POLICIJSKA UPRAVA ZA GRAD BEOGRAD
Načelniku – Stevanu Bjeliću

Poštovani gospodine Bjeliću,

Sindikatu srpske policije obratio se policijski službenik Safet Đ. JMBG:2611968hhhh, radnik Policijske brigade, 3. Bataljona za specijalističku podršku – četa vodiča službenih pasa, i zatražio pomoć u prevazilaženju narušenih međuljudskih odnosa u njegovom kolektivu.

 U pritužbi koju Vam dostavljam na dalji rad evidentna je netrpeljivost nadređenih prema policijskom službeniku Safetu Đ. i ukazuje na plansko i perfidno zlostavljanje na radu čak i uz diskriminaciju po verskoj osnovi, s obzirom da je Safet Đ. iz mešovitog braka i da mu je otac musliman.

 Gospodine Bjeliću, s obzirom da ste kao načelnik Policijske uprave za Grad Beograd odgovorni za postupanje svojih potčinjenih, zaduženi za zakonit rad i postupanje nižih organizacionih jedinica, odnosno njenih službenika, dostavljamo Vam pritužbu koju je svojeručno potpisao kolega Safet Đ.

Smatramo da za sada još uvek nema potrebe da se po ovom predmetu obraćamo višim instancama, Sektoru unutrašnje kontrole ili da pokrećemo tužbu zbog zlostavljanja na radu, ili da se obraćamo Zaštitniku za prava građana ili Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, već da ćemo problem rešiti u okviru institucije. Takođe bilo bi vrlo neprijatno po službu i ugled jedinice da medijski krenemo u kampanju i javnosti iznesemo slučaj nacionalne netrpeljivosti visokih oficira policije prema izvršiocu – druge nacije.

 Zbog svega iznetog, zahtevamo od nadležne službe za kontrolu zakonitosti u radu da ispita ovaj slučaj a o detaljima utvrđenog obavesti ovaj sindikat.

 Ukoliko se tokom istrage utvrdi da su međuljudski odnosi u jedinici narušeni do te mere da se ne mogu popraviti, molimo Vas da učinite dodatan napor i kolegi Safetu Đ. ponudite drugo adekvatno radno mesto, uz njegovu saglasnost.

 S poštovanjem,

Predsednik SG Beograd
Dragan Žebeljan

-*-

PREDMET:  SAFET Đ. policijski službenik Policijske brigade, 3. Bataljon za specijalističku podrušku – četa vodiča službenih pasa.

• Pritužba na rad komandira čete vodiča službenih pasa Mišić Slavka (u kontinuitetu i bez prestanka)  i njemu podređenih komandira odeljenja Urošević Gorana i Kričković Milana (u ranijem periodu) zbog maltretiranja, vređanja, šikaniranja, uskraćivanja prava na rad, diskriminacije i drugih radnji.

         U Policijskoj brigadi sam na svoj lični zahtev iz PU Kruševac –  PS Ćićevac premešten 01.05.2007. godine, po tadašnjoj formaciji, u prvoj četi 3. bataljona. Posao koji sam u četi obavljao je bio redovno obezbeđenje objekta u Volginoj ulici na Zvezdari i ulici Trebevićkoj u sedištu Policijske brigade. S obzirom da sam pre toga imao 20-ogodišnji rad na policijskim poslovima kao što je pozornik, patrola, dežurna služba, vođa  sektora, vođa smene stalnog dežurstva meni je ovaj posao obezbeđenja objekta na neki način tečko pao, zato sto sam dvanaest sati bio statičan. Obratio sam se tadašnjem komandiru čete Bajčetić Nenadu sa molbom da pređem u neku drugu četu u okviru Policijske brigade. Isti je bio saglasan sa tim i rekao da porazgovram sa komandirom čete gde želim da pređem zbog saglasnosti. Sa tadašnjim, a i sadašnjim komandirom čete vodiča službenih pasa Mišić Slavkom sam ni manje ni više nego 6 puta razgovarao i objasnio mu razlog zbog čega želim da pređem u četu. Isti mi je tom prilikom izričito napomenuo da će dati saglasnost za moj prelazak i da ću biti zadužen sa službenim psom lakše namene, s obzirom na godine provedene u službi, a nikako neću raditi posao obezbeđenja objekta. Podneo sam pismeni zahtev koji je pozitivno rešen i u četu vodiča sam prešao 01.07.2009. godine. I tad počinju moji problemi zbog kojih i podnosim ovu pritužbu.

          Prvi radni dan u četi vodiča je bio dvanaesto časovno obezbeđenje objekta, odnosno otvaranje I zatvaranje kapije, a potom i dalje. Pitao sam komandira čete Mišić Slavka i napomenuo  o čemu smo pričali nasta je isti rekao da je u toku Univerzijada i da tako mora biti tog meseca zbog prethodno urađenog Plana rada. Tada je bio potpuno u pravu.  Došao je avgust mesec, ja sam i dalje obavljao poslove obezbeđenja objekta odnosno otvarao I zatvarao kapiju kad ulaze I izlaze službena vozila. Pitao sam ga i tada na šta je odgovorio da je sezona godišnjih odmora i da moram i taj mesec obavljati te poslove. Prošao je avgust, septembar, oktobar u novembru sam otišao na razgovor kod njega pitao ga u vezi rada i šta je rekao,  nakon čega je isti odgovorio da se neseća šta smo pričali, da ga podsetim, a da možda ja i nisam za bolje nego da otvaram I zatvaram kapiju, da je tako kod njega i da se pomirim s tim. Malo me je taj njegov odgovor začudio, ali sam na neki način prihvatio to i izašao iz kancelarije. Da ne nabrajam više koliko puta sam ga pitao, govorio mu da mi teško pada posao obezbeđenja objekta I to otvaranje I zatvaranje kapije, da zelim da radim, da ne bežim od posla i da ću se obratiti komandantu bataljona Obrenović Draganu da vidimo u čemu je problem. Komandir čete Mišić Slavko mi je tada odgovrio da ne idem kod komandanta bataljona jer je komandant navodno rekao da ja obavljam te poslove . Meni je takođe to bilo neshvatljivo  insistirao sam na razgovor sa komandantom više puta, ali nisam bio najavljen od strane komandira čete na taj razgovor.

          Do septembra meseca 2010 godine sigurno sam razgovarao bar 5o-ak puta sa komandirom čete Mišić Slavkom o soluciji da zadužim službenog psa I da konačno krenem da radim onaj posao zbog čega sam došao u četu. A bili su to ozbiljni razgovori, razgovori kroz salu I ne znam kako već nisam nastupio, a napomenuo sam mu I to da smatram da mi je uskraćeno pravo na rad jer želim da radim I od posla ne bežim. U septembru 2010 godine,  nakon moje upornosti  I izražene želje da želim da radim sa službenim psom pozvao me je komandir čete  i po meni drsko I arogantno rakao da se obratim komandiru odeljenja Kričković Milanu da zadužim službenog psa, a potom i opremu. Mojom upornošću da zadužim službenog psa nisam bežao od rada već sam hteo i imao želju to da radim. Komandir odeljenja Kričković Milan me je odveo do boksa I pokazao je službenog psa kog treba da zadužim I to psa ,,Elu,, kuju koja se pre toga oštenila I kojoj je u to vreme mogao da priđe samo vodič Jovanović Danko. Pitao sam Kričkovića šta I kako treba da radim na šta je isti odgovorio da sam ja vodič, te da imam rešenje vodiča službenih pasa, okrenuo se I otišao napomenuvši mi pritom da imam 5 dana da psa izvedem na poligonu ili da idem odakle sam došao. Za tih 5 dana koliko sam imao rok da izvedem psa na poligonu ni jedan savet, radnju šta i kako treba da radim nisam dobio niti od komandira čete Mišić Slavka niti pak od komandira odeljenja Kričković Milana I Urošević Gorana. Sve sam se  raspitivao I dobijao instrukcije I savete od policijskih službenika koji ne rade na poligonu I ti više njih, a jedino što sam čuo  da je komandir čete rekao da ću se smiriti kad me službeni pas ujede jer sam to tražim I da ću pobeći od rada sa psima. Međutim petog dana izvodim službenog psa na poligonu u prisustvo komandira odeljenja Kričković Milana I isti mi odmah zadaje radnje I vežbe da radim sa psom za koje je potrebna pa I višemesečna obuka. Normalno je da se tu ne snalazim, a nakon 15-ak minuta provedenih na poligonu naređuju mi da uzmem rukav, a potom I robot odelo  da markiram službenim psima koje će komandir odeljenja Urošević Goran puštati. Napominjem da je za markiranje potreban kurs markera I usavršavanje. I to sam radio, maltene službeni psi na poligonu su me razvlačili zato što mi niko od komandira odeljenja nije rekao kako se oblači robot odelo i kako i šta treba da radim, a to je bila njihova dužnost, a puštali su I dva psa bez korpe. Sve sam to izdržao, a trajalo je par dana. Nakon toga, dok sam bio na vanrednom obezbeđenju u gradu, navedenog službenog psa mi razdžuju I to bez obaveštavanja I zadužuju službenog psa nemačkog ovčara ,,Astora,,. Ja o tome nisam znao ništa, već kad sam saznao pitao sam komandira čete zašto je to tako na šta mi je isti odgovorio da ja o tome ne odlučujem nego onaj ko vodi obuku I to Urošević Goran I Kričković Milan. Pitao sam njih dvojicu našta mi je Urošević Goran odgovorio da ,,nemože da me gleda na poligonu,, te ,,kad me vidi na poligonu mene I još par policijskih službenika da mu se taj dan ne živi,, dok mi je Kričković Milan ni manje ni više rekao da sam nesposoban da vodim službenog psa kakav je ,,Ela,,. To sam rekao komandiru čete, ali je isti  to totalno ignorisao. O službenom psu ,,Astoru,, da sada ne pišem ništa dovoljno je reći to da kada sam ga odveo, u prisustvu veterinara, na veterinarskom fakultetu isti su se čudili dali takve službene pse koristimo za rad. Na poligonu je I dalje isto. Od strane pomenutih komandira odeljenja se zadaju vežbe koje pas nemože da uradi, meni se apsolutno ništa ne pokazuje I objašnjava, raznim pa I uvredljivim rečima me nazivaju I naređuju mi da  radim sve ono što rade iskusni vodiči koji imaju završen kurs. Inače pas kog sam zadužio po nameni  je tragač. Ni jednu vežbu traga sa njim nisam uradio niti mi je ko objasnio kako se trag radi, a psa sam već vodio par meseci. Iz tog razloga obraćam se komandiru odeljenja, koga ću pomenuti u razgovoru sa Vama, koji ne radi na poligonu, ali je najstručniji što se tiče vežbi traga da mi objasni I izađemo negde van kruga da uradim trag. Kada su to čuli komandiri odeljenja Urošević Goran I Kričković Milan, kao I komandir čete Mišić Slavko ja ekspresno završavam mesec dana da obavljam poslove obezbeđenja objekta tj. straže I otvaram I zatvaram kapiju. Razlog mogu naslutiti.  Sve sam to tada ispričao komandiru voda, ćije ime ću Vam takođe usmeno reči,  koji je rekao da sve zna I vidi, da je moj slučaj specifičan, ali da on tu nista nemože da mi pomogne I da je nemoćan. Da pomenem I to da sam sa navedenim službenim psom nekoliko puta bio angažovan na obezbeđenju utakmica visokog rizika I drugih vanrednih obezbeđenja u gradu, a pas je jedva hodao. Dali sam tada ne neki način bio ugrožen procenite sami. Vratio sam se na poligonu posle obezbeđenja objekta, situacija je ista što se tiče odnosa prema meni I onda ne od jednog, već par policijskih službenika, čija ćete imena saznati, čujem da je neko na poligonu rekao „šta će nam musliman na poligonu“. To je znao i komandir čete Mišić Slavko ali je na neki način zataškao. Inače dete sam iz mešovitog braka gde je otac muslimanske veroispovesti, roditelji su se razveli kada sam imao 5 godina, ostao sam da živim sa majkom u Nišu.  Orjentisan sam kao Srbin, ali me je na neki način ovo uvredilo s obzirom da nikada ranije nisam imao slične i iste prozivke pa ni kroz šalu. Bez obzira sto me je ova izjava na neki način uvredila  nisam hteo da obraćam pažnju na to jer je možda, taj koji je to izjavio, to reko u sali, možda mu je to kako se narodski kaže izletelo ili je bio u stanju da možda ni sam nije svestan šta je rekao. Igrom slučaja se pogodilo da je ubrzo u Beogradu bio održavan koncert  bosandkog pevača Dina Merlina. Kad god sam bio na poligonu za tih dva tri dana komandir odeljenja Urošević Goran je pominjao u negativnom kontekstu navedenog  pevača što naravno meni nije smetalo,ali je u jednom momentu pogledao u mene, cinično se nasmejao i negativno pomenuo pevača . Otišo sam tada kod komandira čete Mišić Slavka u kancelariju I čim sam ušao rekao mu dali zna da je neko rekao na poligonu ,,šta će nam musliman na poligonu,,.  Dokle više da trpim to što se radi, a takođe ga upitao dali radimo po zakonu ili ustaljenoj praksi I dali je poligon nečije privatno vlasništvo ili ne. Imenovani mi je kao iz topa odgovorio da ako imam nešto protiv Urošević Gorana on će mi lično uzeti izjavu I obavestiti dalje nadležne. Ja sam mu tada odgovorio da ja nikog nisam pomenuo, ali je isti insistirao da mi uzme izjavu protiv Uroševića, na šta sam ja rekao da neću I neželim nikog da optužujem za ono što lično nisam čuo I video da ako on zna ko je rekao zasto nije nista preduzeo , da svako ima pravo na svoje mišljenje, a da ću o svim problemima koje imam obavestiti komandanta bataljona ukoliko se nastave. Komandir čete mi je tada rekao da mogu bilo gde da idem, ali da upamtim jednu stvar da ću se uvek vratiti u četu. To sam shvatio kao njegovu pretnju, ali sam I to na neki način prevazišao.  Ubrzo sam otišao na godišnji odmor. Za vreme odmora službeni pas ,,Astor,, mi je razdužen, takođe o tome nisam obavešten.  Dolaskom na posao bivam o tome obavešten da je pas po predlogu veterinarskog fakulteta rashodovan I da je predat  Upravi za obezbeđenje tj. jednom njihovom objektu. Ponovo me  raspoređuju da radim na obezbeđenju objekta, otvaram I zatvaram kapiju, ali sam insistirao da mi zaduže drugog psa kako bi nastavio rad na poligonu bez obzira na probleme koje sam imao. Tada mi zadužuju službenog psa ,,Hasko-Avala,, ili ,,Žile,, na šta se je odazivao. Pas koji je imao zdravstvene probleme I koji je takođe jedva hodao, kasnije je taj pas I rashodovan, uspavan I spaljen od strane Veterinarsko fakulteta zbog zarazne bolesti. Odnos prema meni na poligonu od strane komandira odeljenja Urošević Gorana I Kričković Milana je I dalje bez promene. Vređanje, totalno ignorisanje, naređenja da radim neke vežbe koje niko ne radi, a to sve vide ostali policijski službenici koji su tamo raspoređeni da rade. Imena svih koji su prisustvovali ću Vam lično reći. Sa navedenim psom takođe radim vanredna obezbeđenja u gradu iako jedva hoda. Nisam više mogao to da trpim te se obraćam komandiru čete I istom saopštavam da ću lično otići kod komandanta bataljona Obrenović Dragana I obavestiti ga o tome. To sam I uradio I mislim da je bio septembar mesec 2011. godine kada odlazim na Banovom brdu i komandanta bataljona, u prisustvu zamenika komandanta bataljona Damnjanovića, obaveštavam o svemu napred iznetom. Isti je moje navode upisao u rokovnik i rekao da će proveriti navode i preduzeti mere . Tom prilikom mi je napomenuo da je kod mog prelaska komandir čete Mišić Slavko izričito tražio od njega da pređem u četu vodiča I da obavljam poslove obezbeđenja objekta. Sto znaci da je meni pričao jednu, a komandantu drugu priču.  Kada sam se vratio u jedinicu pozvao me je komandir čete Mišić Slavko i rekao da eto mogu da idem bilo gde, ali da sam se ponovo vratio u jedinicu, te da je on razgovarao sa komandirima odeljenja Urošević Goranom i Kričković Milanom I da sam tu I ja kriv. Upitao sam ga zašto sam kriv dali zato što sam hteo da radim po zakonu, a ne po nekoj ustaljenoj praksi I načinu koji se nameće na poligonu,da želim da nešto naučim ili što nisam hteo da radim ono što oni rade našta mi je isti odgovorio da smo završili I da izađem iz kancelarije što sam  učinio. Istog dana čujem da je komandir odeljenja Urošević rekao da će za mene izgleda raditi bejzbolka. I o tome sam obavestio komandira čete Mišića, ali njegov odnos u rešavanju problema ostaje I dalje pasivan.Na poligonu je situacija još gora, odnos nepromenjen što se tiče komandira odeljenja Urošević Gorana. Komandir odeljenja Kričković Milan totalno menja svoj odnos prema meni, maksimalno postaje korektan, profesionalan, tek onda počinjem da učim I radim ono što treba, mogu reći odnos kakav se samo poželeti može. Upitao sam ga jednom prilikom kako sad može, a pre toga sve to nije moglo našta mi se isti najpre izvinio a potom rekao , citiram njegove reči: ,,Sajo nisam ja kriv što tebe Mišić keca,,. Sve mi je bilo jasno I tada sam imao nameru da slučaj prijavim Vama. Međutim, jedan policijski službenik me zove da idem kod njega kod kuće, uporan je bio u tome. U  izuzetnim smo kolegijalnim i drugarskim odnosima. Kada sam otišao isti me je bukvalno namolio da to neprijavljujem dalje. O kome se radi i šta smo pričali reći ću Vam lično. Slučaj tada nisam prijavio. Ponovo sam se obratio komandiru čete Mišić Slavku i tada mu rekao dali konačno može da stane na put takvom ponašanju Urošević Goranu koje ima prema meni, a potom i dodao da primećujem da isti Uroševiću nesme  na senku da stane I da mene njihov odnos kako službeni tako I privatni apsolutno ne zanima, ali da više neću I nemogu to da trpim I da ću bez obzira na sve ipak morati  to da prijavim. Takođe tražim od njega da promenim odeljenje, da pređem u odeljenja za otkrivanje droge I eksploziva ili bilo gde jer je očigledno da ga Urošević ima u šaci, da mu komandir Mišić bukvalno ne sme ili nemože ništa. Isti mi ekspresno odgovara da više nisam u tom odeljenju I na poligonu I naravno završavam da obavljam poslove obezbeđenja objekta – straže,otvaranje I zatvaranje kapije uz povremeni rad u dežurnoj službi I dežurnog kod službenih pasa. Od tada nisam imao prilika niti radio sa Urošević Goranom, a takođe nisam ni lično ni preko bilo kog čuo da me je isti bilo kako pominjao, jedino sto je rakao je to da je uspeo da me konacno otera sa poligona. Izostavio sam da kažem da jedini komandir odeljenja koji je prema meni imao maksimalno korektan, drugarski I kolegijalni odnos je Pejčić Saša. Takođe svi ostali policijski službenici, komandiri odeljenja, komandiri vodova, zamenik komandira čete su samnom u maksimalno prijateljskim, kolegijalnim, profesionalnim, fer I korektnim odnosima I nemogu za nikog bilo šta reći. Za vreme rada na poligonu u dva navrata sam bio oštećen izvršenjem krivičnih dela krađe kada mi je nestao deo opreme, službeni I privatni koji sam lično kupio, za rad sa psom. To sam prijavio komandiru čete, ali me je isti tom prilikom napao I rekao da možda ja nisam izneo opremu da prodam I sada to prijavljujem, ali kada sam rekao da mi je nestao I deo opreme koju sam kupio isti me je uputio kod magacionera da napišem šta mi sve nedostaje I da zadužim drugu opremu što sam I učinio. Takođe je komandir čete Mišić Slavko pokušao da me na neki način posvađa sa tri policijska službenika, iz kog razloga ne znam jer sam sa njima u izuzetnim kolegijalnim I drugarskim odnosima. Takođe ću vam i to reći i objasniti.

          Dolazim sada do onog najvećeg razloga zbog čega Vam se obraćam. Usled gore navedenog dolazilo je do  stresova koje sam preživljavao i pogoršanja mog zdravstvenog stanja. Obraćao sam se zdravstvenim ustanovama o čemu posedujem medicinsku dokumentaciju. I to sam rekao komandiru čete Mišić Slavku, ali je isti maltene sa cinizmom, podsmevanjem i ne znam kako da nazovem gledao na sve to. Međutim krajem januara I početkom februara meni se naglo pogoršalo zdravstveno stanje. Zdravstvena knjižica mi je bila ne overena tj. markica nije stigla u jedinicu. Odlazim kod komandira čete, s obzirom da sam na bolovanju, istom sam rekao da nemam markicu na šta mi je isti odgovorio da to nije njegov problem I da ga ne zanima te se obratim u PU za grad Beograd radnicima koji su  zaduženi I izašao iz kancelarije. Markicu sam uspeo za par dana da pronađem, ali u međuvremenu sve preglede koje sam imao platio sam. Nakon uvida u medicinsku dokumentaciju koju posedujem uverićete se u sve to. Kada sam doneo doznake za mesec februar I predao komandiru čete isti je pogledao, pitao me kako se osećam I ponovo sa cinizmom me upitao dali mi treba neka pomoć, a onda rekao da ako želim sednem da porazgovaramo. Odmah je počeo da priča sve najbolje o meni, kako me on ceni, poštuje moj rad, da ne nabrajam dalje, a zatim me upitao dali znam onu staru poslovicu ko će kog ako neće svoj svog. Rekao sam mu da to ne razumem, a isti je tada rekao da on protiv mene nema nista lično I da za sve probleme oko rasporeda rada I zašto sam ja isključivo na straži mogu da tražim u odnosu sa mojim zemljakom zamenikom komandira čete Todosijević Žarkom. Iskreno sa čuđenjem sam to prihvatio, zašto je to rekao ne znam, dali je želeo da prebaci loptu ili bilo šta drugo nejasno mi je. Za zamenika komandira čete nemogu da kažem ama baš ni jednu jedinu lošu reč. Tada su u kancelariji došli još neki pripadnici čete I ja sam otišao. Normalno, nastavio sam sa lečenjem I pregledima. Dana 29.03. tekuće godine u 10,39 časova sa svog službenog mobilnog telefona br. 064 8923483 pozvao me je komandir čete I pitao kako se osećam, u početku je bio korektan u razgovoru a potom me pitao za doznake za tekući mesec kada ću da predam. Neposredno pre toga bio sam kod doktora I uzeo doznake. Reko sam da ako nije hitno doznake donesem sutra, jer se nisam dobro osećao, na šta je isti povišenim I drskim tonom rekao da doznake moram da donesem do kraja radnog vremena inače će mi plata biti obustavljena i imaću probleme što sam naravno shvatio kao pretnju. Nisam hteo da ulazim u nikakvu polemiku sa njim već sam krenuo za Beograd da predam doznake. Potom me je isti zvao i u 11,44 časova i  tražio neke šifre iz doznaka. Doneo sam doznake u jedinicu i kada sam ušao u kancelariju da  predam tamo je sedeo i zamenik komandira čete Todosijević I veterinar.  Doznake sam predao zameniku komandira čete Todosijeviću, a komandiru čete Mišić Slavku, koji me je sve vreme cinično I sa kiselim osmehom gledao, rekao da to nije u  redu I da je trebalo dan ili dva pre toga da me obavesti do kada moram da donesem doznake s obzirom da je zadnji dan u mesecu se padao u nedelju, a zatim sam dodao da više sigurno nista neću trpeti I sve prijaviti nadležnim organima. Isti je rekao da ga to ne zanima I da on nema šta da dokazuje, nemogu da se setim šta još jer sam tada imao pritisak 180 sa 110 i popio šaku lekova. Odnos zamenika komandira je tada takođe bio maksimalno korektan I mogu reći da kada je video dijagnozu u doznakama da se je videla pa I zabrinutost na njegovom licu. Komandir čete me je uporno gledao sa cinizmom, pravio provokativne grimase lica. O tome da ću sve napred navedeno prijaviti obavestio sam I zamenika komandanta bataljona Damnjanovića koji je bio u zgradu jer komandanta bataljona nisam video.

          To dali koristim lažno bolovanje, dali se šlepam i pokušavam da se izvlačim, kako kaže komandir čete Mišić Slavko, ili mi je zdravstveno stanje zaista narušeno uverićete se u celokupnu medicinsku dokumentaciju koju posedujem, a napomenuću samo to da mi je za 15 maj, tekuće godine, zakazana hospitalizacija na KCS – kliniku za endokrinologiju.

          U razgovoru sa doktorima jedan od razloga pogoršanja mog zdravstvenog stanja je i  dugotrajni stres kome sam bio izložen I sto sam gore sve detaljno opisao, a da o tome sada ne pišem već čete sve videti u pomenutu dokumentaciju.

          Da napomenem i podatak da sam zbog svega gore iznetog hteo da odem u neku drugu četu u okviru Policijske brigade, podnosio sam zahtev za to, ali je zahtev od strane komandanta brigade bio vraćen do  sistematizacije, bar tako sam obavešten. U tom zahtevu nisam hteo da navedem prave razloge mog prelaska što smatram da je moja greška kao i to da sam možda trebalo o svemu obavestiti komandanta Policijske brigade, ali nisam hteo da pored svih njegovih obaveza na neki način mu pravim jos jedan problem I obavezu.

          Meni nikako ni dan danas nije jasno zbog čega se sve ovako dešavalo. Dali je komandir čete Mišić Slavko bio revoltiran na to sto sam ga pitao dali radimo po Zakonu ili ustaljenoj praksi I dali je jedinica,  a pogotovu poligon za obuku psa tragača I napadača, nečije privatno vlasništvo i zašto isti nesme ili nemože da utiče na neke stvari koje se dešavaju, dali njega, mislim na komandira čete, neko ucenjuje, preti pa isti mora da ima takav odnos to ne znam i u taj problem neću ulaziti. Za sve vreme provedeno u jedinici komandir čete me nikad nije pozvao na bilo kakav razgovor I odgovornost, da mi ukaže na to da je bilo propusta u mom radu, godišnje ocene sam imao 3 ili 4.

          Molim Vas da sve napred izneto sagledate, mene pozovete da bi sve pojasnio, rekao imena svih policijskih službenika koji mogu  sve da potvrde, a ono sto je najbitnije mene zaštitite od svih radnji komandira čete Mišić Slavka jel njegov cinizam i celokupno ponašanje prema meni najiskrenije nemogu više da trpim. Prioritet u svemu mi je da zdravstveno stanje stabilizujem I da se posvetim porodici I službi u meri koliko je to moguće.

Podnosilac pritužbe,
Safet Đ.