Паттерсон, Ансхел и Виолант су писали на тему физичких и психичких последица стреса у полицијској професији. Надасве, сјајна литература, али када поглед склоним са поменутих редова, срећем се са истином односно сви ми се свакодневно срећемо са чињеницама које указују да се готово ништа не предузима на тему превенције и психосоцијалне подршке у полицијској професији.

Плава униформа, већ годинама уназад је присутна у мојој породици. Памтим осмех и понос свог деде, стрица и ујака, браће и пријатеља. Памтим њихове сигурне кораке, осмех  и чврст стисак руке. Не заборављам полицајце који су верно и стрпљиво пратили и омогућавали безбедан  прелазак ђака преко пешачког прелаза. Неки од њих су пензионери, слободно могу рећи, на њихову срећу. Сви ми добро знамо да  полицијску професију  боје  политичким  нијансама. Из дана у дан се полицајцу одузима достојанство и на све могуће начине утиче на свест.

Сама природа посла и свакодневно излагање стресорима су потенцијал за психичко и физичко оштећење. Догађаји који захтевају примену употребе силе, доношење критичних одлука, континуирано излагање људима у невољи, присуствовање разним облицима насиља, губитак партнера током акције, физички напади на полицајца су сасвим довољни стресни догађаји који су везани за природу посла сваког полицајца. Опасне ситуације доводе до емоционалне исцрпљености и стреса. Полицајац је неко ко се увек бори за корисника полицијских услуга. Полицајцу није допуштено да бежи, без обзира на опасност.  Здрави и психички способни, добро обучени полицајци у стресним ситуацијама, успостављају контролу и уклањају претњу. За сваки добро обављен задатак, постоји награда или признање од стране колега, предпостављеног или медија.

Насупрот томе, све више је присутан стрес који је узрокован током интеракције са колегама и корисницима њихових услуга. Ни мало не заостаје лош однос, односно интеракција са надређенима, као додатни извор стреса. Незаслужена критика итекако заболи. Зашто се дешава да људи полицајце доживљавају негативно? Зашто су баш они ти, који су изложени притужбама и критикама од стране јавности као и од надређених. Зар то није она иста професија, која је свима нама била понос и честа жеља малих дечака да када порасту, постану полицајци?  Зашто мој најбољи пријатељ полицајац нема осмех на лицу, где је нестала она ведрина и оптимизам? Сва ова питања ме доводе до закључка да постоје додатни извори стреса, који потичу из организацијских структура, а које су истраживали Степхенс, Пугмире, Гариес и други.

Сменски и прековремени рад остављају психичке и физичке здравствене последице. Оптерећеност административним пословима, слаба опремељеност потребном опремом за рад, недостатак тренинга, рад празницима и викендом, недостатак комуникације кроз полицијску хијерархију, лоши односи са надређенима, ниске плате и многа инперсонална правила утичу на појаву стреса ког полицајаца. Стрес који је узрокован организацијским деловањем је константно присутан и представља трајну претњу која појачава рањивост полицајца када је изложен трауматском догађају.

Сменски рад, рад празницима и викендом, често ометају нормално и складно породично функционисање. Као последица стреса присутна је појава повећања агресије, појава алкохолизма, што се одражава на породицу и доводи до развода, породичног злостављања и слично.

Подршка колеге је изразито важна, јер доприноси смањењу доживљеног стреса. Док је од стране послодавца неопходна једна велика озбиљност у сагледавању досадашњих дешавања, предузимању неопходних мера на тему психосоцијалне превенције која би својим активним присутвом и радом обучила полицајце да развију вештину ношења са поменутим проблемима и вештину решавања проблема који се односе на интерперсонални стресоар.  Смањење психичких последица стреса би удаљило присутан цинизам и сумњичавост, емоционално удаљавање од породице, повећало продуктивност полицајаца, и умањило сада већ честу појаву суицида у полицијској професији. Полицајци који су под стресом, а који нису обухваћени неким од облика психолошког третмана, угрожавају и организацију у којој раде. Неадаптивни механизми суочавања, попут злоупотребе алкохола, емоционалног удаљавања од породице и дисоцијације су лоши механизми за превазилажење стреса. Сама природа полицијског посла, запослене сврстава у ризичну групу у погледу изложености стресовима и негативних здравствених последица. Велика важност се огледа у оспособљавању запослених путем едукације о правилним механизмима суочавања са стресом.

Послодавац и поред већ предузетих мера за сузбијање криминала, корупције и осталих актуелних активности, као приоритетно, мора да се врати правилном систему функционисања полицијске професије, да се уз адекватне мере и законске регулативе континуирано спроводе контроле свих запослених унутар МУП-а, како полицајаца тако и њихових предпостављених, да цени тежину и захтеве сваког радног места и омогући правилно напредовање које ће потпуно искључити све тренутне трендове и методе.

Полицијска професија захтева полицајце који су спремни да стану на црту свакодневном сусрету са најнасилнијим, антисоцијалним и уопште лошим елементима друштва. Послодавац располаже кадром који испуњава наведене захтеве, а  да ли послодавац испуњава све захтеве и обавезе према свом  запосленим кадру?

Aутор:  Славица Радуловић
Copyright ©2013 Сва права задржана.