Mnogi građani misle da su zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zaštićeni poput „belih medveda“, da uživaju u raznoraznim pogodnostima i beneficijama radeći za državnu platu i da za svoj rad nikome ne polažu račune.

Naravno, ovo je samo jedan od stereotipa koji prati policiju i čitavu administraciju, a to se u praksi pokazuje kao sasvim netačno.

Prava slika u radu u Ministarstvu unutrašnjih poslova je sasvim drugačija. Ona je mnogo gora i rigoroznija od one koju građani vide ili smatraju za tačnom. Za svoje greške, ili za greške koji su im drugi stavili na teret, policajci i drugi zaposleni su do skoro plaćali kaznama koje su se ogledale u mesečnom umanjenju plate. Na sreću, zaslugom sindikata, toga više nema. Jedino pravno moguće kažnjavanje je ono što je zakon propisao a to je disciplinska odgovornost.

Ukidanjem mesečnih kazni u vidu umanjenja plate, mnoge nadobudne, bahate, osione i nečovečne starešine su od tada ostale bez svog „biča i korbača“ kojim su demonstrirali moć i stvarali nazovi autoritet među radnicima. Mnogi od njih pate za tim vremenima jer ne mogu da sude bez suda i da kažnjavaju samo zato što im se neko ne dopada ili im se verbalno protivi.

Takvi kvazi rukovodioci, starešine i oficiri, umesto da budu dobri menadžeri i da ljudskim resursima upravljaju na stručan i profesionalan način, traže i istražuju nove metode i modele kažnjavanja i zastrašivanja u cilju takozvanog disciplinovanja ili stvaranja privida moći nad svojim podčinjenima.

Ti rukovodioci najčešće nisu i ne mogu biti isključivo krivi zbog toga što su tu gde jesu, što im je nametnut sistem rukovođenja bez odgovarajuće škole ili obuke i zato što su loši menadžeri. Za to su krivi oni koji su im pružili takvu priliku i dali moć kod upravljanja kadrovima.

Mnogi od njih su na čudan način završavali neke više škole i fakultete, vaspitavani su u nekom drugom vremenu u kojem su važile devize kao što su: „radićeš šta ti ja kažem, jer mi se može“, „ja tako kažem jer sam ti ja šef“, „radi šta ti se kaže, ne misli svojom glavom, ja mislim za tebe“, „ja sam Bog i batina, ti si niko i ništa“ i slično, zato ne treba da čudi takvo bahato, neprofesionalno i neljudsko ponašanje prema podređenima.

Takvi ljudi kojima je jedini argument tipa „ ja sam neko, a ti si niko“, moraće da u dogledno vreme odu sa ključnih pozicija i funkcija i mesto prepuste mlađem, profesionalnijem i stručnijem kadru, nadamo se i humanijem i čovečnijem. Nama koji se bavimo sindikalnim radom ostaje da bitke bijemo kao i do sada a da takvim polu svetom i kvazi starešinama ili rukovodiocima pokažemo stvarno mesto u nivou upravljanja ljudskim resursima.

Jadan od očitih primera nestručnog, neprofesionalnog, nezakonitog i nadobudnog ponašanja rukovodioca je i pokretanje disciplinskih postupaka u cilju pokušaja disciplinovanja radnika i nametanja autoriteta po principu kažnjavanja.

Na našu sreću a njihovu žalost, sve češće dolazimo do paradoksalne situacije da ogroman broj disciplinskih prijava bude rešen u korist policajaca oslobađajućim presudama, i to je čist gubitak za Ministarstvo a dodatni prihod za pravne zastupnike.

Tako na primer, samo u Policijskoj upravi Novi Sad na ime dobijenih disciplinki i pisanje prigovora na rešenja, troškovi advokata su 140.000,00 rsd koje će morati da budu isplaćeni iz budžeta Ministarstva.

Po predmetima to izgleda ovako:

1. Ilija Milić disciplinski postupak br.116-145/10 iznos troškova 17.500,00 rsd.
2. Darko Simić disciplinski postupak br.116-338/10 iznos troškova 31.250,00 rsd.
3. Darko Feher disciplinski postupak br.116-331/09 iznos troškova 32.500,00 rsd.
4. Dejan Grahovac disciplinski postupak br. 116-270/10 iznos troškova 15.000,00 rsd.

PRIGOVOR

5. Mihal Zima disciplinski postupak br. 116-236/10 iznos troškova 17.500,00 rsd.
6. Miroslav Ribarski disciplinski postupak br.116-235/10 iznos troškova 26.250,00 rsd.

Ako zaista želimo uštede u budžetu i da na profesionalan i civilizovan način rešavamo probleme i disciplinujemo pojedine zaposlene koji to zaista zaslužuju, nameće se pitanje, da li pojedine starešine imaju dobar pristup rešavanju problema, ili svoj autoritet i dalje grade na materijalnom kažnjavanju radnika i koliko je to efikasno?

Da li je to rešenje, i da li će se nastaviti sa dosadašnjom praksom, da u neznanju i lošem sagledavanju, rukovodioci za svaku sitnicu podnose disciplinke koje će se kasnije pokazati kao neosnovane a samim tim i materijalno koštati ovo Ministarstvo, dok će radnike koštati živaca i stresova?

Zanimljivo bi bilo kada bi imali uvid u pravu informaciju koliko se na nivou svih Policijskih uprava u Srbiji odvaja novca za plaćanje advokatskih usluga u dobijenim sporovima, a koliko se „naplati od radnika u smislu kazne na umanjenje plate“, pa da se na osnovu toga vidimi ima li Ministarstvo veće prihode od tolikog broja disciplinki ili je u pitanju čist gubitak koji prouzrokuju nestručne starešine koje podnose veliki broj disciplinskih prijava koje se na kraju najčešće završavaju povoljno po optužene radnike.

Ili, možda neko iz Ministarstva i dalje smatra da se novcem može sakriti nečija nestručnost odnosno da neki rukovodioci zastrašivanjem mogu kupiti autoritet koji ne mogu ili ne umeju da izgrade na drugi način?

Ipak, ova neodrživa situacija i bahato trošenje para na besmislene disciplinke, nesme trajati u nedogled. Treba naći način, ukoliko postoji volja, da se rukovodiocima koji konstantno gube pokrenute disciplinke a samim tim, troše pare iz budžeta stane na put. Pre sega, po principu lične odgovornosti, jer ako svakog meseca disciplinke padaju, takave starešine svojim neznanjem i nestručnim radom, trošeći resurse Ministarstva koji nisu neograničeni, za svoj rad-nerad treba da snose ličnu i profesionalnu odgovornost kao i da Ministarstvu nadoknade nanetu štetu koju su prouzrokovali nestručnim radom, nemarom ili namerom. Tek tada, kada se uspostavi jasan sistem vrednovanja, možemo težiti i ići ka profesionalizmu i dobrim međuljudskim odnosima. Do tada, biće onako kako nam je sada.

Kako god, svi smo mi na gubitku i radnici i Ministarstvo, osim onih koji u ovoj prilici ostvaruju značajan profit. I na kraju, postavlja se pitanje kome sve ovo može biti u interesu?

Nama u Sindikatu zasigurno nije, a Vama drage starešine i rukovodioci?

Dragan Žebeljan
Šef službe za informisanje