Skip to main content

Oznaka: sindikalne ikebane

Sindikalne ikebane

Napisao/la Zoran Stojčić na . Objavljeno u Obaveštenja. Nema komentara na Sindikalne ikebane

Svest građana Srbije o suštini sindikalizma je na izuzetno niskom nivou. Za veliki broj ljudi sindikat je sinonim za interesnu organizaciju pojedinaca, za druge je tek puko sredstvo za kupovinu na rate (mada i to izumire u kapitalizmu), a za treće, kojih nažalost ima i najmanje, sindikat je nezavisna organizacija koja predstavlja noćnu moru poslodavcu i branitelja zaposlenih, organizacija koja, koristeći sve pravno dozvoljene mehanizme, vrši konstantan pritisak na poslodavca kako bi zaposlenima obezbedila nesmetane uslove za rad i poboljšao njihov životni standard.

Naravno, ovakvo razmišljanje i podela ne zaobilazi ni nas, zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Jedan od glavnih razloga zašto nam „ovoliko dobro ide“ leži baš u toj činjenici – neshvatanje načina borbe od strane većine zaposlenih, neprepoznavanje onih trećih, pravih sindikata, kojih je veoma jako malo.

Drugi, itekako važan, razlog lošeg položaja zaposlenih, jeste oslabljeno delovanje „onih starih“ sindikata, koji su se uglavnom priklonili poslodavcu ili pak zamorili stalnim porazima i miniranjima od strane ovih prvih, ali i svakodnevno nicanje novih sindikata sa svih strana. Pojave sve većeg broja sindikalnih organizacija teško da mogu imati opravdanje u borbi za radnička prava, čast retkim izuzecima koji opravdavaju ime sindikata, ali uglavnom cilj i namera njihovih osnivača nisu iskreni, tu se radi najčešće o nalaženju načina za lično približavanje poslodavcu, radi ostvarivanja nekih ličnih interesa.  U ovom tekstu takve sindikate ćemo nazvati sindikalnim ikebanama.

Nastavi sa čitanjem

SINDIKALNI RIJALITI PROGRAM U POLICIJI

Napisao/la Diogen na . Objavljeno u Saopštenja. Nema komentara na SINDIKALNI RIJALITI PROGRAM U POLICIJI

Ovo leto zaista je vrelo u svakom smislu, vreo vazduh, klima podivljala, narod nervozan i svadljiv. A u policiji „podivljali“ sindikalni poslenici.

Jedni druguju sa ministrom, hvaleći njega i njegove „uspehe“, standard, opremu, vozila, ma sve je super… Sa pozicije vlasti dele packe svima redom, osećaju se nedodirljivima, što u ovom trenutku zaista i jesu. Uživaju zaštitu i to i ne kriju, naprotiv, zloupotrebljavaju je na svakom koraku. Zaštitu skupo plaćenu radničkim interesima.

Drugi pak sa ulice, iz sveg glasa, udaraju po ministru i njegovim saradnicima, svakog dana po opozicionim medijima „razotkrivaju“ po neku veliku tajnu, aferu, lopovluk… Negiraju čak i ono što je zaista promenjeno na bolje. Istine radi, nema toga mnogo ali nije ni baš sve crno.

Treći opet nakon neopreznih, dvosmislenih izjava bivaju uvučeni u kaljugu od strane novinara, pa se onda pomalo komično pravdaju i distanciraju.

A SSP? Gde smo mi u svemu tome?

Sindikat srpske policije poručuje pre svega svojim članovima a onda svim zaposlenima, ali i drugim sindikatima i javnosti – MI NEĆEMO UČESTVOVATI U SINDIKALNOM RIJALITI PROGRAMU! Nećete nas uvući u to blato. Ni oni koji nas proglašavaju državnim neprijateljima, ali ni oni koji nas svojataju! Isuviše dobro ih poznajemo. I jedne i druge!

Ovo zahuktalo prepucavanje sindikata možda nekom deluje i zanimljivo ali je to obično prodavanje magle, dizanje prašine bez potrebe i koristi za bilo koga osim poslodavca! Iz blata niko ne može izaći neukaljan!

A najveću štetu trpe zaposleni. Umesto bavljenja pravim sindikalnim pitanjima i razvijanja iskrene međusindikalne saradnje energija se troši na međusobne ratove!

Pred svima nama je još jedna teška jesen. Plate su nam i dalje jako daleko od nivoa na kom su bile u leto 2014. godine! Dnevnice su i dalje bezobrazno male! A treba decu opremiti za školu, treba im kupiti jesenju garderobu, treba spremiti ogrev za zimu koja će doći vrlo brzo.

Treba ušiti ili kupiti delove pohabane uniforme i slabokvalitetne obuće. Valja nam dočekati i te nove automobile, koje će valjda ovog puta registrovati i na vreme opremiti zimskim gumama.

Treba se valjano pripremiti za pregovore o novom Kolektivnom ugovoru za policijske službenike. A ko će pregovarati? Oni kojima je lepo i koji se poslodavcu ni u čemu ne smeju suprostaviti? Ili oni sa kojima teško da će ministar želeti da pregovara? Postoji realna opasnost da poslodavac praktično sam sa sobom pregovara i potpiše novi PKU, ma koliko teorijski to bilo nemoguće. A još realnije je i da novog kolektivnog ugovora uopšte ni ne bude!

Zaista je puno posla pred svima nama a Sindikat srpske policije ostaje sve usamljeniji, jedina preostala nada za zaposlene, baš kao svetionik sa jednog od naših kalendara!

Vreme je i da se sve koleginice i kolege uozbilje i još jednom dobro razmisle kome poklanjaju poverenje. Da shvate koliko skupo će ih na kraju koštati pristupnica koju su potpisali zarad kupovine klime ili štampača! Da shvate kako sindikat, kog načelnici preporučuju kao izbor i protežiraju u radu, nikako ne može biti dobar za njih i njihove interese! Što kasnije shvate, skuplje će platiti svoju nerazboritost ili neozbiljnost!

Služba za informisanje SSP

Od  moćnih sindikata do sindikalnih ikebana za samo 30 godina

Napisao/la Diogen na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Od  moćnih sindikata do sindikalnih ikebana za samo 30 godina

Jedna od fejsbuk stranica na srpskom jeziku, „Dnevnik prosečnog Srbende“ ili nekako slično, koja često i na neukusan način, ali uglavnom bolno direktno i više nego svima jasno pokazuje one loše osobine prosečnog čoveka u Srbiji. Naravno, ne bismo se složili da smo samo mi takvi, daleko od toga, u svakom narodu postoje lenji, bahati, osioni, sujetni, hvalisavci itd. No, o tome nekom drugom prilikom.

1987: „NE BUDE LI REGRES I 13., PLATA, GLAVE IMA DA LETU!!!“

2017:“RADI ZA 200 EVRA NA CRNO – ĆUTI, BAJO, BOLJE IŠTA NEGO NIŠTA“

Zaista tužno ali i više nego istinito. Od radnika koji su imali skoro sve, dobre plate i prinadležnosti, ugled u društvu, pitali se za većinu stvari u preduzeću, danas smo postali siromašni najamnici bez prava glasa, zadovoljni što uopšte bilo šta i bilo gde radimo, u velikom strahu da izgubimo i to malo što imamo. A imamo, uglavnom, ništa. Samo se zavaravamo i lažemo da nam je dobro i da će biti bolje.

Sudeći po većini „medija“ (koji to više nisu) nama teče med i mleko, a evropski standard samo što nije. A mi stojimo zaglavljeni negde u zapećku te iste Evrope, na raskršću 19. i 20. veka. Prolazimo bolesti koje su savremena društva preležala pre skoro 200 godina.

Pored države same, pored naroda koji je nezadovoljan socijalizmom poželeo demokratiju i tržišnu kapitalističku privredu (verujemo ne baš ovakvu, niti bi je poželeo da je znao šta ga zaista čeka) OGROMNU ODGOVORNOST za sve što nam se dešava snose sindikati. Najveću, oni najstariji i najbrojniji među njima, kao što je, skoro pa državni, Savez slobodnih sindikata Srbije (čast izuzecima u tom savezu), ali ni većina ostalih se nisu pokazali dostojni imena koja nose: sindikati, samostalni, nezavisni, ujedinjeni, složni…

Rastrzani unutrašnjim ali i međusindikalnim borbama za mesto pod suncem, za brojnost članstva, za priliku druženja i fotkanja sa vlastodršcima, sindikati su većinom zaboravili svoju istorijsku ulogu, pogotovo u tranziciji.

Umesto da sindikati svoje resurse troše u borbi za poboljšanje socijalno-ekononskog statusa zaposlenih i uslova rada, kako godine odmiču, prinuđeni su da vrše pritiske na poslodavca samo da poštuje zakonske akte koje je sam doneo, da se stidljivo protive radu na crno, da novčano pomažu ugroženima i da budu samo gledaoci u raznim Savetima, Komisijama, Forumima …

Za tridesetak godina krug je zatvoren, prešli smo put OD SINDIKATA DO SINDIKALNIH IKEBANA.

Nažalost, danas rukovodstvima u dobrom broju postojećih sindikata, funkcija i sindikalni rad služe za napredovanje u službi ili lično bogaćenje. A ko su i kako funkcionišu SINDIKALNE IKEBANE u MUP-u saznaćete u jednom od narednih tekstova.

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević