Dana 22.09.2016. godine, u tehničkoj organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), u prostorijama Medija centra u Beogradu održana je javna prezentacija Modela zakona o službama bezbednosti Republike Srbije, koji je izradio stručni tim BCBP. Prethodno su proučene odredbe važećih zakona o bezbednosno-obaveštajnim poslovima te je ispitana njihova međusobna usaglašenost. Uporedo su organizovana dva kruga konsultacija na kojima su predstavnici stručne javnosti, političkih stranaka i službi bezbednosti izneli svoje mišljenje i predloge o konceptu, strukturi i odredbama Modela. Autori modela su profesor Univerziteta Union dr Bogoljub Milosavljević i profesor BU u penziji i predsednik Upravnog odbora BCBP  dr Miroslav Hadžić. Moderator je bio dr Miroslav Hadžić, a pored njega su govorili general u penziji i bivši direktor VBA Svetko Kovač i prof dr Bogoljub Milosavljević.

Organizovanje ove diskusije podržala je Ambasada Kraljevine Holandije kroz projekat „LEGASI – Ka zakonodavnoj reformi bezbednosno-obaveštajnog sistema”, a izradu Modela zakona podržala je Misija OEBS u Srbiji.

Prema podacima BCBP-a skupu je prisustvovalo preko 50 predstavnika državnih institucija, akademske zajednice, stručne javnosti i medija, a bilo je tu i predstavnika nižeg ranga pojedinih zapadnih ambasada. Po pozivu organizatora, skupu je, naravno, prisustvovao i predstavnik SSP-a.

Kao osnovni razlog za donošenje novog, krovnog zakona navedeno je da se rad i aktivnosti službi bezbednosti  u Srbiji trenutno uređuju trima zakonima koji nisu međusobno usklađeni, kao i da je izostala reforma službi i nadzor i kontrola nad njihovim radom.

M. Hadžić je istakao da je cilj  „ da osnažimo javnu raspravu o nadzoru i kontroli službi bezbednosti, kao i potrebu da se demokratski poredak u Srbiji unapredi. Treba uspostaviti minimum kontrole nad službama bezbednosti i sprečiti njihove civilne nalogodavce da zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja i prave štetu“, dodavši da je i prethodnih godina bilo pokušaja da se ovaj zakon donese, ali da za tako nešto nije postojala plitička volja. „ Iako su postojeće službe bezbednosti, i vojne i civilne preimenovane, suštinske reforme nije bilo.“

Predmetnim Modelom zakona predviđeno je da umesto sadašnje tri ubuduće postoje dve službe bezbednosti i to: Bezbednosno informativna agencija (BIA) i Vojna obaveštajno bezbednosna agencija (VOBA), koja bi nastala spajanjem Vojno bezbednosne (VBA) i Vojno obaveštajne agencije (VOA), a čiji rad bi bio propisan jednim zakonom.

Mišljenje  S. Kovača je da bi spajanje sadašnjih VBA i VOA doprinelo bitnom unapređivanju obaveštajnog segmenta, ali da je sam proces spajanja veoma setljivo pitanje.

„Tu bi se spojile analitika i logistika, dok bi način rada ostao isti. Ima mnogo modela po kojima bi službe mogle da se spoje, ali nama najprihvatljiviji je hrvatski model u koga su dobro integrisane brojne funkcije“, naveo je Kovač.

Kovač je dodao da se razmišljalo i u pravcu stvaranja 3 službe koje bi činile BIA kao civilna kontraobaveštajna služba, VBA kao vojna kontraobaveštajna služba i jedna obaveštajna služba koja bi sadržala i civilnu i vojnu komponentu, a koja bi nastala „preuzmanjem“ obaveštajne komponente iz BIA i VBA. Naglasio je da se od toga odustalo zbog, pre svega, finansijskih razloga, ali i zbog činjenice, da bi spajanjem bio usporen „rast“ obaveštajne komponente u toj novoj, zajedničkoj službi, posebno istakavši da je i u sadašnjem trenutku obaveštajna komponenta u BIA-i na nivou koji nije baš zadovoljavajući. Zbog toga smatra de se u podizanje kvaliteta obaveštajne komponente u BIA-i treba ići postepenim postavljanjem kvalitativno novih zadataka od strane državnog rukovodstva, kako bi sama BIA, iz sopstvenih resursa, pronašla snage za unapređenje tog segmenta svog rada.

Najveće novine koje Model zakona predviđa su:

• Osnivanje Tehničko-operativnog centra (TOC) kao posebne organizacije koja pruža objedinjene usluge Službama i policiji prilikom primene zakonom utvrđenih posenih mera i postupaka, odnosno posebnih dokaznih radnji, kojima se vrši tajni nadzor elektronskh komunkacija, telekomunikacionih usluga i informacionih sistema. Ovime bi se oduzeo monopol koji trenutno drži BIA (S. Kovač); i
• Uspostavljanje Generalnog isnpektorata službi bezbednosti, kao posebne službe Vlade, koja obavlja poslove kontrole i nadzora nad radom službi i Tehničko-operativnog centra.

Kako je naveo B. Milosavljević, „kontrola i nadzor službi do sada nisu dale najbolje rezultate. Iako postoji skupštinski Odbor za kontrolu službi bezbednosti, potrebno je da postoji jača kontrola. Teško je obezbediti političku neutralnost, ali smatram da je operativna samostalnost moguća“.

Iako je potvrdio ove navode, S. Kovač je izneo da „smo imali jedan period kada je parlamentarna kontrola fenomenalno funkcionisala, jer smo imali kvalitetne i stručne ljude koji su bili veoma motivisani za taj posao“.

Kao posebna dilema izneto je pitanje da li pripadnici službi treba da imaju policijska ovlašćenja. Zauzet je stav da u ovom prelaznom periodu pripadnici službi treba da zadrže gotovo sva policijska ovlašćenja (osim zadržavanja lica), ali da je intencija da ona u budućnosti budu ukinuta.

Nakon uvodnog dela pristupilo se ne baš obimnoj i naročito kvalitetnoj diskusiji, koja se uglavnom odnosila na podršku osnivanju TOC, kao i mehanizmima kontrole rada službi, dok je predstavnik Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti inistirao na tome da se pojedina ponuđena rešenja u Modelu, u skladu sa odlukom Ustavnog suda, ne mogu prenositi na Uredbe, već se moraju rešiti zakonom.

Teško je bilo i za očekivati sadržajniju diskusiju, jer je organizator prezentacije, začuđujuće, pomalo neodgovorno i neozbiljno, punu verziju Modela zainteresovanima dostavio tek nekih 10-15 minuta pre početka skupa, što je, moramo se složiti nedovoljno za proučavanje i mnogo manje važnih dokumenata, a ne onog iza kojeg stoji gotovo godinu dana nečijeg stručnog rada. Za to vreme, i više nego prosečan čovek, ne može ni pročitati 17 stranica i 79 članova zakona, a kamoli da ih dobro prouči. Podsetilo je to malo na one situacije u Skupštini kada se materijali za sednicu poslanicima dele pred sam početak sednice. Doda li se tome činjenica da su u diskusiji učestvovali samo zaniteresovani iz tzv. civilnog sektora, da predstavnika onih na koje se Model zakona odnosi nije bilo ili nisu učestvovali, jasno je zašto se nisu mogli čuti neki kontra-argumenti i kontra-predlozi, zašto nije bilo zahteva za pojašnjenjima i sl. što bi svakako doprinelo kvalitetu diskusije.

Zbog toga je teško dati celovitu ocenu predloženog Modela zakona, te ćemo se ovom prilikom osvrnuti samo na nekim novinama koje Model predviđa:

• „Pripadnici Službi mogu da se sindikalno organizuju i osnivaju profesionalna stručna udruženja u okviru službe kojoj pripadaju“

Ovo je svakako novina, koju kao sindikalci moramo podržati. Poznato je, naime da je sindikalno organizovanje u BIA-i zabranjeno, a da je donedavno bilo problema i sa sindikalnim organizovanjem u Vojsci Srbije. Očito je da se predloženo rešenje zasniva na Ustavu koji nijednim svojim članom ne brani sindikalno organizovanje u BIA-i i VS, niti daje priliku da se to učini nekim zakonom. Ostaje, međutim, nejasno, na osnovu kog pravnog akta predlagač Modela zakona zabranjuje zaposlenima u ovim institucijama pravo na štrajk. Član 61 Ustava je jasan, pravo na štrajk se ne može zabraniti, već samo ograničiti, “shodno prirodi ili vrsti delatnosti”. To u praksi znači da se pravo može ograničiti po pitanju vremena (vanredno stanje), broja učesnika (minimum procesa rada), mesta održavanja i slično, ali NE i ukinuti u potpunosti.

• U skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (ZoZPoL), građanin ima pravo da od rukovaoca podacima zahteva da mu stavi na uvid podatke koji se na njega odnose, kao i da zahteva kopiju istih. Ovo pravo se u određenim slučajevima može ograničiti. Međutim, predloženim Modelom zakona (Čl. 34) se dozvoljava samo uvid, što je u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Dodatno, odredba iz Modela po kojoj su „službe dužne da građanina, na njegov pisani zahtev, u roku od 30 dana obaveste o tome da li su prema njemu preduzimani posebni postupci i mere i da li se u službama vode ti podaci“ je u suprotnosti sa ZoZPoL, jer ZoZPoL predviđa da je „rukovalac dužan da obaveštenje o podnetom zahtevu izda bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana podnošenja“.

Najkreativnije je, međutim, rešenje koje nudi Model zakona, a kojim se predviđa da osim odluke o odbijanju zahteva građanina, koja može biti sasvim legitimna i u skladu sa ZoZPoL, uvodi nešto za šta nema osnova u zakonu, uvodi instituciju ketmana, legalnog laganja i obmanjivanja svojih građana. Službe, prema ovom predlogu, iako su prema građaninu koji podnosi zahtev primenjivane ili se primenjuju posebni postupci i mere, istoga mogu obavestiti da prema njemu nisu primenjivane posebni postupci i mere, odnosno da se o njemu ne vode podaci, ako bi u suprotnom:

1. Nastala opasnost po izvršenje konkretnog zadatka Službe;
2. Bila ugrožena bezbednost drugog lica; ili
3. Nastale štete po nacionalnu bezbednost.“

Doduše, predviđeno je da kad prestanu razlozi iz ovog stava, „Službe su dužne da  po službenoj dužnosti obaveste građanina o mogućnosti uvida u prikupljanje podataka“.

Dakle, protivzakonito se uvodi institucija ketmana u odnose između službi i  građana, bez ikakvog vremenskog okvira koliko to obmanjivanje građana može da traje, što službama praktično daje alibi za vremenski neograničeno prikrivanje podataka.

Kao što je već rečeno, 10-15 minuta je suviše malo da bi se pročitao i „sažvakao“ nečiji gotovo jednogodišnji rad, a kamoli da bi se on kvalitetno ocenio i procenio. Da ne bismo upali u zamku i postali maliciozni nekim jezičkim zamerkama tipa „zašto zakon o službama, a ne zakon o bezbednosnim agencijama“, zašto učinkovit, a ne delotvoran rad, mi ćemo ovde stati.

Služba za informisanje