ПОЛИЦИЈСКА УПРАВА ЗА ГРАД БЕОГРАД
Начелнику – Стевану Бјелићу

Поштовани господине Бјелићу,

Синдикату српске полиције обратио се полицијски службеник Сафет Ђ. ЈМБГ:2611968хххх, радник Полицијске бригаде, 3. Батаљона за специјалистичку подршку – чета водича службених паса, и затражио помоћ у превазилажењу нарушених међуљудских односа у његовом колективу.

 У притужби коју Вам достављам на даљи рад евидентна је нетрпељивост надређених према полицијском службенику Сафету Ђ. и указује на планско и перфидно злостављање на раду чак и уз дискриминацију по верској основи, с обзиром да је Сафет Ђ. из мешовитог брака и да му је отац муслиман.

 Господине Бјелићу, с обзиром да сте као начелник Полицијске управе за Град Београд одговорни за поступање својих потчињених, задужени за законит рад и поступање нижих организационих јединица, односно њених службеника, достављамо Вам притужбу коју је својеручно потписао колега Сафет Ђ.

Сматрамо да за сада још увек нема потребе да се по овом предмету обраћамо вишим инстанцама, Сектору унутрашње контроле или да покрећемо тужбу због злостављања на раду, или да се обраћамо Заштитнику за права грађана или Поверенику за заштиту равноправности, већ да ћемо проблем решити у оквиру институције. Такође било би врло непријатно по службу и углед јединице да медијски кренемо у кампању и јавности изнесемо случај националне нетрпељивости високих официра полиције према извршиоцу – друге нације.

 Због свега изнетог, захтевамо од надлежне службе за контролу законитости у раду да испита овај случај а о детаљима утврђеног обавести овај синдикат.

 Уколико се током истраге утврди да су међуљудски односи у јединици нарушени до те мере да се не могу поправити, молимо Вас да учините додатан напор и колеги Сафету Ђ. понудите друго адекватно радно место, уз његову сагласност.

 С поштовањем,

Председник СГ Београд
Драган Жебељан

-*-

ПРЕДМЕТ:  САФЕТ Ђ. полицијски службеник Полицијске бригаде, 3. Батаљон за специјалистичку подрушку – чета водича службених паса.

• Притужба на рад командира чете водича службених паса Мишић Славка (у континуитету и без престанка)  и њему подређених командира одељења Урошевић Горана и Кричковић Милана (у ранијем периоду) због малтретирања, вређања, шиканирања, ускраћивања права на рад, дискриминације и других радњи.

         У Полицијској бригади сам на свој лични захтев из ПУ Крушевац –  ПС Ћићевац премештен 01.05.2007. године, по тадашњој формацији, у првој чети 3. батаљона. Посао који сам у чети обављао је био редовно обезбеђење објекта у Волгиној улици на Звездари и улици Требевићкој у седишту Полицијске бригаде. С обзиром да сам пре тога имао 20-огодишњи рад на полицијским пословима као што је позорник, патрола, дежурна служба, вођа  сектора, вођа смене сталног дежурства мени је овај посао обезбеђења објекта на неки начин течко пао, зато сто сам дванаест сати био статичан. Обратио сам се тадашњем командиру чете Бајчетић Ненаду са молбом да пређем у неку другу чету у оквиру Полицијске бригаде. Исти је био сагласан са тим и рекао да поразговрам са командиром чете где желим да пређем због сагласности. Са тадашњим, а и садашњим командиром чете водича службених паса Мишић Славком сам ни мање ни више него 6 пута разговарао и објаснио му разлог због чега желим да пређем у чету. Исти ми је том приликом изричито напоменуо да ће дати сагласност за мој прелазак и да ћу бити задужен са службеним псом лакше намене, с обзиром на године проведене у служби, а никако нећу радити посао обезбеђења објекта. Поднео сам писмени захтев који је позитивно решен и у чету водича сам прешао 01.07.2009. године. И тад почињу моји проблеми због којих и подносим ову притужбу.

          Први радни дан у чети водича је био дванаесто часовно обезбеђење објекта, односно отварање И затварање капије, а потом и даље. Питао сам командира чете Мишић Славка и напоменуо  о чему смо причали наста је исти рекао да је у току Универзијада и да тако мора бити тог месеца због претходно урађеног Плана рада. Тада је био потпуно у праву.  Дошао је август месец, ја сам и даље обављао послове обезбеђења објекта односно отварао И затварао капију кад улазе И излазе службена возила. Питао сам га и тада на шта је одговорио да је сезона годишњих одмора и да морам и тај месец обављати те послове. Прошао је август, септембар, октобар у новембру сам отишао на разговор код њега питао га у вези рада и шта је рекао,  након чега је исти одговорио да се несећа шта смо причали, да га подсетим, а да можда ја и нисам за боље него да отварам И затварам капију, да је тако код њега и да се помирим с тим. Мало ме је тај његов одговор зачудио, али сам на неки начин прихватио то и изашао из канцеларије. Да не набрајам више колико пута сам га питао, говорио му да ми тешко пада посао обезбеђења објекта И то отварање И затварање капије, да зелим да радим, да не бежим од посла и да ћу се обратити команданту батаљона Обреновић Драгану да видимо у чему је проблем. Командир чете Мишић Славко ми је тада одговрио да не идем код команданта батаљона јер је командант наводно рекао да ја обављам те послове . Мени је такође то било несхватљиво  инсистирао сам на разговор са командантом више пута, али нисам био најављен од стране командира чете на тај разговор.

          До септембра месеца 2010 године сигурно сам разговарао бар 5о-ак пута са командиром чете Мишић Славком о солуцији да задужим службеног пса И да коначно кренем да радим онај посао због чега сам дошао у чету. А били су то озбиљни разговори, разговори кроз салу И не знам како већ нисам наступио, а напоменуо сам му И то да сматрам да ми је ускраћено право на рад јер желим да радим И од посла не бежим. У септембру 2010 године,  након моје упорности  И изражене жеље да желим да радим са службеним псом позвао ме је командир чете  и по мени дрско И арогантно ракао да се обратим командиру одељења Кричковић Милану да задужим службеног пса, а потом и опрему. Мојом упорношћу да задужим службеног пса нисам бежао од рада већ сам хтео и имао жељу то да радим. Командир одељења Кричковић Милан ме је одвео до бокса И показао је службеног пса ког треба да задужим И то пса ,,Елу,, кују која се пре тога оштенила И којој је у то време могао да приђе само водич Јовановић Данко. Питао сам Кричковића шта И како треба да радим на шта је исти одговорио да сам ја водич, те да имам решење водича службених паса, окренуо се И отишао напоменувши ми притом да имам 5 дана да пса изведем на полигону или да идем одакле сам дошао. За тих 5 дана колико сам имао рок да изведем пса на полигону ни један савет, радњу шта и како треба да радим нисам добио нити од командира чете Мишић Славка нити пак од командира одељења Кричковић Милана И Урошевић Горана. Све сам се  распитивао И добијао инструкције И савете од полицијских службеника који не раде на полигону И ти више њих, а једино што сам чуо  да је командир чете рекао да ћу се смирити кад ме службени пас уједе јер сам то тражим И да ћу побећи од рада са псима. Међутим петог дана изводим службеног пса на полигону у присуство командира одељења Кричковић Милана И исти ми одмах задаје радње И вежбе да радим са псом за које је потребна па И вишемесечна обука. Нормално је да се ту не сналазим, а након 15-ак минута проведених на полигону наређују ми да узмем рукав, а потом И робот одело  да маркирам службеним псима које ће командир одељења Урошевић Горан пуштати. Напомињем да је за маркирање потребан курс маркера И усавршавање. И то сам радио, малтене службени пси на полигону су ме развлачили зато што ми нико од командира одељења није рекао како се облачи робот одело и како и шта треба да радим, а то је била њихова дужност, а пуштали су И два пса без корпе. Све сам то издржао, а трајало је пар дана. Након тога, док сам био на ванредном обезбеђењу у граду, наведеног службеног пса ми разджују И то без обавештавања И задужују службеног пса немачког овчара ,,Астора,,. Ја о томе нисам знао ништа, већ кад сам сазнао питао сам командира чете зашто је то тако на шта ми је исти одговорио да ја о томе не одлучујем него онај ко води обуку И то Урошевић Горан И Кричковић Милан. Питао сам њих двојицу нашта ми је Урошевић Горан одговорио да ,,неможе да ме гледа на полигону,, те ,,кад ме види на полигону мене И још пар полицијских службеника да му се тај дан не живи,, док ми је Кричковић Милан ни мање ни више рекао да сам неспособан да водим службеног пса какав је ,,Ела,,. То сам рекао командиру чете, али је исти  то тотално игнорисао. О службеном псу ,,Астору,, да сада не пишем ништа довољно је рећи то да када сам га одвео, у присуству ветеринара, на ветеринарском факултету исти су се чудили дали такве службене псе користимо за рад. На полигону је И даље исто. Од стране поменутих командира одељења се задају вежбе које пас неможе да уради, мени се апсолутно ништа не показује И објашњава, разним па И увредљивим речима ме називају И наређују ми да  радим све оно што раде искусни водичи који имају завршен курс. Иначе пас ког сам задужио по намени  је трагач. Ни једну вежбу трага са њим нисам урадио нити ми је ко објаснио како се траг ради, а пса сам већ водио пар месеци. Из тог разлога обраћам се командиру одељења, кога ћу поменути у разговору са Вама, који не ради на полигону, али је најстручнији што се тиче вежби трага да ми објасни И изађемо негде ван круга да урадим траг. Када су то чули командири одељења Урошевић Горан И Кричковић Милан, као И командир чете Мишић Славко ја експресно завршавам месец дана да обављам послове обезбеђења објекта тј. страже И отварам И затварам капију. Разлог могу наслутити.  Све сам то тада испричао командиру вода, ћије име ћу Вам такође усмено речи,  који је рекао да све зна И види, да је мој случај специфичан, али да он ту ниста неможе да ми помогне И да је немоћан. Да поменем И то да сам са наведеним службеним псом неколико пута био ангажован на обезбеђењу утакмица високог ризика И других ванредних обезбеђења у граду, а пас је једва ходао. Дали сам тада не неки начин био угрожен процените сами. Вратио сам се на полигону после обезбеђења објекта, ситуација је иста што се тиче односа према мени И онда не од једног, већ пар полицијских службеника, чија ћете имена сазнати, чујем да је неко на полигону рекао „шта ће нам муслиман на полигону“. То је знао и командир чете Мишић Славко али је на неки начин заташкао. Иначе дете сам из мешовитог брака где је отац муслиманске вероисповести, родитељи су се развели када сам имао 5 година, остао сам да живим са мајком у Нишу.  Орјентисан сам као Србин, али ме је на неки начин ово увредило с обзиром да никада раније нисам имао сличне и исте прозивке па ни кроз шалу. Без обзира сто ме је ова изјава на неки начин увредила  нисам хтео да обраћам пажњу на то јер је можда, тај који је то изјавио, то реко у сали, можда му је то како се народски каже излетело или је био у стању да можда ни сам није свестан шта је рекао. Игром случаја се погодило да је убрзо у Београду био одржаван концерт  босандког певача Дина Мерлина. Кад год сам био на полигону за тих два три дана командир одељења Урошевић Горан је помињао у негативном контексту наведеног  певача што наравно мени није сметало,али је у једном моменту погледао у мене, цинично се насмејао и негативно поменуо певача . Отишо сам тада код командира чете Мишић Славка у канцеларију И чим сам ушао рекао му дали зна да је неко рекао на полигону ,,шта ће нам муслиман на полигону,,.  Докле више да трпим то што се ради, а такође га упитао дали радимо по закону или устаљеној пракси И дали је полигон нечије приватно власништво или не. Именовани ми је као из топа одговорио да ако имам нешто против Урошевић Горана он ће ми лично узети изјаву И обавестити даље надлежне. Ја сам му тада одговорио да ја никог нисам поменуо, али је исти инсистирао да ми узме изјаву против Урошевића, на шта сам ја рекао да нећу И нежелим никог да оптужујем за оно што лично нисам чуо И видео да ако он зна ко је рекао засто није ниста предузео , да свако има право на своје мишљење, а да ћу о свим проблемима које имам обавестити команданта батаљона уколико се наставе. Командир чете ми је тада рекао да могу било где да идем, али да упамтим једну ствар да ћу се увек вратити у чету. То сам схватио као његову претњу, али сам И то на неки начин превазишао.  Убрзо сам отишао на годишњи одмор. За време одмора службени пас ,,Астор,, ми је раздужен, такође о томе нисам обавештен.  Доласком на посао бивам о томе обавештен да је пас по предлогу ветеринарског факултета расходован И да је предат  Управи за обезбеђење тј. једном њиховом објекту. Поново ме  распоређују да радим на обезбеђењу објекта, отварам И затварам капију, али сам инсистирао да ми задуже другог пса како би наставио рад на полигону без обзира на проблеме које сам имао. Тада ми задужују службеног пса ,,Хаско-Авала,, или ,,Жиле,, на шта се је одазивао. Пас који је имао здравствене проблеме И који је такође једва ходао, касније је тај пас И расходован, успаван И спаљен од стране Ветеринарско факултета због заразне болести. Однос према мени на полигону од стране командира одељења Урошевић Горана И Кричковић Милана је И даље без промене. Вређање, тотално игнорисање, наређења да радим неке вежбе које нико не ради, а то све виде остали полицијски службеници који су тамо распоређени да раде. Имена свих који су присуствовали ћу Вам лично рећи. Са наведеним псом такође радим ванредна обезбеђења у граду иако једва хода. Нисам више могао то да трпим те се обраћам командиру чете И истом саопштавам да ћу лично отићи код команданта батаљона Обреновић Драгана И обавестити га о томе. То сам И урадио И мислим да је био септембар месец 2011. године када одлазим на Бановом брду и команданта батаљона, у присуству заменика команданта батаљона Дамњановића, обавештавам о свему напред изнетом. Исти је моје наводе уписао у роковник и рекао да ће проверити наводе и предузети мере . Том приликом ми је напоменуо да је код мог преласка командир чете Мишић Славко изричито тражио од њега да пређем у чету водича И да обављам послове обезбеђења објекта. Сто знаци да је мени причао једну, а команданту другу причу.  Када сам се вратио у јединицу позвао ме је командир чете Мишић Славко и рекао да ето могу да идем било где, али да сам се поново вратио у јединицу, те да је он разговарао са командирима одељења Урошевић Гораном и Кричковић Миланом И да сам ту И ја крив. Упитао сам га зашто сам крив дали зато што сам хтео да радим по закону, а не по некој устаљеној пракси И начину који се намеће на полигону,да желим да нешто научим или што нисам хтео да радим оно што они раде нашта ми је исти одговорио да смо завршили И да изађем из канцеларије што сам  учинио. Истог дана чујем да је командир одељења Урошевић рекао да ће за мене изгледа радити бејзболка. И о томе сам обавестио командира чете Мишића, али његов однос у решавању проблема остаје И даље пасиван.На полигону је ситуација још гора, однос непромењен што се тиче командира одељења Урошевић Горана. Командир одељења Кричковић Милан тотално мења свој однос према мени, максимално постаје коректан, професионалан, тек онда почињем да учим И радим оно што треба, могу рећи однос какав се само пожелети може. Упитао сам га једном приликом како сад може, а пре тога све то није могло нашта ми се исти најпре извинио а потом рекао , цитирам његове речи: ,,Сајо нисам ја крив што тебе Мишић кеца,,. Све ми је било јасно И тада сам имао намеру да случај пријавим Вама. Међутим, један полицијски службеник ме зове да идем код њега код куће, упоран је био у томе. У  изузетним смо колегијалним и другарским односима. Када сам отишао исти ме је буквално намолио да то непријављујем даље. О коме се ради и шта смо причали рећи ћу Вам лично. Случај тада нисам пријавио. Поново сам се обратио командиру чете Мишић Славку и тада му рекао дали коначно може да стане на пут таквом понашању Урошевић Горану које има према мени, а потом и додао да примећујем да исти Урошевићу несме  на сенку да стане И да мене њихов однос како службени тако И приватни апсолутно не занима, али да више нећу И немогу то да трпим И да ћу без обзира на све ипак морати  то да пријавим. Такође тражим од њега да променим одељење, да пређем у одељења за откривање дроге И експлозива или било где јер је очигледно да га Урошевић има у шаци, да му командир Мишић буквално не сме или неможе ништа. Исти ми експресно одговара да више нисам у том одељењу И на полигону И наравно завршавам да обављам послове обезбеђења објекта – страже,отварање И затварање капије уз повремени рад у дежурној служби И дежурног код службених паса. Од тада нисам имао прилика нити радио са Урошевић Гораном, а такође нисам ни лично ни преко било ког чуо да ме је исти било како помињао, једино сто је ракао је то да је успео да ме конацно отера са полигона. Изоставио сам да кажем да једини командир одељења који је према мени имао максимално коректан, другарски И колегијални однос је Пејчић Саша. Такође сви остали полицијски службеници, командири одељења, командири водова, заменик командира чете су самном у максимално пријатељским, колегијалним, професионалним, фер И коректним односима И немогу за никог било шта рећи. За време рада на полигону у два наврата сам био оштећен извршењем кривичних дела крађе када ми је нестао део опреме, службени И приватни који сам лично купио, за рад са псом. То сам пријавио командиру чете, али ме је исти том приликом напао И рекао да можда ја нисам изнео опрему да продам И сада то пријављујем, али када сам рекао да ми је нестао И део опреме коју сам купио исти ме је упутио код магационера да напишем шта ми све недостаје И да задужим другу опрему што сам И учинио. Такође је командир чете Мишић Славко покушао да ме на неки начин посвађа са три полицијска службеника, из ког разлога не знам јер сам са њима у изузетним колегијалним И другарским односима. Такође ћу вам и то рећи и објаснити.

          Долазим сада до оног највећег разлога због чега Вам се обраћам. Услед горе наведеног долазило је до  стресова које сам преживљавао и погоршања мог здравственог стања. Обраћао сам се здравственим установама о чему поседујем медицинску документацију. И то сам рекао командиру чете Мишић Славку, али је исти малтене са цинизмом, подсмевањем и не знам како да назовем гледао на све то. Међутим крајем јануара И почетком фебруара мени се нагло погоршало здравствено стање. Здравствена књижица ми је била не оверена тј. маркица није стигла у јединицу. Одлазим код командира чете, с обзиром да сам на боловању, истом сам рекао да немам маркицу на шта ми је исти одговорио да то није његов проблем И да га не занима те се обратим у ПУ за град Београд радницима који су  задужени И изашао из канцеларије. Маркицу сам успео за пар дана да пронађем, али у међувремену све прегледе које сам имао платио сам. Након увида у медицинску документацију коју поседујем уверићете се у све то. Када сам донео дознаке за месец фебруар И предао командиру чете исти је погледао, питао ме како се осећам И поново са цинизмом ме упитао дали ми треба нека помоћ, а онда рекао да ако желим седнем да поразговарамо. Одмах је почео да прича све најбоље о мени, како ме он цени, поштује мој рад, да не набрајам даље, а затим ме упитао дали знам ону стару пословицу ко ће ког ако неће свој свог. Рекао сам му да то не разумем, а исти је тада рекао да он против мене нема ниста лично И да за све проблеме око распореда рада И зашто сам ја искључиво на стражи могу да тражим у односу са мојим земљаком замеником командира чете Тодосијевић Жарком. Искрено са чуђењем сам то прихватио, зашто је то рекао не знам, дали је желео да пребаци лопту или било шта друго нејасно ми је. За заменика командира чете немогу да кажем ама баш ни једну једину лошу реч. Тада су у канцеларији дошли још неки припадници чете И ја сам отишао. Нормално, наставио сам са лечењем И прегледима. Дана 29.03. текуће године у 10,39 часова са свог службеног мобилног телефона бр. 064 8923483 позвао ме је командир чете И питао како се осећам, у почетку је био коректан у разговору а потом ме питао за дознаке за текући месец када ћу да предам. Непосредно пре тога био сам код доктора И узео дознаке. Реко сам да ако није хитно дознаке донесем сутра, јер се нисам добро осећао, на шта је исти повишеним И дрским тоном рекао да дознаке морам да донесем до краја радног времена иначе ће ми плата бити обустављена и имаћу проблеме што сам наравно схватио као претњу. Нисам хтео да улазим у никакву полемику са њим већ сам кренуо за Београд да предам дознаке. Потом ме је исти звао и у 11,44 часова и  тражио неке шифре из дознака. Донео сам дознаке у јединицу и када сам ушао у канцеларију да  предам тамо је седео и заменик командира чете Тодосијевић И ветеринар.  Дознаке сам предао заменику командира чете Тодосијевићу, а командиру чете Мишић Славку, који ме је све време цинично И са киселим осмехом гледао, рекао да то није у  реду И да је требало дан или два пре тога да ме обавести до када морам да донесем дознаке с обзиром да је задњи дан у месецу се падао у недељу, а затим сам додао да више сигурно ниста нећу трпети И све пријавити надлежним органима. Исти је рекао да га то не занима И да он нема шта да доказује, немогу да се сетим шта још јер сам тада имао притисак 180 са 110 и попио шаку лекова. Однос заменика командира је тада такође био максимално коректан И могу рећи да када је видео дијагнозу у дознакама да се је видела па И забринутост на његовом лицу. Командир чете ме је упорно гледао са цинизмом, правио провокативне гримасе лица. О томе да ћу све напред наведено пријавити обавестио сам И заменика команданта батаљона Дамњановића који је био у зграду јер команданта батаљона нисам видео.

          То дали користим лажно боловање, дали се шлепам и покушавам да се извлачим, како каже командир чете Мишић Славко, или ми је здравствено стање заиста нарушено уверићете се у целокупну медицинску документацију коју поседујем, а напоменућу само то да ми је за 15 мај, текуће године, заказана хоспитализација на КЦС – клинику за ендокринологију.

          У разговору са докторима један од разлога погоршања мог здравственог стања је и  дуготрајни стрес коме сам био изложен И сто сам горе све детаљно описао, а да о томе сада не пишем већ чете све видети у поменуту документацију.

          Да напоменем и податак да сам због свега горе изнетог хтео да одем у неку другу чету у оквиру Полицијске бригаде, подносио сам захтев за то, али је захтев од стране команданта бригаде био враћен до  систематизације, бар тако сам обавештен. У том захтеву нисам хтео да наведем праве разлоге мог преласка што сматрам да је моја грешка као и то да сам можда требало о свему обавестити команданта Полицијске бригаде, али нисам хтео да поред свих његових обавеза на неки начин му правим јос један проблем И обавезу.

          Мени никако ни дан данас није јасно због чега се све овако дешавало. Дали је командир чете Мишић Славко био револтиран на то сто сам га питао дали радимо по Закону или устаљеној пракси И дали је јединица,  а поготову полигон за обуку пса трагача И нападача, нечије приватно власништво и зашто исти несме или неможе да утиче на неке ствари које се дешавају, дали њега, мислим на командира чете, неко уцењује, прети па исти мора да има такав однос то не знам и у тај проблем нећу улазити. За све време проведено у јединици командир чете ме никад није позвао на било какав разговор И одговорност, да ми укаже на то да је било пропуста у мом раду, годишње оцене сам имао 3 или 4.

          Молим Вас да све напред изнето сагледате, мене позовете да би све појаснио, рекао имена свих полицијских службеника који могу  све да потврде, а оно сто је најбитније мене заштитите од свих радњи командира чете Мишић Славка јел његов цинизам и целокупно понашање према мени најискреније немогу више да трпим. Приоритет у свему ми је да здравствено стање стабилизујем И да се посветим породици И служби у мери колико је то могуће.

Подносилац притужбе,
Сафет Ђ.