини празни, опреме нема, крим. техничари се сналазе!

Napisao/la spp_admin na 24/01/2017. Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Магацини празни, опреме нема, крим. техничари се сналазе!

Радити помоћу штапа и канапа, при томе испуњавати све обавезе и постизати изванредне резултате, могуће је само у Србији. Само у МУП Р Србији је могуће и то да послодавац такво нешто очекује, прима здраво за готово као нешто најнормалније, а да не обезбеди ни основне услове за рад.

Службених возила нема, униформе једва и то оне најлошијег квалитета. Панцирима давно рок истекао, бојево гађање укидали због штедње, награђивање запослених такође… Нема новца ни за редовну регистрацију свих возила, штеди се на хефталицама и муницији за исту. Папир купују запослени а тонере пуне синдикати. Гранични прелази нам личе на талибанске пунктове у Авганистану. Дневнице су нам 150 динара, ланч-пакети једнолични или црвљиви. У ресторанима меса не беше месецима ни за лек. Само наши адвокати задовољно трљају руке јер су постпуци против МУП-а одавно сигурица „из кеца“, лака парница и још слађа парица!

Па и у таквим неусловима служба ипак функционише, како-тако. Искључиво захваљујући људима!

Насловна фотографија представља требовање криминалистичке технике једне београдске полицијске станице и одговор из Одељења. Нема, нема, има мало, добио си један… Па ти онда ради, снађи се мајсторе. Од контаминације и заразе заштити се навлачењем рукава, зимско је време, рукави су дугачки. Уз помоћ фора и трикова изазови трагове, фиксирај их погледом, упакуј у кесу из оближње пекаре. Зли језици, или добро обавештени извори, говоре да се то скоро десило чак и са траговима увиђаја једног убиства у Београду!

Али руководство тог Одељења криминалистичке технике у ПУ за град Београд не сноси ни најмању одговорност за недостатак основних средстава. Кривци су негде другде, тамо горе изнад, ал тешко им је ући у траг, на делу је својеврсна игра жмурке. У Националном криминалистичко-техничком центру кажу да одговорни седе у Управи криминалистичке полиције. У УКП пак кажу кривци су у Сектору за материјално-финансијске послове, не одобравају планиране набавке у потпуности, умањују наручене количине опреме и репроматеријала, штеди се… А у том сектору кажу – УКП није добро испланирао своје потребе, нису знали и умели.

Рад криминалистичке технике, као најважније карике у доказивању извршења кривичних дела у време тужилачких истрага, и даље је потцењен. Рад техничара скоро да нико не цени или цени врло мало. Најчешће се користе флоскуле као што су „то су они што сликају“, „зовни их да сликају“, „мазала“ и слично. То пре свега долази од непознавања тог посла, стручности и прецизности који он захтева јер шефови не знају како изгледа бранити прикупљене трагове на суду.

Али још већи проблем, од тог људског фактора, представља неопремљеност криминалистичке технике. Већ деценијама та струка је задња рупа на свирали сваког министра, сваког начелника криминалистичке полиције… А зашто је то тако, најбоље је објаснио наш пензионер, дугогодишњи предавач на курсевима за крим. технику, свима добро познат Миле Вукашиновић, који је оставио неизбрисив траг у служби и значајно унапредио рад технике:

„Биће овако док год се успех полиције мери по 50 година старом методу. Док се у развијеном свету гледа однос између броја пријављених кривичних дела и оних ПРАВОСНАЖНО судски решених (значи квалитетно доказаних), код нас су битни „ПОЛИЦИЈСКИ“ решени предмети. Отишла је тужилаштву кривична пројава „против познатог извршиоца“, најчешће без валидних материјалних доказа. Па се после кука како „ми криминалце хапсимо, а суд их пушта“. Када томе додамо и магични паралелни „П“ уписник за штеловање статистике, ето државе где се министар хвали резултатима, а криминал реално цвета. Још ми је мука од ситуација када оперативци и шефови ОКП НИСУ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ за готове форензичке идентификације, јер их сматрају сувишним када је извршилац познат. Тужиоци, поуздано знам, о овоме знају веома мало и не постоји фактор који би овакву праксу најзад уподобио са неким развијеним светом у који се, безуспешно, покушавамо угурати.“

Ко је дозволио да криминалистичка техника нема основна средства за рад није баш најјасније али је поразно да за рукавице молимо по медицинским установама или сами купујемо, да купујемо кесе за паковање трагова… Фолије за фиксирање трагова и средства за изазивање латентних отисака срећом није могуће наћи у слободној продаји иначе би техничари и на ту куповину били принуђени. О набавци савременије опреме је илузорно и размишљати, увек је ту онај чувено одговор „Нема новца!“. А новца има итекако…

Као што је о томе ССП већ писао у последње време, новца има али се расипа на беспотребне ствари. Само прошле године је из буџета МУП по тужбама, извршним судским пресудама, исплаћено преко 1,6 милијарди динара, мада је планирано свега 600 милиона. У 2017. је за те намене испланирано 1,2 милијарде динара. Да ли да очекујемо да ће то бити довољно, или ће износ бити вишеструко премашен???

Како год било, свакако би тај новац, тих 1,2 милијарде динара беспотребних трошкова, направљених заслугом бахатих и нестручних руководилаца, било мудрије искористити за опремање, на пример, криминалистичке технике.

До када ће у МУП бити толерисано недомаћинско пословање а последице бахатости пребациване на обичне извршиоце. До када ће врхунском способношћу бити сматрано сналажење, жицкање папира и спајалица у другим државним органима или приватним привредним субјектима?

Време је да свако почне да ради свој посао. Господо у врху министарства, људима обезбедите средства за рад па онда очекујте и захтевајте резултате!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић