Поштоване колегинице и колеге, чланови Синдиката српске полиције и остали запослени у Министарству унутрашњих послова,

упозоравамо вас на нову, јако чудну појаву у понашању комплетног руководства и већине активиста једног репрезентативног, Некадашњег Синдиката Полиције, који вас, ових дана, обилазе уз молбу да им попуните приступницу и будете чланови тог Некадашњег Синдиката Полиције, барем на месец дана!

Повод за ту њихову акцију је врло једноставан – добили су налог од руководства МУП да на сваки начин спрече репрезентативност ССП. Као помоћ у тим настојањима, обезбеђена им је и подршка начелника свих организационих јединица, којима је на колегијуму у МУП то јасно наложено!

Начелници појединих Полицијских управа схватили су ту подршку буквално, те су командирима Полицијских испостава и одељења на руке дали 20 односно 10 приступница тог синдиката, са задатком да их убрзо врате попуњене по сваку цену. Доказано је оно што полицајци одавно знају – НСП је синдикат који функционише само и једино уз подршку послодавца!

Ал нека нико не мисли да је имун на кривични законик, свако ко га прекрши нек очекују кривичне пријаве од ССП!

Разлог ових инструкција и поступака је јасан – ми послодавцу не требамо, њихова најгора ноћна мора јесте репрезентативан ССП! Јер ми нећемо ћутати на отпуштања запослених, на планирано укидање путних трошкова, на доношење подзаконских аката без наше речи, који су листом све гори од горег! Ми смо ти који протестујемо против ослобађања нападача на полицајце! Ми смо ти који петицијом тражимо поштовање закинутих, а законом гарантованих радних права запослених! Ми смо ти који тражимо измене катастрофално лоших законских решења!

Много тога можемо набројати, ал све стаје у једну реченицу: наше мешање у тај брак из интереса (МУП и НСП) није добродошло! Други репрезентативни синдикат су сплеткама и игнорисањем дистанцирали и истерали на улицу. Сада то исто, удруженим снагама, покушавају и са нама, али показаћемо се крупним залогајем!

Увек и једино раднички синдикат – Синдикат српске полиције!!!

Онима, који се данас осећају недодирљивима, нека и ова песма буде опомена:

“Коло од среће уоколи
вртећи се не пристаје:
тко би гори, ето је доли,
а тко доли, гори остаје.

Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада…”

“Осман” – Иван Гундулић (1589-1638)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.