Ивици Дачићу: Да ли се злочин понављањем може озаконити?
Поштовани господине Дачићу,
У својству председника Синдиката српске полиције, раније сам Вам се обратио у циљу заштите и поштовања Устава Србије и Закона о службеној употреби језика и писма због штампања летака и постера „Представљање Концепта модерног управљања људским ресурсима у МУП“ који су штампани латиничним писмом и као такви дистрибуирани у објекте Министарства са одштампаном неважећим грбом.
С обзиром да тај допис нисте добили, нити упознати са његовом садржајем, као што је сасвим сигурно да нећете бити упознати ни са овим дописом, јер ће га надлежно лице у Кабинету преусмерити на онога на кога се притужујемо, немамо други избор но да се обратимо трећим лицима изван Министарства и покушамо да станемо на пут самовољи нестручних појединаца у Министарству.
Ничим изазван помоћник министра и начелник Сектора финансија, људских ресурса и заједничких послова, уважени господин Жељко Којић економиста по струци, усуђује се да нам дели лекције из опште културе, маркетинга и пропаганде у смислу шта је то „летак“ а шта „брошура“. Занемарујући да је у овом случају то сасвим небитно, већ да је бит и смисао проблема у поштовању ћириличног писма, Устава и закона Републике Србије.
Уместо што господин Којић троши своје драгоцено време у покушају да нам својим немуштим дописом исписаним на две стране објасни оно што нисмо од њега ни тражили, било би корисније и исправније да је своје времена потрошио поштујући законе и Устав Републике Србије, те да је финансијерима пројекта објаснио да се у објектима Министарства не могу дистрибуирати штампани материјали који нису у складу са законима Републике Србије, а посебно да се на штампаном материјалу не може наћи неусвојени, односно непостојећи грб Министарства унутрашњих послова. Нама је познато да кривицу сасвим сигурно не сноси „имплементациони партнер“ кога помиње господин Којић, већ она лица из МУП-а која га нису упознала са нашим правилима и Законима.
Да је познати хрватски усташоид Томпсон имало слутио како ће, ничим изазван, г. Жељко Којић сасвим немушто и небулозно оправдавати некоришћење ћириличног писма на брошури „Центра за безбедност, развој и владавину права – Женевски центар за демократску контролу оружаних снага“ који се дели радницима МУП Р Србије, сигурно не би трошио ни оно мало енергије да би окупио више десетина хиљада својих истомишљеника на недавном загребачком протесту против увођења српског језика и ћириличног писма у службену употребу у Вуковару. Исто тако, верујемо, да ни последњем председнику СФРЈ који је „обавио свој задатак“ не би пало на памет да се макар и формално залаже за поштовање права српске мањине у Хрватској на коришћење свог језика и писма. Зашто би они то радили кад, ето, ни представници српске већине у Србији и то још запослени у државним органима задуженим за спровођење закона,не поштују сопствене законе и интересе.
Ако г. Којић већ не заступа интересе и законе Републике Србије, неопходно се намеће питање – а чије то интересе он штити? Да ли то ради по нечијем налогу и да ли је за то плаћен? Да ли ће и он једног дана рећи: „Ја сам свој задатак обавио, ћирилице више нема“?
Господин Којић очигледно не схвата да је коришћење службеног језика и писма не само законска обавеза када је у питању општење МУП са својим радницима, па макар и када се оно спроводило преко „имплементационих партнера“, јер, какви су то партнери кад не поштују наше законе (то наравно не значи да се супротстављамо коришћењу других писама и језика у складу са законом, напротив)?
Како би тек онда г. Којић у свом ограниченом размишљању могао да схвати да је српска ћирилица светска културна баштина – светско историјско и културно благо које не припада само Србији и Србима (иако га ми највише својатамо), које се у вртлогу свеопште глобализације налази пред одумирањем!!!? Да ли он уопште схвата да је обавеза свих образованих људи да предузму све мере да се то благо заштити, па, ако треба, и тако што ће се поштовати закони Републике Србије.
Српска ћирилица је уз турску латиницу једино фонетско писмо на свету. И док је данашњу српску ћирилицу, на баштинама византијске писмености, утемељио језички реформатор Вук Ст. Караџић, најпознатији турски државник и реформатор Кемал Паша Ататурк, којем наше „паше, аге и бегови“ нису ни до колена, је, управо на темељу Вуковог рада, наредио да се изврши реформа турског писма, односно да се до тада коришћено арапско писмо замени латиничним фонетским писмом прилагођеним за записе на турском језику.
Синдикат српске полиције не види коришћење српске ћирилице само као уставну и законску обавезу државних органа, нити инсистирањем на њеној употреби инсистира на различитости Срба како би то могао неко да помисли, јер би такво постављање неминовно водило у ксенофобичну самоизолацију. Оно што ССП подстиче да се стави у заштиту ћирилице је увиђање да се она налази у сличној позицији као сабејска (мандејска) заједница у данашњем Ираку, која убрзано нестаје са територија на којима је вековима опстајала. Под притиском „људи од Књиге“ Сабејци и други невољници напуштају вековна огњишта, њихови језици нестају пред очима цивилизованог света, а да су тек поједини „људи од књиге“ због тога завапили.
Српска ћирилица се, захваљујући људима попут г. Којића, који, очигледно, нису ни „људи од Књиге“, ни „људи од књиге“, непоштовањем и злоупотребом закона протерује из службене употребе не само у МУП-у већ и из читаве Србије и покушава да се сабије само у цркве и манастире! Под изговором да је тако хтео „имплементациони партнер“, а што, успут, нема везе са истином, г. Којић и људи попут њега чине културни геноцид над сопственим писмом и сопственим језиком, над сопственим народом.
„ИМПЛЕМЕНТАЦИОНИ ПАРТНЕР“! Каква дивна синтагма овог дивног човека који даље додаје: „Постоји могућност да се за евентуално будуће материјале упути захтев РСАР да се материјални штампају на ћириличном писму.“ Не господине Којићу, нема потребе захтевати, довољно је да покорно замолите!
На исти начин на који је оправдао некоришћење српског ћириличног писма, г. Којић такође небулозно објашњава примедбу ССП због коришћења непостојећег грба МУП-а на поменутим брошурама – „ употреба грба на штампаном материјалу, није први пут да се користи од стране ОСАР, с обзиром да је наведена организација и у другим пројектима у оквиру Министарства ангажована, у које сврхе такође користи грб“. Дакле, на примедбу ССП да се на поменутим брошурама налази непостојећи грб МУП-а, грб који није званичан, ми добијемо овако склепану реченицу, из које видимо да је тако нешто већ рађено раније, па нема проблем да се и понови. Само је још фалило појашњење да је тако хтео „имплементациони партнер“.
Господин Којић вређа интелигенцију обичног пука непотребним објашњавањем како је и зашто настао пројекат „Представљање концепта модерног управљања људским ресурсима у МУП“, као да се ССП уопште бавио тим питањем.
У сопственој немоћи да оправда оно што се оправдати не може, г. Којић веома дрско и безобразно покушава да наметне осећање кривице ССП-у за неподржавање реформи у Министарству. Одсуство било какве логике је основна карактеристика једне овакве тврдње. Подсетили бисмо све г. Којиће овога света да је ССП, заједно или паралелно (како год хоћете) са другим синдикатима у МУП, учинио више на реформи, пре свега, свести запослених у МУП-у него гомила апаратчика, паша, ага и бегова угнеждених у МУП-у, резултати чијих се реформи свакодневно виде у све горем материјалном и професионалном положају запослених у МУП-у.
Просто се питамо из ког дела свога мозга је г. Којић „извадио“ мисао да ССП на „малициозан и тендециозан начин угрожава реформе“, одакле му право да тако нешто и помисли, а камоли да напише!!!?
Сраман одговор ничим изазваног господина Којића коинцидира са срамним и незаконитим чином суспендовања колеге Риста Кнежевића због присуствовања у униформи на протестном скупу у Београду у циљу очувања територијалног инегритета и суверенитета Републике Србије, а против признавања независности самозване државе Косово. Уместо да му се до земље поклони и уручи му своју униформу коју, као и чин, очигледно незаслужено носи, поступајући генерал Курибак се попут јеврејског капоа у нацистичким логорима смрти обрушава на колегу Ристића и противзаконито наређује да се колега суспендује, да му се скине униформа и одузме службена значка. Одакле Ристу, као униформисаном службеном лицу, право да у униформи брани своју отаџбину!!!? Како је Ристо смео и да помисли да развије руску заставу!!!? Па, зашто и не би, кад су нашу обезвредили управо они који су били задужени да је чувају, као што у овом случају не чувају своје писмо!
Остављамо нашим члановима и нашим пријатељима, а и онима који то нису, да самостално донесу процену о моралној вредности личности које се на овај начин обрачунавају полицијским службеницима који подижу углед полиције у свом народу: да ли се ради о моралним и професионалним громадама или о моралним и професионалним подрумима?
Желим да знате да ће Синдикат српске полиције реаговати увек када дође до флагрантног кршења Устава Републке Србије или важећих закона, то нам је морална обавеза. За разлуку од оних других којима ништа није свето, ни народ, ни језик, ни писмо, ни закони ни Устав.
С поштовањем,
Председник синдиката
Глишо Видовић
Ужице, 24.04.2013.год.
Повезани текстови: