Када ових дана обичан грађанин пролази испред Полицијске станице Прешево, природно је да се запита: „Да ли је поред те полицијске станице можда отворено неко дипломатско конзуларно представништво (ДКП) за држављане Сирије, Авганистана, Нигерије…?“ Или је пак, Прешево нова туристичка дестинација па су ти људи дошли у Србији да кампују, и ту су у задњих неколико дана развили и шаторе? Може се видети да су све дужи редови тих људи испред ПС Прешево, који као да нешто чекају. Леже ту, спавају, једу, причају, плачу, смеју се. Слике можете видети ОВДЕ. И тако већ данима, из дана у дан. Шта се ту заправо догађа?

Проблем илегалних миграната који транзитом преко Србије, као задње препреке, покушавају да дођу до западно-европских земаља је добро познат Министарству унутрашњих послова, а захваљујући медијима и њиховом (не)објективном извештавању и широј јавности. Ово све траје већ дуже од годину дана и  долазимо до тога да се та „добра вест“ прочула међу странцима и у последње време се константно повећава број илегалних прелазака.

У овом тексту нећемо залазити у то колико тешку борбу воде полицијски службеници покушавајући да спрече илегалан прелазак страних држављана преко наше границе и њихов пут кроз Србију према Суботици, јер то сви знамо, већ на услове рада и заштиту запослених у ПС Прешево као и на нељудске услове у којима борави имигранти задржавајући се краће или дуже време на територији Прешева.

Позната ствар је да велика већина илегалних имиграната потиче из ратом и бедом захваћених подручја у Африци, Азији и Блиском истоку. Такође, познато је да у неким од тих подручја „владају“ разне заразне болести од којих људи масовно умиру, тако да постоји сасвим реална опасност преноса тих тешких заразних болести и на територију наше земље. Илегалне имигранте по ступању на територију Србије не прихвата практично нико већ су препуштени сами себи и својој судбини. Нема здравствених прегледа, нема организованог смештаја у прихватне центре са колико-толико прихватљивим хигијенским условима. Свесни чињенице да је наша држава у тешкој материјалној ситуацији ипак морамо приметити да је овде пре свега питање добре воље и осећаја одговорности надлежних, који из непознатих разлога изостају.

Други, можда и значајнији проблем, јесу услови рада наших колега, и униформисаних полицајаца и криминалистичких техничара. Наша је дужност да упозоримо, а  дужност послодавца је да реагује и делује превентивно. Да ли представници МУП-а чија је ово надлежност знају да су униформисани полицијски службеници и криминалистички техничари  ПС Прешево у свакодневном непосредном физичком контакту са преко 500 илегалних миграната а да, веровали или не, ни основна средства заштите – немају хигијенске рукавице и дезинфекциона средства? Да не причамо о другој, потребној али и скупој заштитној опреми. Они практично голоруки криминалистичко-технички обрађују (дактилоскопирају и фотографишу) ове људе и при томе се излажу опасности од заразе.

Не желимо ни једног тренутка да наше примедбе зазвуче дискриминационо или чак можда и расистички, али оправдано изражавамо бојазан да ови јадни људи, у потрази за бољим животом на путу ка „обећаним земљама“, поред успомена, носталгије и страхова, са собом нежељено носе и неке од болести из родних крајева!

Да би разумели страх и незадовољство полицијских службеника морали бисте да видите просторије за рад где се наведене службене радње обављају. Просторије заиста не испуњавају ни основне услове за рад а у то се најлакше уверити на фотографијама које можете видети ОВДЕ.

Представници Синдиката српске полиције више пута су према МУП-у слали дописе и апеловали да се поштује Закон о безбедности и здрављу на раду, где је дужност послодавца да се општим актом т.ј. Посебним колективним уговором утврде права, обавезе и одговорности  у области безбедности и здравља на раду. Као што знамо ништа од тога није испоштовано.  И даље се нешто чека и правда некавим неразумљивим процедурама.

Али и док чекамо, важно је знати једну чињеницу: како дани пролазе, све је више илегалних миграната који се крећу кроз Србију. Самим тим ризик од преноса заразних болести међу грађанима Србије се повећава. Наравно, први на удару су полицијски службеници као први прстен безбедности, што је и нромално, али није прихватљиво да људе држава излаже непотребном ризику!

Синдикат српске полиције још једном апелује на надлежне да својим запосленима што хитније обезбеде минимум неопходних техничко-хигијенских услова за рад. Немојмо дозволити да неко од наших колега настрада, да болест однесе и својој породици код куће!  Тада ће бити касно за сва извињења и жаљења.

А ми ћемо се и даље питати: „Која је цена људског здравља“?

Служба за информисање
Зоран Стојичић