Promenom vlasti u Srbiji i izborom Dr Nebojše Stefanovića za ministra Unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji je nasledio Ivicu Dačića sa svim evidentnim problemima koji su se ogledali u lošim međuljudskim odnosima, lošem menadžmentu, organizaciji, finansijama i dr. Dovelo je do toga da je gospodin Stefanović, hteo ili ne nasledio i više od deset sindikata koji su u predhodnom periodu vlasti g. Dačića bili veoma nesložni i nekolegijalni. Ali na sreću, situacija je počela da se menja a sindikati udružuju.

Stefanovićeve uvrede i neistine o sindikalcima i štrajku:

1. Sindikalci su neradnici koji ne dolaze na posao;
2. Sindikalci primaju plate preko 100.000,00 rsd;
3. Sindikalci su pretnja po bezbednost države;
4. Sindikalci su političari;
5. Sindikalci se bore za lične privilegije umesto za zaposlene;
6. U štrajku je svega 5% zaposlenih;
7. Štrajk je nezakonit;
8. Štrajkači neće dobiti deo plate;
9. Policija štrajkuje i traži povećanje plate;
10. PSS je najbrojniji sindikat u MUP i sa njim će potpisati PKU

Dobijajući razne nezvanične pozive da se za vreme skorašnjih Parlamentarnih izbora 2014. sastanemo sa raznim ljudima od poverenja iz političkih partija, pa čak i sa čovekom od najvišeg poverenja u Srpskoj naprednoj stranci – SNS, uočili smo i potvrdili dobro znanu činjenicu da svaka politička partija teži da jake i ozbiljne sindikate privoli za saradnju i da ih drži za „prijatelje“, odnosno podanike, dajući im razne primamljive ponude, najčešće finansijsko-ekonomske prirode, kao i razne lične privilegije.

Istine radi treba istaći da Srpska napredna stranka i njen lider Aleksandar Vučić, na naš zvanični zahtev za održavanje sastanka u vezi rešavanja problema policajaca srba sa AP KiM, koji su u MUP dobili otkaze, nikada nisu odgovorili javno i direktno. Drugim kanalima, poručili su da je to za njih nebitna i rešena stvar i da je završena.

U takve zakulisno-sindikalne-političke igre Sindikat srpske policije nije želeo da učestvuje jer se to kosi sa osnovnim sindikalnim delovanjem i radom, ako na to gledamo sa moralne strane. Međutim, saradnja sa političkim partijama nije zabranjena dok je u mnogim zemljama čak i poželjna. To odbijanje da se SSP privoli nekoj od ponuđenih političkoj opciji nas je na kraju i koštalo ne priznavanja već utvrđene reprezentativnosti. Ministar je i ovog puta selektivno primenio pravo i pravdu.

Sada kada znamo ko je ta osoba koja je odbila da prizna preporuku i odluku Radne grupe za utvrđivanje reprezentativnosti, dakle samo je formalno trebao da potpiše dokument, pravdajući se da Radna grupa nije posao završila u roku, znamo i zašto je to tako, odnosno zašto nam reprezentativnost nije formalno priznata – odbili smo političku saradnju a mislimo svojom glavom i delamo u skladu sa zakonima. Sada ta ista osoba pokušava da marginalizuje značaj SSP u Ministarstvu unutrašnjih poslova na razne načine, najčešće putem medija.

Ništa drugačija slika nije i u drugim sindikatima, Nezavisnom sindikatu policije, Nezavisnom policijskom sindikatu Srbije i Sindikatu vatrogasaca Srbije koji su formirali Policijsko socijalni front radi lakšeg pregovaranja sa poslodavcem,  lakšeg zastupanja članova i očuvanja socijalnog mira koji je pretio da se naruši i koji se već uveliko narušava. Ruku na srce, tada je pozvat i Policijski sindikat Srbije da se pridruži frontu, ali je iz samo njima znanih razloga, poziv je odbijen. Razlozi za takav postupak su bili i više nego očigledni jer je PSS po svemu sudeći očigledno sklopio još jedan politički dil sa novim predstavnikom poslodavca, što se danas i dokazuje.

Na prvom sastanku koji je održan 1. maja u popodnevnim satima, na poziv ministra Stefanovića odazvala se većina predstavnika sindikata u MUP, sem jednog. Policijski sindikat Srbije nije želeo da prisustvuje sastanku, a i zašto bi ako su već sklopili politički dogovor o pružanju podrške.

Tada prisutni sindikalni predstavnici koji su prisustvovali sastanku, vodili su vrlo konstruktivne razgovore i govorili o gorućim problemima koji se moraju rešavati, nudile su se ideje i predlozi za rešavanje problema pokazano je interesovanje da se sindikati uključe i daju svoju nesebičnu pomoć. Na kraju, na željama i rečima je sve i ostalo.

Ono što je većina sindikalaca dobro shvatila je politička opaska ministra Stefanovića koji je na vrlo lep i perfidana način upakovan mašnicom saopštio stav koja je do kraja i na neki način dovela do ovog štrajka zaposlenih. Dr Stefanović je tada sasvim jasno i otvoreno rekao „možete vi raditi šta hoćete, SNS ima većinu u Parlamentu i biće kako mi kažemo, sviđalo se to vama ili ne“. Pametnome bi to bilo dosta, ili što bi značilo „socijalnog dijaloga ne mora da bude, a i ako ga bude biće pro forme, vi radite vaše, ja ću ispunjavati naloge svoje stranke, i vi tu ništa nećete moći da promenite, sem da sebi stvorite ogromne probleme. Povinujte se ili će te snositi posledice“. A posledice su već očigledne i mnogi od nas sindikalaca već ih trpimo.

Da se vratimo malo u nazad, za vreme izbora, saznajemo iz bliskih izvora SNS da su  stranački analitičari ukazivali na ogroman problem postojanja sindikata u MUP i da takvi sindikati koji se ne mogu staviti pod kontrolu predstavljaju problem koji se mora rešiti, na ovaj ili onaj način. Traženi su načini da se sindikati zabrane ili da se učini sve da izgube svrhu postojanja i faktičku moć.

E sada kada znamo da je SSP odbio politički dil, dolazimo do sledeće istine a to je da je problem počeo da se rešava na nepristojan, bezobziran i bezobrazan način. Znamo da je udarna pesnica svake vlasti novac i mediji a to daje moć. Moć da se kontroliše ili manipuliše javnim mnjenjem. Kao prvi udar 30.04.2014.godine, sindikalci dobijaju šamar iz dnevnog lista Informer koga mnogi povezuju za SNS. Tada u intervju Dr Stefanović pod naslovom „Ne znam da pevam, drugi će pevati“ na novinarsko pitanje „Ko ne radi, a prima platu?“, Stefanović odgovara :„Neki sindikalni funkcioneri… Njih 760 ili 770 a primaju veće plate i od 100.000 rsd“.

Na pomenutom prvom sastanku 1. maja, sa sindikalcima, ministar Stefanović se pravdao da on to tako nije tako rekao, da su je to novinar slobodno interpretirao njegove reči i da se ne uzbuđujemo previše jer je to sve politika.

Tačno, sve je to politika jedne partije sa namerom da uguši sindikalni pokret u Ministarstvu unutrašnjih poslova, da izazove sumnju koja bi načinila razdor što bi na kraju rezultiralo osipanjem članova zbog gubljenja poverenja. Politika u koju sindikati ne bi trebali da se mešaju već da skrštenih ruku gledaju šta im rade!

Tada, kada je krenula medijska hajka, kada su se punile naslovnice dnevnih novina, primećeno je da se vlast u stvari na neki način plaši ukrupnjavanja manjih sindikata i udruživanja što bi za posledicu moglo da izazove ozbiljne probleme a u krajnjoj liniji štrajkove i proteste. Posebno ih je zabrinjavala činjenica da su sindikati iz MUP-a ostvarivali saradnju sa veikim sindikalnim centralama na nivou Srbije, što će se kasnije i potvrditi.

Sada kada štrajkuju advokati i policajci, više je nego evidentno da se oseća strah od masovnijih štrajkova i protesta svih korsnika budžeta. Što je i logično. Otuda donekle i razumevanje što mediji šturo i neprofesionalno izveštavaju i ako je „naše pravo da znamo sve“.

Podsetimo se, Sindikat srpske policije u dva navrata uzeo je aktivno učešće u pokušaju da spreči usvajanje robovlasničkog Zakona o radu, krajem prošle godine sa Srpskim sindikalnim frontom i ove godine na protestu ispred Doma narodne skupštine.

Tada, ministar Stefanović, izazvan dopisom SPF i koji je samo njemu interno upućen,  odnosno rečenicom da „Strahujemo da će dalje ignorisanje ovih tema izazvati neželjeno nezadovoljstvo zaposlenih u Ministarstvu koje neće biti moguće kontrolisati i koje će dovesti do ozbiljnih posledica. Socijalno­ policijski front ima pravo i obavezu da preduzme sve zakonom dozvoljene radnje u cilju zaštite prava zaposlenih“. Izvrće istinu i javno navodi da je SPF izdao saopštenje (i ako se radilo o internom dopisu). Za tu priliku koristi kameru MUP i ničim izazvan putem video poruke saopštava medijima teške i sramne optužbe na štetu sindikalaca i to: „U trenutku kada ulazimo u korenite i ozbiljne promene unutar policije i MUP – to saopštenje mogu da tumačim samo kao neki pokušaj da se izazove haotično stanje u društvu“. Odnosno da je saopštenje SPF ozbiljna pretnja državi te da će o saopštenju obavestio i predsednika Vlade i direktora BIA da bi oni preduzeli sve dalje potrebne mere i da bi se ispitalo da li postoje neke skrivene namere bilo koga u MUP-u. Dakle, vrlo jasno ministar Stefanović javno sumnjiči sindikalce da su kriminalci koji predstavljaju pretnju po bezbednost države! 

Neosporna je istina da na protestu nije bilo nikakvih problema niti ekscesa, jer su sindikalci policajci i profesionalci koji su u obavezi da poštuju Ustav i zakone Srbije, koji takođe jemče pravo na mirno javno okupljanje.

Dakle, i ovaj put su sindikalni predstavnici dobili teške uvrede od svog ministra koje su krajnje nekorektne i maliciozne. Takvom izjavom, izvrtanjem istine, spinovanjem u medijima, policaci su označeni kao neprijatelji države i da predstavljaju pretnju za bezbednost države. Ima li gore etikete od te?

Javni skup je prošao u najboljem redu, a gospodin ministar nije ni pocrveno a kamoli se javno ili lično izvinio sindikalcima za javno iznešenu uvredu i pretnju. Akademska kultura ministra na žalost u ovom slučaju nije doša do izražaja.

Epiloga za sada nema, sindikalci su i dalje na slobodi ali to sigurno ne znači da su prestali da budu pretnja po bezbednost države. Možda je to znak da je ministar izneo tešku neistinu i da nije bio u pravu. Ako je tako, red bi bio da se izvini, ako ne kao doktor nauka, ministar i političar. Mogao bi se bar izviniti kao čovek.

A da li će uskoro biti hapšenja sindikalaca videćemo, valjda to što smo pretnja po državu, mi koji je čuvamo i koji smo ratovali i krvarili za nju i građane, se ne važi ako smo sindikalci, bilo kako bilo mi smo spremili pribor za ličnu higjenu.  I dalje čekamo korake poslodavca ili nezavisnog tužilaštva….

Dragan Žebeljan
Član GO SSP
Predsednik SG Beograd

Nastaviće se….

U sledećem tekstu:

• Selektivna primena prava i dvojako tumačenje zakona u korist poslodavca;
• Propagandno psihološki rat kao ratno sredstvo protiv sindikalaca i štrajkača;
• Upotreba medija javnog ponižavanja sindikalaca u cilju gubljenja poverenja;
• Poslodavac odbija dijalog po uzoru na američku administraciju koja ne pregovara sa teroristima;
• Cenzura ili autecenzura medija u Srbiji u izveštavanju o štrajku policije;
• Izvrtanje istine i okretanje priče o štrajku u drugom smeru;
• Ciljano izazivanje podela na neradnike šrajkače i one koji „vole i poštuju državu“;
• Plasiranje dezinformacija u cilju slamanja štrajka;
• Zastrašivanje i pretnja radnicima u štrajku i dr.