Nikada nije bilo više dilema nego što je to slučaj danas – da li su sindikati i drugi slični oblici udruživanja uopšte dobra ili loša stvar za zaposlene? Svi poslodavci, u različitim oblastima, svojski zastupaju savremenu tezu da sindikati ništa korisno ne rade već koče reforme, a samim tim i ekonomski i svaki drugi razvoj.

Poslodavci ponekad tvrde da ih sindikalne vođe ucenjuju i prete im nepotrebnim udarima i tako sebi neovlašćeno obezbeđuju dodatni prihod ili druge koristi.

Svedoci smo postojanja i takvih sindikalnih lidera koji pokazuju životni standard u neskladu sa svojim osnovnim zanimanjima – nastavnici, rudari, poštanskih radnici, policajci itd. Svedoci smo i meteorskih karijernih uspona pojedinih sindikalnih lidera! Na neka lica prvih ljudi sindikalnih organizadžija navikli smo tako dugo da ih uzimamo zdravo za gotovo, kao da su rođeni i da će uvek biti sindikalci. Najveće i najstariji organizacije među njima imaju moćne elemente korporativne strukture.

Nekada je to opravdano, nekada ne, ali na sindikate po difoltu pada kritika, slično kao na političke partije – da ništa korisno ne rade i nikome ne pomažu, osim ličnom interesu malog kruga ljudi bliskih njihovim liderima.

Dakle, nameće se zaključak da su oni zapravo štetni oblici udruživanja zaposlenih?

Međutim, ljudsko pamćene generalno je kratko, a sećanje na istorijske momente izgleda još kraće i lako se zaboravlja da većina prava koja uživamo danas nisu oduvek bila tu i da su osvajana u nekoj ranijoj fazi, često uz cenu ozbiljnih žrtvava, protesta, štrajkova, otpuštanja sa posla. To ne znači da ta prava ne mogu vrlo lako biti izgubljena. Jesmo li brzo zaboravili blisku prošlost kada smo radili i preko 250 sati mesečno? Bez uvećanja za noćni rad, prekovremeni rad, rad na dan državnih i drugih praznika… Da li je tako brzo izbledelo sećanje na maltretiranje policajaca od strane nadobudnih starešina i kažnjavanje umanjenjem plate bez povoda i bez prava na žalbu?!

Prava su izborena teškom mukom a lako ih možemo izgubiti i zbog toga svako od nas mora da bude spreman, da lično učestvuje u zaštiti svojih prava i legitimnih interesa. Ako nismo spremni da damo sve od sebe, ne možemo ni da očekujemo dobijanje željenog rezultata. Kada nemamo dovoljno snage da se sami odupremo, ona se stiče udruživanjem – formalnim ili ne. Srećom, uvek postoji mogućnost da udružimo snage sa ljudima koji se bore za iste ciljeve i zajedničkim naporima postignemo željeno. Izbor je samo naš lični.

U većini slučajeva, međutim, ljudi shvate ovu mogućnost, na drugačiji, teži način. Tek u, po njih lično, teškom trenutku, kada su im direktno ugrožena prava ili interesi, odlučuju da se pridruže velikoj i jakoj grupi. Pa čak i tada, kada se nešto tako desi i odluče se za pridruživanje sindikatu, brinući samo o sebi, neki od njih i tada žele da ostanu anonimni i ne podlegnu ni minimalnom riziku.

No, to ih ne lišava prava da kritikuju one koji pokušavaju da učine nešto za opšte dobro. To ih ne sprečava da postave pitanje „Šta je to sindikat uradio za njih?“. Zaboravljaju da sindikat nije neka otuđena organizacija, strano tkivo na telu zaposlenih, već smo sindikat svi mi zajedno.

Sindikat je jak onoliko koliko smo složni i koliko su aktivni i na borbu spremni svi njegovi članovi!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević