“ Dođe tako neko vreme kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.“
Ivo Andrić

I pored svih napora i stručnih argumenata da je neophodna reogranizacija postojeće psihološke službe MUP-a i da ovu oblast mora da vodi stručno lice – psiholog, i dalje se ponavlja ignorisanje, omalovažavanje i nestručno rukovođenje.

Jedan od najnovijih primera je i angažovanja psihologa jedne policijske uprave od strane nepsihologa koji inače upravlja radom psihologa.

Taj arogantni rukovodilac smatra za sebe da je stručniji od psihologa, jer Bože moj, on je taj koji odlučuje „Bog i batina“, „nedodirljivi“. Njemu se može da sam odlučuje o angažovanju psihologa, bez obaveze da se o svojoj odluci konsultuje sa stručnim licima ili da akt o angažovanju psihologa dostavi šefu Odseka za psihološku prevenciju, već samostalno odlučuje koga i kada treba da angažuje.

Samovolja, nepoznavanje funkcionisanja Sistema, kao i nipodaštavanja stručne psiholočke službe MUP-a, po ko zna koji put,će dovesti do toga da trpe policijski službenici , a još gore što ishodi mogu biti katastrofalni. Hoće li tada neko odgovarati? Pa neće, naravno!

Ali zašto bi neko na funkciji i razmišljao o krajnjem korisniku psihološke usluge, „malom i običnom“ policijskom službeniku, važna je pozicija, osećaj moći i omnipotencije. Da je nekome zaista stalo da brine o zaposlenima, davno bi se stalo na put nestručnosti, samovolji i bahatosti.

Demonstracija moći je opšti trend, a stručnost i kompetencijesu, na žalost, u potpuno drugom panu.

Pitam se da li nepsiholog zna koje je vreme potrebno za jeednu adekvatnu psihološku opservaciiju,koje korake sadrži, koje se metode i tehnike koriste i na kraju kome se i u kom obliku šalje izveštaj?

Da li psiholog, koga je po svojooj proceni angažovao načelnik Odejenja, nepsiholog, ima kapacitete, instrumente i objektivne, zakonske uslove da obavi dati mu posao?

Ne, ni jedno ovo pitanje nije sebi postavio, jasno je da mu ljudi kojima je potrebna stručna psihološka pomoć nisu bitni. A kako i da postavi ova pitanja, kada nije psiholog, već doktor, koji bi svuda u svetu, a naročito Evropi, kojoj težimo, trebao da obavlja svoj deo posla, a ne da se meša u tuđi, za koji, pri tom, nije i kvalifikovan ni obučen.

Pa treba li više gubiti vreme i objašnjavati da svako treba da radi svoj deo posla, za koji je stručan i plaćen.

Da li će neko početi da snosi odgovornost za posledice nestručno obavljenih poslova?

Da li će se neko setiti, osim psihologa, da su nam ljudi ipak na prvom mestu?

Ako ih ne uvažavate, tretirate ih kao brojeve, pustite bar one koji hoće, mogu i znaju da ih uvaže i obave svoj stručni deo posla i tako se na najbolji moguću način bave njima.

Da li svi sastanci na kojima smo razgovarali o ovome nemaju baš nikakvog efekta, da li i sugestija gospodina Ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, ne može ipak da se „zabode u tvrdo uvo“?

Šef Službe za psihološku prevenciju SSP
psiholog, Mirjana Smiljanić