Ватрогасци често раде под екстремним условима и временским притиском. Увек током акције спашавања или гашења пожара морају бити на опрезу. Увек бити на опрезу, значи бити под стресом. Свој посао обављају у напетој атмосфери, и често доживљавају ситуације које су далеко изван њихових приватних живота и искустава. Ватрогасци-спасиоци су сведоци људских трагедија, те постоје ситуације где не могу да спрече трагичне исходе. Психолошки терет ватрогасаца-спасилаца услед појава стреса и психолошких последица излагања стресним ситуацијама, представља проблем, како за појединца, тако и за колектив.

Захтеви и оптерећења приликом гашења пожара који такође захтева и различит временски период трајања, затим положај руку који је врло често не природан ( код нас су заступљене млазнице застарелог типа ), поред физичког оптерећења  за кратко време представља  и  психичко оптерећење.  Вишегодишња оптерећења могу довести до оштећења менталног и физичког здравља, у зависности од оптерећења током радног века.

Треба разликовати две врсте оптерећења у ватрогасно-спасилачкој служби. С једне стране се сусрећу са стресовима које проузрокују догађаји и сцене, који могу деловати врло динамично  и шокантно и оптерећења која проистичу из организационог функционисања , радног простора и лоших услова за рад у колективу.  Оба фактора утичу на ментално стање ватрогасаца. Други фактори оптерећења а саставни део професије, су следећи:

• Физички стрес, услед подизања терета-поготово једнострано подизање   и ношење тешке заштитне одеће и опреме;
• Штетни фактори, као што је често излагање високим температурама, диму и велики временски притисак;
• Висок притисак одговорности за свој и туђе животе;
• Честе промене дневног рада и теренске интервенције.

У зависности од индивидуалне психо-физичке издржљивости, организам ће привремено одржавати отпорност ка наведеним факторима, међутим, сваки организам захтева адекватно време опоравка.   Ватрогасци-спасиоци имају већи ризик од развоја посттрауматског стреса у односу на осталу популацију.  ПТСП настаје као реакција на изузетно стресан догађај или ситуацију дужег или краћег трајања, са изузетно претећим или катастрофалним последицама.  Типични симптоми укључују: понављање преживљених траума кроз наметљива сећања су такозвани флешбекови током сна, али и празнине у меморији везано за трауматски догађај и избегавање ситуација које их подсећају на трауму;  константно повећава ниво узбуђења у нервозу, раздражљивост, поремећај спавања; емоционално и социјално повлачење, анксиозност, туга, депресија до суицидалних мисли.  

ПТСП настаје непосредно након трауматског догађаја, али и до недељу, месец, па и годину дана у екстремним случајевима.  Ментални поремећеји које могу да трпе ватрогасци-спасиоци су различити и манифестују се од једноставних до масовних реакција стреса.  Хронично замарање се манифестује у физичку и емоционалну исцрпљеност, равнодушност, апатија, социјално повлачење, хроничан умор и тешкоће у концентрацији. Депресија, анксиозност, паника и психосоматске болести су резултат синдрома изгарања.

Свака особа има индивидуалну процену, те неке ситуације сврстава у позитивне и негативне. Врло је важно да сваки ватрогасац-спасиоц направи ефикасан механизам преживљавања. Уравнотежен живот који укључује правилну исхрану , адекватан сан, редовну физичку активност, одмор, и примену технике управљања стресом. За сваког појединца, важно је препознати границе и прихватити колико могу сами да се носе са стресом.  Признати слабост није срамота. Поготову када је реч о проблемима менталног здравља.

Ватрогасац-спасиоц који покаже негативан став према раду, испољи несигурност, постане дезорганизован , засигурно преживљава стресни поремећеај.  Ако се овај процес не прекида, често се јављају погоршања психолошког стања и  проблем постаје озбиљан. Да би се спречио или зауставио процес изгарања или стреса, корисно је знати узроке. Разлози могу бити лични у односу на социјалне односе, организациону атмосферу и радни простор.  Изостанак похвале или признања , недостатак повратних информација мобинг и лоша радна клима  повећавају ризик од изгарања.

Други важан фактор су лични проблеми у породици или са пријатељима, усамљеност или лоша социјална средина. Прихватити помоћ је добро. Кроз разне психосоцијалне интервенције, стрес се може неутралисати. Велика потреба се указује за тимовима ПСП, односно ватрогасцима који задовоље психосоцијалне мере професионалаца , у циљу пружања психосоцијалне подршке . Наравно, циљ није убедити некога да му је потребна психолошка помоћ. Уместо тога, ватрогасац-спасиоц ће имати способност да процени сопствено стање али и стање других људи, било да су у питању жртве несрећа или колеге и у зависности од стресних ситуација  наћи адекватан начин за смањивање стреса.  Врло је битно, да се након тежих интервенција или вежби обавља дибрифинг, како групни тако и индивидуалн.  Пракса која се често употребљава у смислу да је много важније да се направи читав спектакл на редовним пракатичним вежбама, без обезбеђених мера за безбедност и здравље током рада, а да се након исцрпних акробација учесник ни не пита како је вежба и сам ток вежби утицао на његово психо-физичко стање. Често се истичу грешке, а онај битнији део дибрифинг се и не практикује.

Захтеви од ватрогасца-спасиоца током интервенција гашења пожара су веома широки. Поред високог нивоа физичке и менталне способности, неопходна је велика одговорност и флексибилност, мултифункционалност, отпорност на екстремне услове рада, спремност на вишеструке акције, техничко умеће, способност да очува и развије одређене вештине, способност да анализира и процењује у датом моменту, континуирана спремност да преузме одговорност, спремност да прихвати ризик, а сви наведени захтеви се намећу управо при једној интервенцији, и сваки следећи пут при деловању се понављају.

Сама заштитна опрема колико је тренутна заштита, толико утиче на организам са свим својим негативним деловањима, попут: иритације, опасности од гушења, маса заштитне опреме и одела ограничава кретање и видно поње, подстиче на клаустрофобију и доприноси лошој комуникацији током интервенција.  Употреба респираторне филтер заштите повећава пулс у просеку за шест откуцаја у минути, док изолациони апарати са компримираним ваздухом око десет откуцаја у минути. Заштитна униформа и хемијска заштитна одела, због великог повећања телесне температуре  и губитка течности који прелази 2 литра, проузрокују стрес у организму.                                                         

• На температури од  20 do 25°C максимално дозвољено време рада у заштитној одећи и хемијским заштитним оделима износи 30 минута;                                                               
• Од 35°C, максимално време рада је 27 минута;                                                                    
• Од 40°C, максимално време рада је 19 минута;                                                            
• Од 43°C, максимално време рада је 14 минута;                                                                              
• Од 50°C, максимално време рада је 11 минута

Уз све савремене техничке алате и напредну заштитну опрему која је данас на располагању у многим европским ватрогасним јединицама, стрес се може смањити у ограниченој мери.

ПРЕВЕНЦИЈА ОД СТРАНЕ ПОСЛОДАВЦА                  

Здравственим и безбедоносним актима треба дати већу тежину. Послодавац је дужан да докаже да обављање професије  уз све предузете мере  по безбедност и здравље на раду, у ватрогасно-спасилачкој професији није штетно по здравље  запослених – то наравно укључује и ментално здравље. Не ради се само о законским обавезама , већ и о демографским променама у раду запослених. За десет година рада, се повећала и старосна доб запосленог, тако да се његове перформансе с годинама умањују. У овом природном процесу старења и умањења физичких могућности, битно је очувати здраво ментално стање запослених.

 Aутор:  Славица Радуловић / Copyright ©2013 Сва права задржана.