“ Дође тако неко време када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати.“
Иво Андрић

И поред свих напора и стручних аргумената да је неопходна реогранизација постојеће психолошке службе МУП-а и да ову област мора да води стручно лице – психолог, и даље се понавља игнорисање, омаловажавање и нестручно руковођење.

Један од најновијих примера је и ангажовања психолога једне полицијске управе од стране непсихолога који иначе управља радом психолога.

Тај арогантни руководилац сматра за себе да је стручнији од психолога, јер Боже мој, он је тај који одлучује „Бог и батина“, „недодирљиви“. Њему се може да сам одлучује о ангажовању психолога, без обавезе да се о својој одлуци консултује са стручним лицима или да акт о ангажовању психолога достави шефу Одсека за психолошку превенцију, већ самостално одлучује кога и када треба да ангажује.

Самовоља, непознавање функционисања Система, као и ниподаштавања стручне психолочке службе МУП-а, по ко зна који пут,ће довести до тога да трпе полицијски службеници , а још горе што исходи могу бити катастрофални. Хоће ли тада неко одговарати? Па неће, наравно!

Али зашто би неко на функцији и размишљао о крајњем кориснику психолошке услуге, „малом и обичном“ полицијском службенику, важна је позиција, осећај моћи и омнипотенције. Да је некоме заиста стало да брине о запосленима, давно би се стало на пут нестручности, самовољи и бахатости.

Демонстрација моћи је општи тренд, а стручност и компетенцијесу, на жалост, у потпуно другом пану.

Питам се да ли непсихолог зна које је време потребно за јеедну адекватну психолошку опсервациију,које кораке садржи, које се методе и технике користе и на крају коме се и у ком облику шаље извештај?

Да ли психолог, кога је по својоој процени ангажовао начелник Одејења, непсихолог, има капацитете, инструменте и објективне, законске услове да обави дати му посао?

Не, ни једно ово питање није себи поставио, јасно је да му људи којима је потребна стручна психолошка помоћ нису битни. А како и да постави ова питања, када није психолог, већ доктор, који би свуда у свету, а нарочито Европи, којој тежимо, требао да обавља свој део посла, а не да се меша у туђи, за који, при том, није и квалификован ни обучен.

Па треба ли више губити време и објашњавати да свако треба да ради свој део посла, за који је стручан и плаћен.

Да ли ће неко почети да сноси одговорност за последице нестручно обављених послова?

Да ли ће се неко сетити, осим психолога, да су нам људи ипак на првом месту?

Ако их не уважавате, третирате их као бројеве, пустите бар оне који хоће, могу и знају да их уваже и обаве свој стручни део посла и тако се на најбољи могућу начин баве њима.

Да ли сви састанци на којима смо разговарали о овоме немају баш никаквог ефекта, да ли и сугестија господина Министра унутрашњих послова Ивице Дачића, не може ипак да се „забоде у тврдо уво“?

Шеф Службе за психолошку превенцију ССП
психолог, Мирјана Смиљанић