Kada ovih dana običan građanin prolazi ispred Policijske stanice Preševo, prirodno je da se zapita: „Da li je pored te policijske stanice možda otvoreno neko diplomatsko konzularno predstavništvo (DKP) za državljane Sirije, Avganistana, Nigerije…?“ Ili je pak, Preševo nova turistička destinacija pa su ti ljudi došli u Srbiji da kampuju, i tu su u zadnjih nekoliko dana razvili i šatore? Može se videti da su sve duži redovi tih ljudi ispred PS Preševo, koji kao da nešto čekaju. Leže tu, spavaju, jedu, pričaju, plaču, smeju se. Slike možete videti OVDE. I tako već danima, iz dana u dan. Šta se tu zapravo događa?

Problem ilegalnih migranata koji tranzitom preko Srbije, kao zadnje prepreke, pokušavaju da dođu do zapadno-evropskih zemalja je dobro poznat Ministarstvu unutrašnjih poslova, a zahvaljujući medijima i njihovom (ne)objektivnom izveštavanju i široj javnosti. Ovo sve traje već duže od godinu dana i  dolazimo do toga da se ta „dobra vest“ pročula među strancima i u poslednje vreme se konstantno povećava broj ilegalnih prelazaka.

U ovom tekstu nećemo zalaziti u to koliko tešku borbu vode policijski službenici pokušavajući da spreče ilegalan prelazak stranih državljana preko naše granice i njihov put kroz Srbiju prema Subotici, jer to svi znamo, već na uslove rada i zaštitu zaposlenih u PS Preševo kao i na neljudske uslove u kojima boravi imigranti zadržavajući se kraće ili duže vreme na teritoriji Preševa.

Poznata stvar je da velika većina ilegalnih imigranata potiče iz ratom i bedom zahvaćenih područja u Africi, Aziji i Bliskom istoku. Takođe, poznato je da u nekim od tih područja „vladaju“ razne zarazne bolesti od kojih ljudi masovno umiru, tako da postoji sasvim realna opasnost prenosa tih teških zaraznih bolesti i na teritoriju naše zemlje. Ilegalne imigrante po stupanju na teritoriju Srbije ne prihvata praktično niko već su prepušteni sami sebi i svojoj sudbini. Nema zdravstvenih pregleda, nema organizovanog smeštaja u prihvatne centre sa koliko-toliko prihvatljivim higijenskim uslovima. Svesni činjenice da je naša država u teškoj materijalnoj situaciji ipak moramo primetiti da je ovde pre svega pitanje dobre volje i osećaja odgovornosti nadležnih, koji iz nepoznatih razloga izostaju.

Drugi, možda i značajniji problem, jesu uslovi rada naših kolega, i uniformisanih policajaca i kriminalističkih tehničara. Naša je dužnost da upozorimo, a  dužnost poslodavca je da reaguje i deluje preventivno. Da li predstavnici MUP-a čija je ovo nadležnost znaju da su uniformisani policijski službenici i kriminalistički tehničari  PS Preševo u svakodnevnom neposrednom fizičkom kontaktu sa preko 500 ilegalnih migranata a da, verovali ili ne, ni osnovna sredstva zaštite – nemaju higijenske rukavice i dezinfekciona sredstva? Da ne pričamo o drugoj, potrebnoj ali i skupoj zaštitnoj opremi. Oni praktično goloruki kriminalističko-tehnički obrađuju (daktiloskopiraju i fotografišu) ove ljude i pri tome se izlažu opasnosti od zaraze.

Ne želimo ni jednog trenutka da naše primedbe zazvuče diskriminaciono ili čak možda i rasistički, ali opravdano izražavamo bojazan da ovi jadni ljudi, u potrazi za boljim životom na putu ka „obećanim zemljama“, pored uspomena, nostalgije i strahova, sa sobom neželjeno nose i neke od bolesti iz rodnih krajeva!

Da bi razumeli strah i nezadovoljstvo policijskih službenika morali biste da vidite prostorije za rad gde se navedene službene radnje obavljaju. Prostorije zaista ne ispunjavaju ni osnovne uslove za rad a u to se najlakše uveriti na fotografijama koje možete videti OVDE.

Predstavnici Sindikata srpske policije više puta su prema MUP-u slali dopise i apelovali da se poštuje Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, gde je dužnost poslodavca da se opštim aktom t.j. Posebnim kolektivnim ugovorom utvrde prava, obaveze i odgovornosti  u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Kao što znamo ništa od toga nije ispoštovano.  I dalje se nešto čeka i pravda nekavim nerazumljivim procedurama.

Ali i dok čekamo, važno je znati jednu činjenicu: kako dani prolaze, sve je više ilegalnih migranata koji se kreću kroz Srbiju. Samim tim rizik od prenosa zaraznih bolesti među građanima Srbije se povećava. Naravno, prvi na udaru su policijski službenici kao prvi prsten bezbednosti, što je i nromalno, ali nije prihvatljivo da ljude država izlaže nepotrebnom riziku!

Sindikat srpske policije još jednom apeluje na nadležne da svojim zaposlenima što hitnije obezbede minimum neophodnih tehničko-higijenskih uslova za rad. Nemojmo dozvoliti da neko od naših kolega nastrada, da bolest odnese i svojoj porodici kod kuće!  Tada će biti kasno za sva izvinjenja i žaljenja.

A mi ćemo se i dalje pitati: „Koja je cena ljudskog zdravlja“?

Služba za informisanje
Zoran Stojičić