Istorijski počeci današnje Žandarmerije vežu se za drugu polovinu XIX veka kada je formirana Žandarmerija kao specijalna, vojno-policijska jedinica, čiji je položaj utvrđen Zakonom o ustrojstvu Vojnog ministarstva koji je stupio na snagu 1864. godine. U kasnijem periodu položaj Žandarmerije je definisan Zakonima o Žandarmeriji iz 1881. godine i 1921. godine.

Nakon uspostavljanja nove države, po završetku II svetskog rata, Žandarmerija je iz ideoloških razloga ukinuta.

Tek nakon petooktobarskih događaja iz 2000. godine, odlukom Vlade Republike Srbije, dana 25. juna 2001. godine ponovo je oformljena Žandarmerija, ovoga puta kao posebna jedinica u okviru Resora javne bezbednost Ministarstva unutrašnjih poslova.

Uprkos tome što postoji već skoro petnaest godina, organizacija i nadležnosti Žandarmerije nisu definisani ni jednim  Zakonom. Ako i postoji razumevanje da to, u ona burna vremena posle 2001. godine, nije moglo biti učinjeno izmenama i dopunama tadašnjeg Zakona o unutrašnjim poslovima, sasvim je nejasno zašto zakonodavac nije iskoristio priliku kada je donosio Zakon o policiji iz 2005. godine.

Ni prvi prednacrt Zakona o policiji iz jula 2014. godine nije predviđao definisanje Žandarmerije kao posebne jedinice u okviru Ministarstva, već su samo pomenute jedinice za posebnu namenu, bez navođenja naziva Žandarmerije.

Prvi koji je u javnosti ukazao na ovaj nedostatak i na potrebu „legalizacije“ Žandarmerije i njenog smeštanja u zakonske okvire, bio je Sindikat srpske policije koji je, na svojoj internet stranici i u emisiji „Radar“ RTV Vojvodine od 24.02.20015. godine, izneo stav da je Žandarmeriji, zbog njenih specifičnosti, potrebno posvetiti jedno posebno poglavlje u okviru budućeg Zakona o policiji ili čak da njen položaj, delokrug rada i funkcionisanje budu obuhvaćeni posebnim zakonom, navodeći to i kao uslov da srpska Žandarmerija uđe u evropsku porodicu žandarmerija i policijskih snaga sa vojnim statusom. Ovakvom stavu se gotovo nema šta ni oduzeti ni dodati.

Tek posle toga, u novom prednacrtu, a kasnije i u nacrtu Zakona o policiji, u stavu 2. člana 21. u delu koji se odnosi na Direkciju policije, pominje se, između ostalih, Žandarmerija kao posebna jedinica policije u sedištu Direkcije policije. Dodatno, u stavu 4. člana 22. ZOP navodi se da „Specijalna jedinica policije, Helikopterska jedinica i Žandarmerija kada se angažuje jedan ili više odreda u maksimalnom kapacitetu, angažuju se na predlog rukovodioca nadležne organizacione jedinice uz prethodno odobrenje direktora policije i saglasnost ministra“. Stav 5. kaže da „Žandarmerija, osim izuzetka iz stava 4. ovog člana, angažuje se na predlog rukovodioca uz prethodno odobrenje direktora Policije“.

U svega tri rečenice u okviru Nacrta Zakona o policiji u poglavlju o Direkciji policije, nije ni moglo stati ništa više: nema ni jedne reči o nadležnosti, delokrugu rada i organizacionoj strukturi Žandarmerije, čime se ostavlja mogućnost da svaka buduća vlada „pravi“ Žandarmeriju „po svojoj meri“.

Zanimljivo bi bilo i običnom čitaocu, kako je ova problematika regulisana u pojedinim zemljama koje imaju dugu istoriju žandarmerije ili drugih policijskih snaga sa vojnim atributima.

U Francuskoj se položaj i funkcionisanje Žandarmerije reguliše posebnim Zakonom o žandarmeriji (LOI n° 2009-971 du 3 août 2009 relative à la gendarmerie nationale), dok se rad turske žandarmerije zasniva na Zakonu o dužnostima i ovlašćenjima Žandarmerije (Jandarma teşkilat, görev ve yetkileri kanunu) iz 1983. godine. Iako se njeni počeci vezuju za 1850. godinu, moderna rumunska Žandarmerija je nastala Odlukom Vlade br. 0749 od 5. jula 1990. godine transformisanjem iz  Garda și Ordine trupelor HQ., a njena organizacija i funkcionisanje definisani su posebnim zakonom – Zakon 116/98, čije je donošenje predstavljalo veoma važan momenat u procesu demokratizacije Rumunije. Ovaj Zakon se posmatra kao jedan od ključnih momenata u procesu reformisanja rumunskih institucija i stabilizacije Rumunije na njenom demokratskom kursu. Ostao  je na snazi do 2004. godine, kada je stupio na snagu  Zakon 550/2004, kojim je rumunska Žandarmerija definisana kao specijalizovana državna ustanova sa vojnim statusom u okviru Ministarstva uprave i unutrašnjih poslova, koja, u skladu sa zakonom, sprovodi svoje atribute u zaštiti javnog reda i bezbednosti, prava građana i osnovnih sloboda, javnog i privatnog vlasništva, u sprečavanju i otkrivanju kriminala i drugih povreda zakona, kao i u zaštiti temeljnih državnih institucija i u borbi protiv terorizma. Zakonom su utvrđeni organizacija i funkcionisanju rumunske Žandarmerije, njen status, dužnosti i ovlašćenja, organizacija i vođstvo, te prava i obaveze ustanove.

Zakonsko uporište za svoje postojanje španska Civilna garda (Guardia Civil) nalazi u zakonu La Ley Orgánica 2/1986, od 13. 03.1986. godine. Proces uspostavljanja zakonskog okvira za osoblje Civilne garde dovršen je usvajanjem zakona La Ley 28/1994 od 18. oktobra 1994, a njemu je prethodio la Ley 17/1989, od 19.07.1989. godine koji se odnosio na profesionalno osoblje. Treba pomenuti i najnoviji Zakon od 22. 10. 2007. godine – la Ley Orgánica 11/2007– kojim se regulišu prava i obaveze članova Civilne garde, kao i la Ley Orgánica 12/2007 od istog datuma kojim se uspostavlja Disciplinski odbor Civilne garde i utvrđuju standardi od izuzetnog značaja za kreiranje statuta za njene pripadnike. Iako je situacija sa španskom Civilnom gardom po pitanju zakonske regulative malo „komplikovanija“ nego u gore navedenim evropskim zemljama, navodimo detaljnije njen primer da bismo ukazali na ozbiljnost koju pojedine države pokazuju u regulisanju statusa i funkcionisanja policijskih snaga sa vojnim atributima, što srpska Žandarmerija svakako jeste.

Ako krenemo dalje od Evrope, videćemo da se i tamo rad nacionalnih žandarmerija i policijskih snaga sa vojnim statusom uglavnom reguliše posebnim zakonima, primer Kanade (Loi sur la Gendarmerie royale du Canada, dernière modification 2014-11-28 ), da ne pominjemo neke druge zemlje Centralne i Južne Amerike.

Srpska Žandarmerija kao najveća i najbrojnija oružana formacija stalnog sastava u MUP R Srbije, sa svim svojim specifičnostima koje se ogledaju, pre svega, u njenom poluvojnom karakteru, zahteva da se novim Zakonom o policiji, a možda i posebnim zakonskim aktom, na šta nepobitno navode iskustva iz razvijenih evropskih zemalja, preciznije definiše njen položaj, delokrug rada, organizaciona struktura i način funkcionisanja, metodologija rada i način upotrebe, kao i uslovi pod kojima se ona može upotrebiti, a u cilju uspostavljanja demokratske kontrole nad njom. Na to nas upućuju i naša iskustva iz istorije Žandarmerije.

Poseban zakonski akt bi bio korisniji i za samu Žandarmeriju jer bi čvršće utvrdio njenu poziciju u bezbednosnom sistemu Republike, a omogućio bi i kvalitetniju selekciju kadrova i bolju obuku za njene pripadnike. Pretpostavka je da bi se posebnim zakonskim aktom ostvarili preduslovi za selektivniju upotrebu žandarmerijskih snaga koje se danas često angažuju u situacijama kada za to i ne postoje dovoljni razlozi.

I na kraju, iako manje važno, ali ne i nevažno, ostvarili bi se uslovi za pristupanje srpske Žandarmerije Asocijaciji evropskih i mediteranskih žandarmerijskih i policijskih snaga sa vojnim statusom „FIEP“.

Šef službe za informisanje SSP
Mile Lazarević