Тај 24. март 1999. године остаће уписан великим и крвавим словима у историји Србије. Ништа мање и ништа крвавије него Косовски бој! То је дан када је најмоћнији војни савез у људској историји започео 78-одневни УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ против малене, већ ратовима, дугогодишњом економском кризом и економским санкцијама измучене земље – Савезне републике Југославије!
Без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, најважнијег глобалног тела, задуженог за ОДРЖАВАЊЕ МИРА И БЕЗБЕДНОСТИ У СВЕТУ, НАТО је НЕСЕЛЕКТИВНО бомбардовао нашу земљу – без трунке савести сејући смрт, страх и крв! Убијали су војнике, децу, старе, болесне, новинаре,… На цивиле и цивилне објекте извршено је 3.381 напад, тј. скоро 40% од укупно извршених. Убијали су нас како током тих 78 дана, тако и после тога. А тако и данас. Јер, током „Милосрдног анђела“ (како то бездушно звучи!) НАТО је на 91 локацији у 112 ваздушних удара испалио преко 50.000 пројектила са осиромашеним уранијумом! И не само уранијумом – касније анализе су показале да су пројектили, поред осиромашеног уранијума, садржали и америцијум, нептунијум, плутонијум и технецијум, све радиотоксични елементи који изазивају тешка обољења која се неретко завршавају смрћу. И којих нико од нас није поштеђен, јер их у свој организам уносимо свакодневно – удисањем или путем хране и воде. Због тога је употреба оружја које садржи осиромашени уранијом ЗАБРАЊЕНА МЕЂУНАРОДНИМ КОНВЕНЦИЈАМА, а због свог одложеног дејства по становништво (време полураспада уранијума је четири и по милијадре година!), неки научници га сматрају ОРУЖЈЕМ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ! Зато нам је НАТО „анђео“ оставио трајне последице на наше и здравље будућих генерација – наших највољенијих – наше деце, унучади,… сви они настављају да буду жртве НАТО агресије.
Осим недужних људских живота, чија је смрт заувек оставила ожиљке на срцима чланова њихових породица, ожиљке проузроковане страхом и стрепњом носимо сви ми. Оштећена је или уништена инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, пољопривреда, а значајно нарушена животна средина.
Носиоци овог РАТНОГ ЗЛОЧИНА били су Хавијер Солана (генерални секретар НАТО), Весли Кларк (командант НАТО снага), Бил Клинтон (председник САД), Тони Блер (премијер ВБ) и Герхард Шредер (канцелар Немачке).
* * *
Са друге стране поносно и храбро су стајали и нас и нашу отаџбину од злочинца бранили српски војници и српски полицајци! Нису марили за силу која долази, већ су на уму имали светињу коју бране – своју децу, своје сестре, своју браћу, своје мајке, своје очеве, своје пријатеље, своје мртве претке – свој народ и своје достојанство! Могли су и они да, као премијер јуче, подигну руке у вис и злочинце дочекају са цвећем и осмесима… Могли су! И имали много већи разлог да то учине – многи од њих би сачували своје животе. Али нису! У њиховим жилама текла је крв Стефана Немање, Светог Саве, Душана и Лазара, Карађорђа, Његоша и оба Милоша, краља Петра и васкрслих из „албанске голготе“ – знали су да је живот без слободе, части и достојанства само привид живота.
Знао је то и у својим жилама носио и генерал Срето Малиновић, командант 98. јуришног пука, па пред полетање на борбени задатак, првог дана НАТО агресије на Србију, на аеродрому Лађевци код Краљева, овако говораше својим војницима:
„Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине, летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха. Али данас, данас вас не водим на један такав лет, данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну, са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних. И данас као необројено пута у нашој историји, не наређује наша команда. Србија нас зове, анђели моји челични! Иста она у којој проведосмо наше најлепше дане. Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови, наша деца, жене, мајке и очеви. Не бацајмо љагу на наш образ, нека вас води гесло са наше ратне заставе, заставе 98. јуришног пука: ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА! То гесло смо заједнички изабрали, покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам, драги моји, да данас нема теже ствари на свету него бити пилот ратног ваздухопловства. Ни теже ни поносније! Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот. Обезбедићу вам лет у вечну славу, у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада. За част професије, за образ отаџбине!
На авионе!“
* * *
Тачно 18 година након овог УДРУЖЕНОГ ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА, у својству великог пријатеља председника Владе Србије и председничког кандидата Александара Вучића, у нашој престоници, међу 30.000 Срба који у свом ДНК носе наночестице НАТО уранијума, говорио је Герхард Шредер! Говорио и потом био здушно поздрављен аплаузом присутних – жртве здушно поздрављају свог и џелата своје деце! Ово ће свакако остати забележено као најекстремнији и најобимнији пример „стокхолмшког синдрома“!
Него, колико је потребно ниско пасти па пре подне „одати пошту“ жртвама, а поподне се грлити с њиховим крвником?!
И није ово први крвник којем се председнички кандидат Александар Вучић грли – чинио је то и са Билом Клинтоном, којем се практично извинио за то што смо били жртве; за специјалног саветника именовао је трећег крвника – Тонија Блера; а Шредер је и раније био узоран гост и велики пријатељ нашег премијера! Све смо ово прећуткивали. Или бар недовољно гласно стали на супротну страну!
Премијерова образложења да је то зарад добре будућности Србије, суочавања са прошлошћу и добрих односа са Западом су вређање интелигенције! Наравно да треба гајити добре односе са свим државама и народима, али не са злочинцима! Јер и најљући ратни непријатељи нацистичке Немачке су после Другог светског рата радили на изградњи добрих односа са Немачком и немачким народом. Али НИКОМЕ И НИКАДА није пало на памет да се, зарад помирења, састаје и грли са протагонистима нацизма! Никоме до премијеру Србије!
* * *
А какве везе ово има са полицијом и синдикатима у полицији? Одговор је једноставан – полиција је један од стубова државе, а полицајци су, уз војнике, те 1999. били у рововима, од НАТО-а нас бранили и од НАТО-а гинули. Зато што нам земља и данас грца – јер нам је бомбардовањем нанета штета од око 100 милијарди долара. И 100 година страних улагања не може то обрисати. И нису то улагања, то су куповине, а заправо отимања имовине, чију су вредност, најпре ембаргом, па потом и бомбардовањем, десетковали. Имовине коју су МУКОМ стварали наше мајке и наши очеви, и њихове мајке и њихови очеви!
Данас полицајци и војници иду поцепаних униформи, мокрих чизама, панцирних прслука са истеклим атестима, без одговарајуће опреме, гађају без антифона, раде за срамотне дневнице од 150 динара, једу наполитанке уместо хлеба, возе неисправна возила, купују тонере, папир,…
И зато – Александар Вучић има обавезу да се јавно и безрезервно извини свом народу, својој отаџбини и онима који су за за њу положили своје животе! И то може учинити на само један начин – тако што ће се повући из председничке трке и дати оставку на све функције које обавља! Јер срамота је и увреда за Србију да јој премијер и председник буде пријатељ српских крвника!
„ОТАЏБИНА ЈЕ ОВО СРБИНА!“ Не Шредера, Клинтона и Блера !
Један у име свих нас
Виктор Ратковић
