Ivici Dačiću: Da li se zločin ponavljanjem može ozakoniti?
Poštovani gospodine Dačiću,
U svojstvu predsednika Sindikata srpske policije, ranije sam Vam se obratio u cilju zaštite i poštovanja Ustava Srbije i Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma zbog štampanja letaka i postera „Predstavljanje Koncepta modernog upravljanja ljudskim resursima u MUP“ koji su štampani latiničnim pismom i kao takvi distribuirani u objekte Ministarstva sa odštampanom nevažećim grbom.
S obzirom da taj dopis niste dobili, niti upoznati sa njegovom sadržajem, kao što je sasvim sigurno da nećete biti upoznati ni sa ovim dopisom, jer će ga nadležno lice u Kabinetu preusmeriti na onoga na koga se pritužujemo, nemamo drugi izbor no da se obratimo trećim licima izvan Ministarstva i pokušamo da stanemo na put samovolji nestručnih pojedinaca u Ministarstvu.
Ničim izazvan pomoćnik ministra i načelnik Sektora finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova, uvaženi gospodin Željko Kojić ekonomista po struci, usuđuje se da nam deli lekcije iz opšte kulture, marketinga i propagande u smislu šta je to „letak“ a šta „brošura“. Zanemarujući da je u ovom slučaju to sasvim nebitno, već da je bit i smisao problema u poštovanju ćiriličnog pisma, Ustava i zakona Republike Srbije.
Umesto što gospodin Kojić troši svoje dragoceno vreme u pokušaju da nam svojim nemuštim dopisom ispisanim na dve strane objasni ono što nismo od njega ni tražili, bilo bi korisnije i ispravnije da je svoje vremena potrošio poštujući zakone i Ustav Republike Srbije, te da je finansijerima projekta objasnio da se u objektima Ministarstva ne mogu distribuirati štampani materijali koji nisu u skladu sa zakonima Republike Srbije, a posebno da se na štampanom materijalu ne može naći neusvojeni, odnosno nepostojeći grb Ministarstva unutrašnjih poslova. Nama je poznato da krivicu sasvim sigurno ne snosi „implementacioni partner“ koga pominje gospodin Kojić, već ona lica iz MUP-a koja ga nisu upoznala sa našim pravilima i Zakonima.
Da je poznati hrvatski ustašoid Tompson imalo slutio kako će, ničim izazvan, g. Željko Kojić sasvim nemušto i nebulozno opravdavati nekorišćenje ćiriličnog pisma na brošuri „Centra za bezbednost, razvoj i vladavinu prava – Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga“ koji se deli radnicima MUP R Srbije, sigurno ne bi trošio ni ono malo energije da bi okupio više desetina hiljada svojih istomišljenika na nedavnom zagrebačkom protestu protiv uvođenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma u službenu upotrebu u Vukovaru. Isto tako, verujemo, da ni poslednjem predsedniku SFRJ koji je „obavio svoj zadatak“ ne bi palo na pamet da se makar i formalno zalaže za poštovanje prava srpske manjine u Hrvatskoj na korišćenje svog jezika i pisma. Zašto bi oni to radili kad, eto, ni predstavnici srpske većine u Srbiji i to još zaposleni u državnim organima zaduženim za sprovođenje zakona,ne poštuju sopstvene zakone i interese.
Ako g. Kojić već ne zastupa interese i zakone Republike Srbije, neophodno se nameće pitanje – a čije to interese on štiti? Da li to radi po nečijem nalogu i da li je za to plaćen? Da li će i on jednog dana reći: „Ja sam svoj zadatak obavio, ćirilice više nema“?
Gospodin Kojić očigledno ne shvata da je korišćenje službenog jezika i pisma ne samo zakonska obaveza kada je u pitanju opštenje MUP sa svojim radnicima, pa makar i kada se ono sprovodilo preko „implementacionih partnera“, jer, kakvi su to partneri kad ne poštuju naše zakone (to naravno ne znači da se suprotstavljamo korišćenju drugih pisama i jezika u skladu sa zakonom, naprotiv)?
Kako bi tek onda g. Kojić u svom ograničenom razmišljanju mogao da shvati da je srpska ćirilica svetska kulturna baština – svetsko istorijsko i kulturno blago koje ne pripada samo Srbiji i Srbima (iako ga mi najviše svojatamo), koje se u vrtlogu sveopšte globalizacije nalazi pred odumiranjem!!!? Da li on uopšte shvata da je obaveza svih obrazovanih ljudi da preduzmu sve mere da se to blago zaštiti, pa, ako treba, i tako što će se poštovati zakoni Republike Srbije.
Srpska ćirilica je uz tursku latinicu jedino fonetsko pismo na svetu. I dok je današnju srpsku ćirilicu, na baštinama vizantijske pismenosti, utemeljio jezički reformator Vuk St. Karadžić, najpoznatiji turski državnik i reformator Kemal Paša Ataturk, kojem naše „paše, age i begovi“ nisu ni do kolena, je, upravo na temelju Vukovog rada, naredio da se izvrši reforma turskog pisma, odnosno da se do tada korišćeno arapsko pismo zameni latiničnim fonetskim pismom prilagođenim za zapise na turskom jeziku.
Sindikat srpske policije ne vidi korišćenje srpske ćirilice samo kao ustavnu i zakonsku obavezu državnih organa, niti insistiranjem na njenoj upotrebi insistira na različitosti Srba kako bi to mogao neko da pomisli, jer bi takvo postavljanje neminovno vodilo u ksenofobičnu samoizolaciju. Ono što SSP podstiče da se stavi u zaštitu ćirilice je uviđanje da se ona nalazi u sličnoj poziciji kao sabejska (mandejska) zajednica u današnjem Iraku, koja ubrzano nestaje sa teritorija na kojima je vekovima opstajala. Pod pritiskom „ljudi od Knjige“ Sabejci i drugi nevoljnici napuštaju vekovna ognjišta, njihovi jezici nestaju pred očima civilizovanog sveta, a da su tek pojedini „ljudi od knjige“ zbog toga zavapili.
Srpska ćirilica se, zahvaljujući ljudima poput g. Kojića, koji, očigledno, nisu ni „ljudi od Knjige“, ni „ljudi od knjige“, nepoštovanjem i zloupotrebom zakona proteruje iz službene upotrebe ne samo u MUP-u već i iz čitave Srbije i pokušava da se sabije samo u crkve i manastire! Pod izgovorom da je tako hteo „implementacioni partner“, a što, usput, nema veze sa istinom, g. Kojić i ljudi poput njega čine kulturni genocid nad sopstvenim pismom i sopstvenim jezikom, nad sopstvenim narodom.
„IMPLEMENTACIONI PARTNER“! Kakva divna sintagma ovog divnog čoveka koji dalje dodaje: „Postoji mogućnost da se za eventualno buduće materijale uputi zahtev RSAR da se materijalni štampaju na ćiriličnom pismu.“ Ne gospodine Kojiću, nema potrebe zahtevati, dovoljno je da pokorno zamolite!
Na isti način na koji je opravdao nekorišćenje srpskog ćiriličnog pisma, g. Kojić takođe nebulozno objašnjava primedbu SSP zbog korišćenja nepostojećeg grba MUP-a na pomenutim brošurama – „ upotreba grba na štampanom materijalu, nije prvi put da se koristi od strane OSAR, s obzirom da je navedena organizacija i u drugim projektima u okviru Ministarstva angažovana, u koje svrhe takođe koristi grb“. Dakle, na primedbu SSP da se na pomenutim brošurama nalazi nepostojeći grb MUP-a, grb koji nije zvaničan, mi dobijemo ovako sklepanu rečenicu, iz koje vidimo da je tako nešto već rađeno ranije, pa nema problem da se i ponovi. Samo je još falilo pojašnjenje da je tako hteo „implementacioni partner“.
Gospodin Kojić vređa inteligenciju običnog puka nepotrebnim objašnjavanjem kako je i zašto nastao projekat „Predstavljanje koncepta modernog upravljanja ljudskim resursima u MUP“, kao da se SSP uopšte bavio tim pitanjem.
U sopstvenoj nemoći da opravda ono što se opravdati ne može, g. Kojić veoma drsko i bezobrazno pokušava da nametne osećanje krivice SSP-u za nepodržavanje reformi u Ministarstvu. Odsustvo bilo kakve logike je osnovna karakteristika jedne ovakve tvrdnje. Podsetili bismo sve g. Kojiće ovoga sveta da je SSP, zajedno ili paralelno (kako god hoćete) sa drugim sindikatima u MUP, učinio više na reformi, pre svega, svesti zaposlenih u MUP-u nego gomila aparatčika, paša, aga i begova ugneždenih u MUP-u, rezultati čijih se reformi svakodnevno vide u sve gorem materijalnom i profesionalnom položaju zaposlenih u MUP-u.
Prosto se pitamo iz kog dela svoga mozga je g. Kojić „izvadio“ misao da SSP na „maliciozan i tendeciozan način ugrožava reforme“, odakle mu pravo da tako nešto i pomisli, a kamoli da napiše!!!?
Sraman odgovor ničim izazvanog gospodina Kojića koincidira sa sramnim i nezakonitim činom suspendovanja kolege Rista Kneževića zbog prisustvovanja u uniformi na protestnom skupu u Beogradu u cilju očuvanja teritorijalnog inegriteta i suvereniteta Republike Srbije, a protiv priznavanja nezavisnosti samozvane države Kosovo. Umesto da mu se do zemlje pokloni i uruči mu svoju uniformu koju, kao i čin, očigledno nezasluženo nosi, postupajući general Kuribak se poput jevrejskog kapoa u nacističkim logorima smrti obrušava na kolegu Ristića i protivzakonito naređuje da se kolega suspenduje, da mu se skine uniforma i oduzme službena značka. Odakle Ristu, kao uniformisanom službenom licu, pravo da u uniformi brani svoju otadžbinu!!!? Kako je Risto smeo i da pomisli da razvije rusku zastavu!!!? Pa, zašto i ne bi, kad su našu obezvredili upravo oni koji su bili zaduženi da je čuvaju, kao što u ovom slučaju ne čuvaju svoje pismo!
Ostavljamo našim članovima i našim prijateljima, a i onima koji to nisu, da samostalno donesu procenu o moralnoj vrednosti ličnosti koje se na ovaj način obračunavaju policijskim službenicima koji podižu ugled policije u svom narodu: da li se radi o moralnim i profesionalnim gromadama ili o moralnim i profesionalnim podrumima?
Želim da znate da će Sindikat srpske policije reagovati uvek kada dođe do flagrantnog kršenja Ustava Republke Srbije ili važećih zakona, to nam je moralna obaveza. Za razluku od onih drugih kojima ništa nije sveto, ni narod, ni jezik, ni pismo, ni zakoni ni Ustav.
S poštovanjem,
Predsednik sindikata
Glišo Vidović
Užice, 24.04.2013.god.
Povezani tekstovi: