Vatrogasci često rade pod ekstremnim uslovima i vremenskim pritiskom. Uvek tokom akcije spašavanja ili gašenja požara moraju biti na oprezu. Uvek biti na oprezu, znači biti pod stresom. Svoj posao obavljaju u napetoj atmosferi, i često doživljavaju situacije koje su daleko izvan njihovih privatnih života i iskustava. Vatrogasci-spasioci su svedoci ljudskih tragedija, te postoje situacije gde ne mogu da spreče tragične ishode. Psihološki teret vatrogasaca-spasilaca usled pojava stresa i psiholoških posledica izlaganja stresnim situacijama, predstavlja problem, kako za pojedinca, tako i za kolektiv.

Zahtevi i opterećenja prilikom gašenja požara koji takođe zahteva i različit vremenski period trajanja, zatim položaj ruku koji je vrlo često ne prirodan ( kod nas su zastupljene mlaznice zastarelog tipa ), pored fizičkog opterećenja  za kratko vreme predstavlja  i  psihičko opterećenje.  Višegodišnja opterećenja mogu dovesti do oštećenja mentalnog i fizičkog zdravlja, u zavisnosti od opterećenja tokom radnog veka.

Treba razlikovati dve vrste opterećenja u vatrogasno-spasilačkoj službi. S jedne strane se susreću sa stresovima koje prouzrokuju događaji i scene, koji mogu delovati vrlo dinamično  i šokantno i opterećenja koja proističu iz organizacionog funkcionisanja , radnog prostora i loših uslova za rad u kolektivu.  Oba faktora utiču na mentalno stanje vatrogasaca. Drugi faktori opterećenja a sastavni deo profesije, su sledeći:

• Fizički stres, usled podizanja tereta-pogotovo jednostrano podizanje   i nošenje teške zaštitne odeće i opreme;
• Štetni faktori, kao što je često izlaganje visokim temperaturama, dimu i veliki vremenski pritisak;
• Visok pritisak odgovornosti za svoj i tuđe živote;
• Česte promene dnevnog rada i terenske intervencije.

U zavisnosti od individualne psiho-fizičke izdržljivosti, organizam će privremeno održavati otpornost ka navedenim faktorima, međutim, svaki organizam zahteva adekvatno vreme oporavka.   Vatrogasci-spasioci imaju veći rizik od razvoja posttraumatskog stresa u odnosu na ostalu populaciju.  PTSP nastaje kao reakcija na izuzetno stresan događaj ili situaciju dužeg ili kraćeg trajanja, sa izuzetno pretećim ili katastrofalnim posledicama.  Tipični simptomi uključuju: ponavljanje preživljenih trauma kroz nametljiva sećanja su takozvani flešbekovi tokom sna, ali i praznine u memoriji vezano za traumatski događaj i izbegavanje situacija koje ih podsećaju na traumu;  konstantno povećava nivo uzbuđenja u nervozu, razdražljivost, poremećaj spavanja; emocionalno i socijalno povlačenje, anksioznost, tuga, depresija do suicidalnih misli.  

PTSP nastaje neposredno nakon traumatskog događaja, ali i do nedelju, mesec, pa i godinu dana u ekstremnim slučajevima.  Mentalni poremećeji koje mogu da trpe vatrogasci-spasioci su različiti i manifestuju se od jednostavnih do masovnih reakcija stresa.  Hronično zamaranje se manifestuje u fizičku i emocionalnu iscrpljenost, ravnodušnost, apatija, socijalno povlačenje, hroničan umor i teškoće u koncentraciji. Depresija, anksioznost, panika i psihosomatske bolesti su rezultat sindroma izgaranja.

Svaka osoba ima individualnu procenu, te neke situacije svrstava u pozitivne i negativne. Vrlo je važno da svaki vatrogasac-spasioc napravi efikasan mehanizam preživljavanja. Uravnotežen život koji uključuje pravilnu ishranu , adekvatan san, redovnu fizičku aktivnost, odmor, i primenu tehnike upravljanja stresom. Za svakog pojedinca, važno je prepoznati granice i prihvatiti koliko mogu sami da se nose sa stresom.  Priznati slabost nije sramota. Pogotovu kada je reč o problemima mentalnog zdravlja.

Vatrogasac-spasioc koji pokaže negativan stav prema radu, ispolji nesigurnost, postane dezorganizovan , zasigurno preživljava stresni poremećeaj.  Ako se ovaj proces ne prekida, često se javljaju pogoršanja psihološkog stanja i  problem postaje ozbiljan. Da bi se sprečio ili zaustavio proces izgaranja ili stresa, korisno je znati uzroke. Razlozi mogu biti lični u odnosu na socijalne odnose, organizacionu atmosferu i radni prostor.  Izostanak pohvale ili priznanja , nedostatak povratnih informacija mobing i loša radna klima  povećavaju rizik od izgaranja.

Drugi važan faktor su lični problemi u porodici ili sa prijateljima, usamljenost ili loša socijalna sredina. Prihvatiti pomoć je dobro. Kroz razne psihosocijalne intervencije, stres se može neutralisati. Velika potreba se ukazuje za timovima PSP, odnosno vatrogascima koji zadovolje psihosocijalne mere profesionalaca , u cilju pružanja psihosocijalne podrške . Naravno, cilj nije ubediti nekoga da mu je potrebna psihološka pomoć. Umesto toga, vatrogasac-spasioc će imati sposobnost da proceni sopstveno stanje ali i stanje drugih ljudi, bilo da su u pitanju žrtve nesreća ili kolege i u zavisnosti od stresnih situacija  naći adekvatan način za smanjivanje stresa.  Vrlo je bitno, da se nakon težih intervencija ili vežbi obavlja dibrifing, kako grupni tako i individualn.  Praksa koja se često upotrebljava u smislu da je mnogo važnije da se napravi čitav spektakl na redovnim prakatičnim vežbama, bez obezbeđenih mera za bezbednost i zdravlje tokom rada, a da se nakon iscrpnih akrobacija učesnik ni ne pita kako je vežba i sam tok vežbi uticao na njegovo psiho-fizičko stanje. Često se ističu greške, a onaj bitniji deo dibrifing se i ne praktikuje.

Zahtevi od vatrogasca-spasioca tokom intervencija gašenja požara su veoma široki. Pored visokog nivoa fizičke i mentalne sposobnosti, neophodna je velika odgovornost i fleksibilnost, multifunkcionalnost, otpornost na ekstremne uslove rada, spremnost na višestruke akcije, tehničko umeće, sposobnost da očuva i razvije određene veštine, sposobnost da analizira i procenjuje u datom momentu, kontinuirana spremnost da preuzme odgovornost, spremnost da prihvati rizik, a svi navedeni zahtevi se nameću upravo pri jednoj intervenciji, i svaki sledeći put pri delovanju se ponavljaju.

Sama zaštitna oprema koliko je trenutna zaštita, toliko utiče na organizam sa svim svojim negativnim delovanjima, poput: iritacije, opasnosti od gušenja, masa zaštitne opreme i odela ograničava kretanje i vidno ponje, podstiče na klaustrofobiju i doprinosi lošoj komunikaciji tokom intervencija.  Upotreba respiratorne filter zaštite povećava puls u proseku za šest otkucaja u minuti, dok izolacioni aparati sa komprimiranim vazduhom oko deset otkucaja u minuti. Zaštitna uniforma i hemijska zaštitna odela, zbog velikog povećanja telesne temperature  i gubitka tečnosti koji prelazi 2 litra, prouzrokuju stres u organizmu.                                                         

• Na temperaturi od  20 do 25°C maksimalno dozvoljeno vreme rada u zaštitnoj odeći i hemijskim zaštitnim odelima iznosi 30 minuta;                                                               
• Od 35°C, maksimalno vreme rada je 27 minuta;                                                                    
• Od 40°C, maksimalno vreme rada je 19 minuta;                                                            
• Od 43°C, maksimalno vreme rada je 14 minuta;                                                                              
• Od 50°C, maksimalno vreme rada je 11 minuta

Uz sve savremene tehničke alate i naprednu zaštitnu opremu koja je danas na raspolaganju u mnogim evropskim vatrogasnim jedinicama, stres se može smanjiti u ograničenoj meri.

PREVENCIJA OD STRANE POSLODAVCA                  

Zdravstvenim i bezbedonosnim aktima treba dati veću težinu. Poslodavac je dužan da dokaže da obavljanje profesije  uz sve preduzete mere  po bezbednost i zdravlje na radu, u vatrogasno-spasilačkoj profesiji nije štetno po zdravlje  zaposlenih – to naravno uključuje i mentalno zdravlje. Ne radi se samo o zakonskim obavezama , već i o demografskim promenama u radu zaposlenih. Za deset godina rada, se povećala i starosna dob zaposlenog, tako da se njegove performanse s godinama umanjuju. U ovom prirodnom procesu starenja i umanjenja fizičkih mogućnosti, bitno je očuvati zdravo mentalno stanje zaposlenih.

 Autor:  Slavica Radulović / Copyright ©2013 Sva prava zadržana.