Koliko god Ministarstvo unutrašnjih poslova činilo napore usklađivanjem pravnih propisa i načina postupanja sa evropskim zakonodavstvom, s druge strane, pod okriljem kršenja prava, broj podnetih pritužbi građana na rad policije se stalno uvećava.

Prema statistici Sindikata srpske policije u poslednjih nekoliko godina, evidentan je porast pritužbi, odnosno predstavki podnetih od strane građana na rad policije. U odnosu na ostale državne organe, koji već po navici, prebacuju pitanje odgovornosti i nadležnosti prema policiji, kao jedinom organu čija je obaveza i praksa da postupa po svim prijavama građana, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova stavljaju se u neravnopravan položaj.

Iako svoj posao obavljaju maksimalno profesionalno, poštujući Ustavom zagarantovana prava i slobode građana, to ništa ne znači pojedinim kategorijama građana i organizacijama da zloupotrebljavaju pravo na podnošenje pritužbe ili predstavke. Ponovo se vraćamo našoj statistici. Čak 95% podnetih pritužbi je u startu neosnovano, a dolazi od strane istih lica. Najčešće se radi o licima iz krimogene sredine, višestrukih povratnika u izvršenju krivičnih dela i prekršaja, građana koji svakoga dana više desetine puta pozivaju 192 i svojim ponašanjem zbijaju šale na račun policije, građana sa psihičkim poremećajima i oboljenjima, starim i senilnim licima i licima koji lažno prijavljuju. Zajedničko za sve njih je da svesno zloupotrebljavaju pravo na podnošenje pritužbe, u cilju osvete ili revanšizma za zakonito postupanje policije.

Iako se često radi i o anonimnim pritužbima, provere navoda i sprovođenje samo jednog pritužbenog postupka iziskuje angažovanje velikog broja ljudskih resursa, vremena i novčanih sredstava. Iako su rukovodioci organizacionih jedinica koji postupaju po ovim predmetima, svesni namere podnete pritužbe i osnovanosti, ipak su dužni da sprovedu čitav niz radnji pre i u samom pritužbenom postupku. S druge strane, imamo nekoliko slučajeva paradoksa da policijski službenici, koji za vreme izvršenja krivičnog dela liše slobode izvršioce, ne budu čak ni nagrađeni, ali se prema njima sprovode pritužbeni, neretko i pokreću disciplinski postupci zbog pritužbi upravo tih lica, zbog navodno, nekakvog kršenja prava.  Ovakve situacije itekako demotivišu policijske službenike, jer su svesni da se institut pritužbi u najvećem broju slučajeva zloupotrebljava, i to na njihovu štetu. Zbog toga je javlja i strah i neizvesnost, ne od kažnjavanja, već od samog stresa zbog stalnog pojavljivanja u pritužbenom postupku i sačinjavanja „izjašnjenja“ .

Kada smo kod postupanja, došli smo do toga, da se sve više policijskih službenika vode parolom tzv. „ograđivanja“. Ona je prisutna u svim organizacionim jedinicama i glasi : „Bolje da postupim po prijavi koja nije u mojoj nadležnosti i na to izgubim nekoliko dragocenih sati svog radnog vremena, nego da budem predmet u pritužbenom postupku“.

Činjenica je da svako ima pravo da podnese pritužbu na rad državnih organa. Ali, to pravo mora imati i neka ograničenja. Pravilnik o pritužbenom postupku u MUP-u više je orijentisan na prava građana i sam postupak, ali ne i na obaveze, odgovornosti i posledice prijavioca. Član 243. Zakona o policiji se u praksi ne primenjuje, a on glasi „Podnošenje lažne pritužbe smatra se lažnim prijavljivanjem u smislu krivičnog zakonodavstva“. Pitanje za nadležne je, zašto?

Sindikat srpske policije preduzeće aktivnosti na izmeni Pravilnika o pritužbenom postupku, jer je prevršilo svaku meru da se sistem prema policijskim službenicima ophodi kao prema okrivljenima.  

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić