Sindikalne ikebane
Svest građana Srbije o suštini sindikalizma je na izuzetno niskom nivou. Za veliki broj ljudi sindikat je sinonim za interesnu organizaciju pojedinaca, za druge je tek puko sredstvo za kupovinu na rate (mada i to izumire u kapitalizmu), a za treće, kojih nažalost ima i najmanje, sindikat je nezavisna organizacija koja predstavlja noćnu moru poslodavcu i branitelja zaposlenih, organizacija koja, koristeći sve pravno dozvoljene mehanizme, vrši konstantan pritisak na poslodavca kako bi zaposlenima obezbedila nesmetane uslove za rad i poboljšao njihov životni standard.
Naravno, ovakvo razmišljanje i podela ne zaobilazi ni nas, zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Jedan od glavnih razloga zašto nam „ovoliko dobro ide“ leži baš u toj činjenici – neshvatanje načina borbe od strane većine zaposlenih, neprepoznavanje onih trećih, pravih sindikata, kojih je veoma jako malo.
Drugi, itekako važan, razlog lošeg položaja zaposlenih, jeste oslabljeno delovanje „onih starih“ sindikata, koji su se uglavnom priklonili poslodavcu ili pak zamorili stalnim porazima i miniranjima od strane ovih prvih, ali i svakodnevno nicanje novih sindikata sa svih strana. Pojave sve većeg broja sindikalnih organizacija teško da mogu imati opravdanje u borbi za radnička prava, čast retkim izuzecima koji opravdavaju ime sindikata, ali uglavnom cilj i namera njihovih osnivača nisu iskreni, tu se radi najčešće o nalaženju načina za lično približavanje poslodavcu, radi ostvarivanja nekih ličnih interesa. U ovom tekstu takve sindikate ćemo nazvati sindikalnim ikebanama.