Ватрогаство у Србији, већ годинама у назад трпи промене. 2006.године организована је модерна служба, која поред ватрогасаца-спасилаца у свом саставу има и Управе које се баве превентивном заштитом, управљањем ризицима и цивилном заштитом. Овај вид промена захтева веома много труда и улагања, почев од савремене опреме и возила, па до едукације ватрогасаца – спасилаца.

Ватрогасно – спасилачке једине тренутно броје око три хиљаде запосених, што се показује као не довољан број у односу на потребе за њиховим деловањем, које су из дана у дан све бројније и захтевније.

Искуство, храброст и издржљивост ватрогасаца – спасилаца у сваком моменту обезбеђује максималну заштиту и својим савесним деловањем, одговарају на изазове. Оснивање специјалистичких тимова је још један доказ, да ова професија изискује стручност и сталну едукацију.

Дуги низ година професија ватрогасаца је готово занемаривана. Грађани још увек немају јасну слику о овом позиву. Тежина и ризик су потпуно искључени из свести грађана а самим тим и њихова морална обавеза у виду поштовања одређених прописа превентивне заштите од пожара.

Европске земље континуирано улажу u ватрогасно – спасилачку професију и  едукацију грађана, који својим волонтерским радом доприносе одржавању  свести и поштовању прописа,на високом нивоу. Боравак и посете европским ватрогасно – спасилачким јединицама пружају јасну слику о ономе чему треба да тежимо као држава, као послодавац, као грађанин и као запослени.

Превасходно државна структура, ватрогасно – спасилачку професију, заиста треба да схвати као једну озбиљну и  неопходну заједницу која двадесет и четири сата и свих триста шездесет пет дана у години  реагује у акцијама спашавања људи и њихове имовине . Ако се осврнемо на године иза нас, видимо ватрогасце у дотрајалими неадекватним униформама, моторне снаге са просеком старости од преко двадесет пет година, уџбенике и приручнике за едукацију  писане пре тридесет и четрдесет година. Све наведено, је заједно са нама пренето у двадесет и први век. Неопходно је да у самој  структури управљања постоје људи који су храбри и који јасно и гласно могу да говоре о свим неправилностима, који могу и желе да крену путем промена. Битно је да постоје они који могу да спроведу одређене мере и законе, који ће сваког запосленог ватрогасца очувати и заштитити у свим годинама службе и сви са пробуђеном свешћу о  неопходним променама овој хуманој и храброј професији доделити место и углед какав заслужује.

Континуирано финансијско улагање, од стране државе у Сектор за вандредне ситуације, који спрам евидентних потреба  може приоритетно усмеравати финансије, би омогућило улагање у замену моторних снага-новим возилима, набавку нове респираторне заштитне опреме, нове савремене заштитне опреме, набавку специфичне опреме и возила  неопходне за рад на техничким саобраћајним интервенцијама и интервенцијама са опасним материјама, па и улагање у изградњу Националног тренинг центра у ком би се едуковали сви припадници  ватрогасних јединица у циљу стицања теоријског знања, практичне обуке и  унапређења свих квалитета и вештина запослених.

Једним делом свест и енергију o значају ватрогасне професије, а налик европском  моделу функционисања ове службе, можемо осетити у  Националном тренинг центру. Оно што их издваја, заправо јесте препознавање потребе за променом. Мисија националног тренинг центра прати европске стандарде, јер кроз стандардизацију и подизање  обуке из области вандредних ситуација на виши ниво, Они показују, спремност да досадашњи начин рада ове професије оставе као део прошлости. Овакав пројекат заслужује хитно решавање локације и изградњу модерног европског тренинг центра. Улагањем у све потребне капацитете за савремену обуку и стручно усавршавање структура система за заштиту и спасавање у земљи и региону, начинио би се велики корак ка савременом ватрогаству.

Без обзира на наведене недостатке, у периоду од 2009. до 2011.године, одржано је осамдесет курсева и других видова обуке у којима је било 1547 учесника. 2011.године уз подршку  УСАИД-a, одржано је четрнаест модула обуке за тридесет пет општинских штабова за Вандредне ситуације и осам одржаних курсева за сто шездесет председника Општина у виду обуке команданата штабова за Вандредне ситуације. Основну обуку за ватрогасно-спасилачке јединице, похађало је сто тридесет полазника кроз четири класе у Београду и Панчеву. Такође су спроведене обуке за руководиоце на организационом и оперативном нивоу. Поред одржаних основних курсева о пружању прве помоћи, реализованих симулација вандредних симулација на локалном нивоу, здружених вежби спасавања на води, едукативних кампова намењених деци, висок ниво професионалности се показао и кроз одржавање курсева за рад на интервенцијама са опасним материјама. Пратећи досадашња залагања и рад НТЦ-a, и поред не довољних финансијских средстава, недостатак објекта и сталне локације, можемо закључити, да се још увек није озбиљно схватио значај и потреба за простором и изградњом објекта који би превасходно пружио адекватну обуку свим запосленим ватрогасцима-спасиоцима.

Увођењем правилника за пријем кандидата за ватрогасца-спасиоца би се дугорочно и континуирано у службу примали млади, здрави и  психо-физички способни кандидати. Тренутно стање је веома забрињавајуће, како по питању старосне доби и здравственог стања ватрогасаца-спасилаца, тако и по питању будућности ватрогасне службе. По правилу службе ватрогасац-спасилац је оперативан  до 45 године старости, док се једна четвртина укупног броја извршилаца налази  у старосној доби од 38 година, а 170 припадника старешинског кадра има просечну старост од 48 година, увиђамо да је неопходно попуњавање свих оперативних линија рада. Недовољан број ватрогасаца-спасилаца и самим тим непопуњеност многобројних јединица, указује да се и поред планираног пријема од петсто ватрогасаца, није наишло на потребан одзив у местима попут Бруса, Пожаревца, Коцељеве… Много је ватрогасних јединица у којима је просек старости ватрогасца-спасиоца око четрдесет година. Ове чињенице показују да је веома битно одредити старосну границу за све кандидате. Пооштравање критеријума на мере које би захтевале најмање три године рада под уговором уз неопходна залагања и доказивања, до коначног решења о заснивању сталног радног односа, би унело више мотивације за индивидуалним напретком и колективном сарадњом , која укључује и поштовање старијих колега. Ни једном од кандидата не треба гарантовати радно место у месту пребивалишта. На такав начин би се континуирано попуњавале све јединице у Србији, док би се исплата путнох трошкова, која засигурно исцрпљује буџет, заменила исплатом трошкова становањa. Ово је само један пример који је дугогодишња пракса у свим европским земљама.

Велика важност се истиче на добро здравствено стање кандидата. Сваки кандидат као млад, здравствено-физички способан и психолошки стабилан, представља здраву будућност у ватрогасно-спасилачкој професији. Како је професија врло деликатна и са повећаним ризиком по здравље запосених, пријемом здравих кандидата, засигурно искључујемо брзо подлегање професионалним обољењима.

Физичка активност ватрогасаца-спасилаца заузима значајно место у оквиру обуке, и из тих разлога старе методе обуке, које се састоје од теоријских и стандардизованих пожарних вежби, треба унапредити. Након савладавања основних елемената  обуке, даљу припрему треба усмерити ка повећању успешности и извођењу елемената или ефикасности. Основу за наведене два елемента представља, повећање физичке способности. Разноврсно и редовно примењивање физичке активности, пружа побољшање физичке и функционалне способности у циљу остварења  повољног утицаја на здравље,осећања и продуктивност.

Ватрогасци често раде под екстремним условима и временским притиском. Увек, током акције спашавања или гашења пожара морају бити на опрезу. Увек бити на опрезу,значи бити под стресом. Свој посао обављају у напетој атмосфери, и често доживљавају ситуације које су далеко изван њихових приватних живота и искустава. Ватрогасци-спасиоци су сведоци људских трагедија, те постоје ситуације где не могу да спрече трагичне исходе.

 Психолошки терет ватрогасаца-спасилаца услед појава стреса и психолошких  последица излагања стресним ситуацијама представља проблем,  како за појединца, тако и за колектив. У европским земљама, припадници ватрогасно-спасилачке службе називају се ,,Урбани хероји”, код нас опет ,,Неустрашиви“, али оно најбитније никада не треба заборавити, ватрогасци- спасиоци, су такође људи.

Неприлагођени закони ватрогасно-спасилачкој професији и  недостатак подзаконских аката, попут описа радних места, акта о процени ризика, аутономно организационо управљање и присутна полтронизација, ватрогасно-спасилачку професију, заједно са ,,Урбаним херојима“ или ,,Неустрашивим момцима “, још увек спутава да крену путем ,,Савременог ватрогаства “.

Препознавање потребе за променом, поткрепљено знањем и вољом је  процес који ће Српско ватрогаство ослободити старих навика и обичаја.

Аутор: Славица Радуловић/ Copyright ©2013 Сва права задржана.