Zrenjanin, 29.09.2016. godine, – U organizaciji nevladinih organizacija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i Društva protiv korupcije iz Zrenjanina, u hotelu „Vojvodina“, održana je panel diskusija pod nazivom „Kako svrsishodno trošiti novac za potrebe bezbednosti građana?“. Na diskusiji je učešće uzeo i Sindikat srpske policije. Predstavnici SSP su bili član GO Siniša Ćuk i zamenik predsednika sindikata Mile Lazarević, koji je ujedno bio i jedan od panelista. Izlaganje su imali i Predrag Petrović, izvršni direktor BCBP i Zoran Bašić, direktor DRPKO, a moderator je bio Vladimir Erceg istraživač BCBP.

Veliku pažnju prisutnih privuklo je izlaganje Mileta Lazarevića, u kojem se osvrnuo na studiju slučaja „Borbene patike bez borbe“ (inspirisanu upravo našim otkrićima i ukazivanjem na nelogičnosti u javnoj nabavci obuće za policijske službenike), naveo još neke primere javnih nabavki koji izazivaju protivurečna mišljenja i izneo viđenje SSP o tome kako obezbediti svrsishodno trošenje novca u MUP-u, kao i o mestu sindikata u svemu tome.

Njegovo izlaganje prenosimo u celosti:

Na početku bih hteo da organizatorima panel diskusije – Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Društvu protiv korupcije, izrazim zahvalnost što su nam omogućili da u njoj aktivno učestvujemo i na taj način postanemo deo ovog projekta, koji bi, po svojoj suštini, trebalo da predstavlja interes svih zaposlenih u MUP-u. Zbog toga, iako ovde učestvujem kao predstavnik SSP, verujem da ću na ovom mestu predstavljati i interese drugih sindikata zaposlenih u MUP-u, barem onog većeg dela.

Kako sam shvatio, neposredan povod za ovu panel diskusiju je studija slučaja „Borbene patike bez borbe: analiza svrsishodnosti javne nabavke borbenih patika u MUP R Srbije“ koju su realizovali autori iz DRPKO-a.

Zbog toga bi bilo celishodno da se, odmah na početku, sa nekoliko reči odredimo, sa našeg stanovišta, prema samoj studiji, da ukažemo na njene dobre, ali i na neke loše strane.

Kao što su autori dobro primetili, u MUP R Srbije, za razliku od vojske, ne postoje usvojeni standardi za uniformu, obuću i druge delove opreme, a koji bi, da postoje, omogućili potencijalnim proizvođačima ili dobavljačima da budu mnogo ranije upoznati sa onime što se od njih očekuje, kakav se kvalitet traži i tako im dali više vremena da se prilagode zahtevima.

Takođe, ne postoji dugoročni plan nabavke uniforme i delova uniforme i njihove zamene, čime bi se planski omogućilo da se na potencijalnim tenderima javi više zainteresovanih klijenata, a što bi, po nekoj teoriji, trebalo da doprinese kompetitivnosti učesnika na tenderu, odnosno kvalitetnijoj „robi“ koju nude, a kao krajnji rezultat bi trebalo da bude kvalitetnije opremanje policijskog službenika. A to i jeste krajnji cilj – da se novac poreskih obveznika, dakle zaposlenih i u privatnom i u javnom sektoru, najbolje iskoristi.

Svakako da bi tome u značajnoj meri doprinelo da MUP „izađe iz ormara“ i da objavi tačan broj policijskih službenika kojima je potrebno nabaviti uniformu, obuću i druge delove uniforme, a „sakrivanje“ MUP-a iza „akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta“, koji je, vidite čuda, službena tajna pre svega za zaposlene, a onda i za javnost, a nije nikakva tajna za strane državljane koji rade u Ministarstvu, a nisu u njemu zaposleni, e to je totalni nonsens. Moram naglasiti da su u većini evropskih zemalja sistematizacija radnih mesta i broj zaposlenih u policiji javno dostupni.

Međutim, čak i da se objavi tačan broj uniformisanih policijskih službenika, nismo sigurni da bi to bilo dovoljno. Jer, da li svi uniformisani policijski službenici treba da imaju borbene patike?! Šta je sa običnim plitkim cipelama? Da li je ista obuća potreba, recimo saobraćajne policije i jedinica za specijalne namene, te specijalističke jedinice i Žandarmerije? Tek kad se dođe do tih odgovora, tek onda možemo govoriti o planskoj nabavci i zanavljanju uniforme i delova uniforme?

Autori studije su dobro primetili da je cena koju je „Gepard“ ponudio na tenderu neuobičajeno niska i da su postojali preduslovi da se zbog toga njihova ponuda odbije. I mi u SSP smo to blagovremeno primetili, jer smatramo da se za taj novac ne može dobiti kvalitetna borbena patika koja ispunjava svetske standarde, pa nije to ni ponuda „Krunika“ koja je nešto viša, ali možete li zamisliti na kakvu bismo osudu iz samog rukovodstva MUP-a ali i jednog dela javnosti naišli da smo na to ukazali. Bilo bi to u smislu: „Vidi nezadovoljnika, do juče nisu imali ništa, sada im se daje novo i opet su nezadovoljni“. Ne daj, Bože, da smo rekli (iako nas to niko nije ni pitao): „Hoćemo Haj-tekovu (Hi-Tech) obuću, kakav „Gepard“, kakav „Krunik“, kakva „Sandra-Korpiko“, kakvi bakrači!“

Ovime sam želeo da istaknem neke dobre strane pomenute studije DRPKO-a.

Međutim, teško je ne primetiti da pomenuta studija u istraživačkom delu nije umnogome odmakla od onoga što je SSP  uradio još početkom 2015. godine.

Kao što se iz nje da videti, najveća razlika je u tome što je DRPKO uspeo da od MUP dobije podatke o izvršenim laboratorijskim kontrolama tokom 2014. godine (uzgred, budirečeno, i SSP je pokušao to isto, ali su nadležni u MUP odbili da to učine, što jasno ukazuje na jednu drugu vrstu problema, a to je da MUP, iz samo njemu znanih razloga, odbija da komunicira sa svojim zaposlenima, koji su direktno zainteresovani za predmet nabavke, ali je bio prinuđen da ipak pošalje pomenute izveštaje „van kuće“). Ovo, dakako, ukazuje na potrebu postajanja organizacija iz oblasti civilnog sektora poput BCBP-a i DRPKO-a, jer se bez njih ne bi došlo do ovih izveštaja koji potvrđuju naše početne sumnje da nije bilo prave kontrole kvaliteta obuće, da nije bilo međufazne kontrole, da ne postoji zapisnik o kvalitativnoj kontroli primljene robe u MUP-u, kao i neke druge sumnje a što potvrđuje i podnošenje krivičnih prijava protiv nekih odgovornih lica u MUP-u.

Sam naslov studije slučaja: „Borbene patike bez borbe: analiza svrsishodnosti javne nabavke borbenih patika u MUP R Srbije“, nije odgovarajući, jer se bavi samo delom nabavke borbenih patika, i to onom koja je vezana za firmu „Gepard doo“, a nabavka je u istom periodu vršena i preko firme „Krunik doo“ iz Beograda, a da ne spominjemo firmu „Sandra-Korpiko“ iz Požarevca čija se obuća pojavljuje u magacinima MUP, a da nema nijednog podatka o tome da je ona učestvovala na tenderima.

Ostaje zbog toga malo gorak ukus u ustima zbog činjenice da se autori studije nisu potrudili da dodatno rasvetle činjenicu da je „Krunik“ u vreme raspisivanja tendera, prema javno dostupnim podacima iz APR-a, imao samo jednog zaposlenog, te je zato u samom startu bilo jasno da se radi samo o posredniku u nabavci borbenih patika. Ili možda i nije jasno, ali je u svakom slučaju trebalo pokazati malo veću inicijativu u razjašnjavanju svih okolnosti s tim u vezi.

Prema nekim direktnim, proverenim saznanjima, u pojedinim kutijama sa borbenim patikama, nalazile su se deklaracije i „Krunika“ i „Sandre“. Da li to znači da je „Sandra“ plasirala u MUP svoje proizvode preko „Krunika“?! Ako je to tačno, da li je „Krunik“ bio potreban kao posrednik? Ako to nije tačno, kako se obuća „Sandre“ pojavila u magacinima MUP-a? Da li postoji odgovarajuća dokumentacija o proveri kvaliteta ove obuće u laboratorijskim uslovima? Da li je u ovom slučaju bilo sve u skladu sa slovom zakona? Ako jeste, da li je baš bilo u duhu zakona?

Sve su to pitanja na koja zaslužujemo odgovor. I mi zaposleni, ali i celokupna javnost.

Iz objektivnih, ali i iz subjektivnih razloga: nedostatak stručnih ljudi, rešavanje nekih unutrašnjih problema koji su nas pogodili upravo u vreme kada se pojavila ova „problematika“ oko nabavke uniforme i delova uniforme, SSP nije bio u mogućnosti da se ovome posveti na željeni način, ali mislimo da smo, s obzirom na gore iznete okolnosti, dovoljno učinili i „dali dovoljno materijala“ da neko drugi nastavi tim putem, što na žalost, nije iskorišćeno u dovoljnoj meri.

Da ne govorimo o tome da je ovo bila prilika da se čitava nabavka uniforme, borbenih patika i čarapa objedini u jednu celovitu studiju, jer bi se time mogao postići veći efekat.

Sada bih se vratio na samu temu ove panel diskusije – Kako svrsishodno trošiti novac za potrebe bezbednosti građana. Odgovor je za nas jednostavan: stručnim, profesionalnim i domaćinskim odnosom prema poverenim dužnostima i obavezama, što bi trebalo da važi za sve one koji su uključeni u proces javnih nabavki u MUP-u. To podrazumeva identifikovanje potreba, dugoročno i srednjoročno planiranje, utvrđivanje mehanizama kontrole.

Za nas kao članove sindikata je veoma važno pitanje da li sindikati u MUP-u mogu imati ulogu u planiranju javnih nabavki i da li sindikati u MUP-u mogu imati neku ulogu u mehanizmima kontrole javnih nabavki. Odgovor na oba ova pitanja je : DA, sindikati u MUP-u, bez obzira na njihov status da li su reprezentativni ili ne, mogu i moraju imati svoju ulogu, kako u planiranju javnih nabavki, tako, a možda i više, i u kontrolnim mehanizmima. Mišljenja smo da u prilog ovome govore upravo naše aktivnosti u vezi sa nabavkom uniforme, obuće i čarapa i drugim delovima uniforme. Da nije bilo nas, pri tome ne mislim isključivo na SSP, već na sindikate u policiji uopšte, teško da bi zaposleni u MUP-u mogli da nađu ikoga ko bi zastupao njihove interese pred poslodavcem u vezi sa spornim nabavkama, teško da bi iko za njih saznao, a time i za očite sistemske nedostatke u planiranju javnih nabavki i kontroli čitavog procesa.

Naravno da smo svesni činjenice da ni sindikati u MUP-u nisu Bogom dani pa da je za sve potrebna njihova saglasnost, jer niti su uvek i u svemu dovoljno stručni, niti su svi uvek dobronamerni. Ipak, mišljenja smo da sve ono što se odnosi na standard zaposlenih može biti predmet ineteresovanja sindikata, a to je, u suštini, sve ono gde se troši novac poreskih obveznika. Svako trošenje novca neminovno utiče na naš standard – u pozitivnom ili u negativnom smislu. Naravno da smi mi zainteresovani da svaki potrošeni dinar doprinese poboljšanju našeg standarda, a ne da u tome nazadujemo.

Klasičan primer za to je upravo navedena studija slučaja. Ko u Ministarstvu može biti zainteresovaniji od policijskog službenika?! Ko će provoditi celokupno radno vreme u uniformi, ko će stajati na kiši više sati, ko će koristiti one smešne čarape koje smo dobili ako ne on – policijski službenik. Zato smatramo da imamo pravo da budemo deo kontrolnog mehanizma kada je u pitanju nabavka ove vrste robe. I imamo pravo da kažemo: „Od novca poreskih obveznika kupili ste i dali ste nam smeće. Na taj način ste prevarili i nas i njih.“

Ko nam može zabraniti, i koji bi normalni um bio protiv toga, da se interesujemo kada je u pitanju javna nabavka tih čuvenih lanča paketa, u konkretnom slučaju firme SZTR „Đurđević“ iz Pećinaca. Da li neko misli da treba da aminujemo to što su nam na terenu darivali svakakvo đubre, ucrvljale mesne proizvode, odvratnog izgleda, mirisa i ukusa, i to bez ikakvog tendera. Ne, mi to nećemo učiniti. I opet je potrošen novac poreskih obveznika. A onda nam pojedinci prigovaraju kako, eto, nismo zadovoljni, a dobijamo hranu za badava. Ne, mi ne dobijamo hranu, uglavnom dobijamo nešto što ni pas ne bi mogao da pojede.

I opet, baš na našu inicijativu, nakon javnog ukazivanja na sajtu SSP, ministarstvo je formiralo komisiju koja je nakon uzorkovanja i kontrole hrane na terenu, donela odluku o promeni dobavljača. Posebna zanimljivost je to da ni za „Đurđevića“ nema tragova da je uopšte učestvovao na tenderu.

Kao što vidite, ovo su više nego očigledni primeri, gde su sindikati kao predstavnici zaposlenih dovoljno stručni i mogu i moraju imati svoju ulogu u kontrolnim mehanizmima. Mi ćemo se za to boriti i tražićemo podršku celokupne javnosti da tu ulogu i dobijemo, da je niko ne može osporiti.

Postoje i neki drugi slučajevi, gde, naravno sindikati uz određenu meru opreznosti, mogu, do neke granice imati svoju ulogu. Najbolji primer za to je nabavka nekoliko višenamenskih oklopnih vozila „Lazar 3“, oklopnih vozila „M-11“ i „M1-5“-ukupno 20 takvih vozila, s tim što će do Nove godine u Policiji biti u upotrebi šest „Lazara-3“ (barem su takve informacije preneli neki mediji, dok drugi navode različite cifre). Nije na nama da dajemo kvalifikovanu ocenu da li ta vojna vozila odgovaraju potrebama MUP-a, ali svakako imamo pravo da znamo koliko je takvih vozila nabavljeno, kolika je njihova ukupna cena, da li je njihova nabavka bila predviđena planom nabavki za ovu godinu. Na stranu u ovom trenutku, nezvanične izjave pojedinih lica iz sastava onih jedinica koje će ova vozila koristiti, a koji su nam rekli da je nabavka „Lazara“ nesvrsishodna. Ostaje nejasno ko je to platio i iz kojih izvora? Naravno da se i u ovom slučaju radi o utrošenim ogromnim sredstvima iz budžeta.

Pri tome pripadnici tih istih specijalnih jedinica rade opremljeni zaštitnim prslucima sa, uglavnom isteklim rokom, trajanja, a pri izvođenju gađanja nemaju svi ni osnovna sredstva zaštite kao što su antifoni na primer. Ponovo se ograđujem, jer nisam dovoljno stručan za ovu oblast, ali se pitam šta je bio prioritet za nabavku – vozila ili osnovna sredstva zaštite života i zdravlja zaposlenih.

Želim ovom prilikom da istaknem još jedan problem koji ne mora imati direktne veze samo sa ovim slučajem. Još od vremena Slobodana Miloševića, kada je policijski službenik podneo najveći teret rata na KiM, nezavisno od toga ko je bio na vlasti, srpski policajac je u više navrata bio prinuđen da se iz policajca transformiše u vojnika i obratno. Sve to ostavljalo je negativne posledice, tako da je i iskusnim starešinama ponekad veoma teško da rukovode jedinicama koje u svom sastavu imaju ovakve ljude, jer iako ova dva posla izgledaju slično, a naročito ako je neko shvatanja da je „uniforma-uniforma“, oni se u velikoj meri razlikuju. To se, naravno, dešava i danas, posebno u nekim jedinicama specijalne namene, kada pojedini policijski službenici u nekih 10-ak dana treba da se transformišu iz policajca u vojnika i obratno.

U tom kontekstu smatramo da imamo pravo da postavimo pitanje šta ova nabavka „Lazara“ znači, da li to znači da će opet neko morati da iz uloge policajca pređe u ulogu vojnika?!

U nekim drugim oblastima je još teže odrediti mesto i ulogu sindikata u kontrolnim mehanizmima i mi smo toga svesni, posebno zato što znamo da nemamo dovoljno stručnih ljudi za te oblasti.

Zadržaćemo se ovom prilikom na informacionim tehnologijama. Svakako da sindikati neće određivati pravac i razvoj informacionih tehnologija u MUP, a činjenica je da bi taj razvoj trebalo da doprinese opštem dobru zaposlenih u MUP-u i opštoj bezbednosti građana. U zavisnosti od plana i programa daljeg razvoja, kao i raspoloživih sredstava iz budžeta, zavisiće i brzina tog razvoja kao i nabavka potrebnog „hardvera“ i „softvera“. Kad je u pitanju nabavka „hardvera“ situacija je možda nešto jednostavnija što se tiče kontrole nabavke, ali je mnogo nezgodnija situacija sa nabavkom „softvera“. Sindikati teško da mogu tu na bilo koji način arbitrirati i davati kvalifikovane ocene, ali svakako mogu imati svoje mesto i ulogu, pa makar i postavljanjem pitanja.

U ovom trenutku, možda i najinteresantnije pitanje, je u kojoj meri se koriste sami kapaciteti MUP-a za pravljenje određenih aplikacija, odnosno softvera, tj. koliki su, u novcu izraženi, rezultati MUP-a u ovoj oblasti, a koliko je novca potrošeno na angažovanje spoljnih saradnika. To otvara i pitanja da li se i za ovakvu vrstu nabavki uvek raspisuju tenderi ili se ponekad radi bez njih. Kako to uopšte funkcioniše? Zašto nam se ranije dešavalo da pojedini, dobro kotirani i perspektivni stručnjaci, nosioci poslova, odlaze iz MUP-a, da bi se kasnije, kao uposlenici privatnih firmi (ko je zaboravio „Lutru“ i druge firme bivšeg ministra Mihajlovića), „vraćali“ u MUP i za mnogo veće novce obavljali kao privatnici isti posao u MUP-u? Kakva je situacija u tom pogledu danas? Zašto se, a praksa tako pokazuje, na uštrb odeljenja za razvoj forsira odeljenje za logistiku? Koliko se puta, npr. od 2000. godine, uvećao sastav logistike, a kako izgleda današnji „razvoj“ u odnosu na taj period? Kakvi su trenutno mesto i uloga u MUP-u odeljenja za razvoj informacionih tehnologija?

U odgovoru na ova i brojna druga pitanja koja sam ovom prilikom postavio, krije se i odgovor na pitanje: Da li se u MUP-u svrsishodno troši novac?

Ako bih išta mogao da dodam bilo bi to da zbog lošeg planiranja i trošenja budžeta, te probijanja određenih troškova u javnim i tajnim nabavkama, zbog neplaniranih uvećanih troškova usled migrantske krize, troškova organizacije obezbeđenja visokorizičnih javnih skupova, danak na kraju snosi taj isti obični policijac, koji radi mokrih nogu, kom uskraćuju pravo na realnu dnevnicu, praktično mu ukidaju naknadu za putne troškove, zabranjuju nagrađivanje i slično.

Što se tiče pitanja: Kako se nesvrsishodno trošenje novca u MUP odražava na bezbednost građana? – mogu reći samo sledeće:

Samo dobro psiho-fizički spreman, dobro obučen i dobro opremljen policajac, može biti garant bezbednosti štićenih lica i objekata i građana uopšte.

Služba za informisanje SSP