Колико год Министарство унутрашњих послова чинило напоре усклађивањем правних прописа и начина поступања са европским законодавством, с друге стране, под окриљем кршења права, број поднетих притужби грађана на рад полиције се стално увећава.

Према статистици Синдиката српске полиције у последњих неколико година, евидентан је пораст притужби, односно представки поднетих од стране грађана на рад полиције. У односу на остале државне органе, који већ по навици, пребацују питање одговорности и надлежности према полицији, као једином органу чија је обавеза и пракса да поступа по свим пријавама грађана, припадници Министарства унутрашњих послова стављају се у неравноправан положај.

Иако свој посао обављају максимално професионално, поштујући Уставом загарантована права и слободе грађана, то ништа не значи појединим категоријама грађана и организацијама да злоупотребљавају право на подношење притужбе или представке. Поново се враћамо нашој статистици. Чак 95% поднетих притужби је у старту неосновано, а долази од стране истих лица. Најчешће се ради о лицима из кримогене средине, вишеструких повратника у извршењу кривичних дела и прекршаја, грађана који свакога дана више десетине пута позивају 192 и својим понашањем збијају шале на рачун полиције, грађана са психичким поремећајима и обољењима, старим и сенилним лицима и лицима који лажно пријављују. Заједничко за све њих је да свесно злоупотребљавају право на подношење притужбе, у циљу освете или реваншизма за законито поступање полиције.

Иако се често ради и о анонимним притужбима, провере навода и спровођење само једног притужбеног поступка изискује ангажовање великог броја људских ресурса, времена и новчаних средстава. Иако су руководиоци организационих јединица који поступају по овим предметима, свесни намере поднете притужбе и основаности, ипак су дужни да спроведу читав низ радњи пре и у самом притужбеном поступку. С друге стране, имамо неколико случајева парадокса да полицијски службеници, који за време извршења кривичног дела лише слободе извршиоце, не буду чак ни награђени, али се према њима спроводе притужбени, неретко и покрећу дисциплински поступци због притужби управо тих лица, због наводно, некаквог кршења права.  Овакве ситуације итекако демотивишу полицијске службенике, јер су свесни да се институт притужби у највећем броју случајева злоупотребљава, и то на њихову штету. Због тога је јавља и страх и неизвесност, не од кажњавања, већ од самог стреса због сталног појављивања у притужбеном поступку и сачињавања „изјашњења“ .

Када смо код поступања, дошли смо до тога, да се све више полицијских службеника воде паролом тзв. „ограђивања“. Она је присутна у свим организационим јединицама и гласи : „Боље да поступим по пријави која није у мојој надлежности и на то изгубим неколико драгоцених сати свог радног времена, него да будем предмет у притужбеном поступку“.

Чињеница је да свако има право да поднесе притужбу на рад државних органа. Али, то право мора имати и нека ограничења. Правилник о притужбеном поступку у МУП-у више је оријентисан на права грађана и сам поступак, али не и на обавезе, одговорности и последице пријавиоца. Члан 243. Закона о полицији се у пракси не примењује, а он гласи „Подношење лажне притужбе сматра се лажним пријављивањем у смислу кривичног законодавства“. Питање за надлежне је, зашто?

Синдикат српске полиције предузеће активности на измени Правилника о притужбеном поступку, јер је превршило сваку меру да се систем према полицијским службеницима опходи као према окривљенима.  

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић