Skip to main content

Ознака: 1. мај

КОМЕ ВЕРОВАТИ НА ГЛОБАЛНОМ ТРЖИШТУ СИНДИКАТА?

Последњих неколико година широм Србије, од стране запослених у државним органима масовно се покрећу судски поступци ради заштите њихових радничких права. Наравно, међу туженима од стране својих радника налази се и МУП, а по нашим подацима је у самом врху по броју утужења. С једне стране, стварно је „тужно сећи грану на којој седиш“ јер од скромне плате преко 45000 запослених издржавају своје породице, а с друге, живимо у демократском друштву и по правилу, примена прописа би требало бити обавеза и питање нечије одговорности. Када у пракси, услед многобројних фактора настану проблеми у тој примени, почиње главобоља за све оне у ланцу функционисања: оштећеног радника, руководиоца, послодавца и синдиката. Има ли лека?

Тржиште је презасићено лековима. Апотеке као главни дистрибутери нуде различите врсте лекова: јефтине, а спороделујуће, мало скупље, али са нежељеном реакцијом, и најскупље, а најделотворније. У свим овим случајевима продавци у апотекама задовољно трљају руке након продаје. Међутим, како би избегли трошкове, притиске и нежељене ефекте, а притом се излечили,  потребно је на време и превентивно деловати, ући у саму срж настанка болести и искоренити је.

Навели смо једну кратку аналогију са апотекама, продавцима и лековима алудирајући на синдикате, адвокате и механизме, како би на метафоричан начин представили ситуацију у којој се налазимо. Појавом многобројних синдиката у МУП-у, чији тачан број стварно не знамо, јер је подложан променама (има их око тридесетак), настало је, економским речником – презасићење тржишта. Синдикати,  сходно политици и својим интерним актима користе различите механизме ради стварање поверења и привлачења чланства, где поједини притом не маре за крајње последице. Лажи, обмане и пласирање дезинформација користећи друштвене мреже, стварају заблуду и неповерење међу радницима МУП-а. Приликом дељења одређених новости и дешавања, често долазимо до ситуације да су потпуне исте ствари између  три или четири синдиката контрадикторне. Коме веровати?

Верујте себи. Потребно је урадити оно најтеже –  да  у мору података који од стране синдиката у МУП-у  свакодневно круже интернетом, почевши од куповина на рате, преко стандардних објава „биће исплата путних трошкова“ па све до протеста и тужби, уради њихово филтрирање и обрада и да на такав начин свако понаособ донесе кључну одлуку. Логички чврсту, јаку и необориву, поткрепљену свим чињеницама и резултатима. Она би требало да буде главни окидач датог поверења и легитимитета синдикату да неког заступа.  Ако нечије поверење, односно, нечија одлука услед нових информација буде доведена у питање,  понавља се овај поступак. .

Апотеке су као поједини синдикати, стално се отварају, али и мењају власнике и оне нам у једном броју случајева и не требају.  Ми се можемо излечити и пре настанка првих симптома и решити тај проблем једном за свагда – директно ући у суштину и разлоге настанка болести и уз правилно пресимптомско лечење, стрпљењем и упорношћу доћи до оздрављења организма.  А то, нажалост, не може баш свако…

Још један доказ томе је и 1. мај, дан када се традиционално организују манифестације и протести широм света. Овај дан је показао да је синдикална свест и борба  за радничка права у Србији на веома ниском нивоу. Желели ми то да признамо или не, он је постао само један у низу неколико нерадних дана који се празнују, практично један сасвим обичан продужен породични викенд. Тако је већ деценијама, а од стране неколико синдиката он се обележава само симболичним протестом, у коме, нажалост, углавном учествују само стотинак њихових активиста и мали број радника . Када на крају то све сумирамо, враћамо се по старом . Први мај је и ове године показао  да синдикати у Србији немају довољно снаге, а радничка класа довољно самопоуздања, поверења и храбрости да се у што већем броју окупе на једном месту и укажу на веома тежак статус радничке класе.  Главни разлог лежи у томе да су радници у Србији „продани“ више пута у претходних неколико година.

До повратка њиховог поверења, синдикатима остају други начини синдикалне борбе, где хтели,  не хтели, они морају у договору са послодавцима направити један одговорајући баланс где ће сви бити задовољни. А један од најсврсисходнијих начина за то је – КОЛЕКТИВНО ПРЕГОВАРАЊЕ.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

ЗАШТО НЕ ТРЕБА ПРЕСПАВАТИ 1. МАЈ?

Главни одбор Синдиката српске полиције донео је одлуку да 1.5.2017. године, на међународни Празник рада, на дан када су се пре много година наши преци борили за своја радничка права, изађе на организовани протест који ће бити одржан у Београду у организацији Уједињених гранских синдиката „Независност“ и Савеза самосталних синдиката Србије.

ССП позива све своје чланове и све запослене у МУП да се прикључе овом скупу за промоцију радничких права. Пожељно је да тог дана у Београду, у што већем броју и са што више наших застава подржимо НЕПОЛИТИЧКИ скуп.

Скуп је заказан за 12,00 часова, а ми, чланови ССП, скупићемо се сат пре тога, око 11,00 на месту које ћемо накнадно одредити. Сви ви који сматрате да вам је место на овом протесту договорите се са председницима својих Синдикалних група око организованог доласка.

Сви ви који сматрате да нам је лоше и да нам је тог дана место нам улици јавите се и придружити нам се, а ако не сматрате, ако вам је добро – онда ништа.

Ево прилике незадовољнима, да учине и нешто конкретно, осим исказивања незадовољства на Фејсбуку, по ходницима, канцеларијама, у патролним возилима…

Једини који се бори за ваша права, ваш ССП!


Председник Уједињених гранских синдиката „Независност“, господин Зоран Стоиљковић, објавио је пригодан текст поводом међународног Празника рада, који ми у целости овде преносимо:

ЗАШТО НЕ ТРЕБА ПРЕСПАВАТИ 1. МАЈ?

Отужно и готово бљутаво подгрева се стереотип да 1. Мај, уместо борбе за достојанствен рад и пристојан живот у слободи, симболишу само роштиљски уранци. Шири се неверица да се ишта да променити, уз цинично и оркестрирано питање : шта ту могу и чему још уопште служе синдикати?

Кад размишљате да ли ће те се придружити нашем првомајском протесту прво себи одговорите на питање да ли ви и ваши живите добро и имате ли извесну и пожељну перспективу? Да ли грађани Србије, ако уопште раде и за свој рад примају зараду заслужују више од 48 000 или 386 евра колико износи просечна плата ? Да ли је упола мања пензија пристојна накнада за крај вишедеценијске радне каријере ?

Је ли пристојно да помињем задовољство послом, осећај оствареноси и слободе да се каже шта се заиста мисли и држи логиком и аргументом струке?

Покушаћу да дам само неколико аргумената у прилог опредељењу да се подигнемо и изборимо за веће зараде и мање неједнакости што је наш основни разлог окупљања.

Прво се упитајмо докле ћемо ми грађани плаћати цену свих промашаја гарнитура на власти? Како економисти, трбухозборци међународних финансијских институција, могу порицати могућност да зараде расту бар до нивоа који омогућују раст производње и продуктивности на који се дода пројектована инфлација? Или мисле да су већ успели да нас, медијским испирањем мозга уконпонованим са сиромашењем огромне већине која не може себи да приушти одлазак у позориште или једнонедељни плаћени одмор, претворе у зомбије?

Повратак у (периферијски) капитализам се очито показао дужим и скупљим него што су грађани могли и да претпоставе. На том већ четврт века дугом путу већина је свела свој живот на умеће преживљавања да би се шачица докопала богаства и власти. Србијом и земљама региона, уз повремене међусобне чарке, владају политички лидери , тајкуни у њиховој милости и репрезенти страног капитала. Учествујемо у „трци ка дну“ – нудимо све повољније субвенције и све јефтинију и обесправљенију радну снагу. Уместо да се као сви паметни тога стиде, наше вође на сав глас истичу да имамо образоване а јефтине и страхом од губитка посла дисциплиноване запослене.

Социјално стање у земљи има три своје темељне карактеристике.
1.Србија је данас земља у којој преко партијског запошљавања и напредовања партијски картел поседује државу. Зашто нас онда чуди што нам се корумпирана држава, уместо да буде нека врста Робина Худа понаша као Супер Хик, лик из стрипова који узима од сиромаха да би још додао богатима.
2. Србија је данас са нивоом неједнакости готово дупло већим од европског просека школски пример лоше неједнакости. Франсиско Фереира тврди да неједнакост, као и холестерол, може бити добра и лоша. Присуство „добре“ неједнакости значи да се у друштву награђују залагање и предан рад, да се вреднује улагање у образовање. У условима „лоше“ неједнакости немају сви једнаке шансе да инвестирају у сопствени развој што умањује и потенцијал друштва за развој.
3. Последично, политичке и економске елите -цементирањем разлика успешно постају владајућа класа. Социјални лифт заглављен на горњем спрату виших средњих слојева – сви остали су у слободном паду. Или се могу пети пожарним степеницама партијског запошљавања, естраде или корупције….

Правци преокрета

Први услов да живимо боље је да партије истерамо са простора који им не припада – привреда, правосуђе, образовање, медији и строго контролишемо тамо где је једино логично да буду – избори и политичке институције. Протести против неравноправних изборних услова показују растући демократски капацитет – младих пре свих.

Време је и да подсетимо да европске интеграције значе ход ка паметном, одрживом и инклузивном развоју. Инклузија значи да смо солидарни и да се држављанство Србије свакоме исплати у солидној количини економских, политичких и културних права. То је простор у коме је рад достојанствен – уговорен, безбедан и редовно и пристојно плаћен.

Шта је у томе субверзивно и неприхватљиво ?

Основни циљ Независности, као и свих синдиката који се нису претворили у експозитуру политике и послодаваца је пристојан рад у пристојном друштву. Жалосно али наш први циљ је да се у 21 веку, из формуле 24/7 у којој смо потенцијалном послодавцу на располагању 24 сата свих седам дана недељно, вратимо захтеву из 19 века за три осмице – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати за породицу, пријатеље, рекреацију и културу. Култура, образовање и умеће самоорганизовања су једини социјални капитал којим располажемо као запослени и грађани.

Како смањити неједнакост у расподели дохотка?

Висока неједнакост је лоша и за економски раст што показују чак и истраживања Међународног монетарног фонда . Како се може смањити неједнакост у расподели дохотка ?

Кључне су три мере од којих је тек једна, она која заговара прогресивније опорезивање условно речено „радикална“:

1.Кроз активне политике квалитетног запошљавања…
У ову групу спадају саветовање и посредовање, обуке, јавни радови, субвенције за отварање одрживих а не тек политички креираних нових радних места. Потрошња на активне мере запошљавања би требало да се повећа с обзиром да сада износи игнорантских 0.1% БДП.
Наравно, важан је и квалитет посла. Повремени послови, рад у сивој економији или самозапосленост доприносе смањењу неједнакости али не представља трајно решење јер воде обарању стандарда рада.
2. Кроз стипендирано квалитетно образовање за све
Образовање би требало да спречи репродуковање неједнакости односно да омогући да деца родитеља лошијег економског статуса имају једнаке шансе да сутра нађу добар посао и пристојно зарађују.
3. Кроз прогресивније опорезивање дохотка
Поред спречавања утаје и избегавања плаћања пореза коначно треба увести прогресивно опорезивање које у систем уводи и елементе социјалне правичности. Досадашњи систем мешовитог и линеарног система опорезивањна који надпросечно оптерећује најниже зараде треба заменити системом који обједињује порезе од рада и капитала и прогресивно се увећава од 15% до 40%. Примера ради, у Словенији иде се на 40 % пореза на приходе већ изнад 50 000 евра

Спремност да се ове мере спроведу прави је демократски тест за све социјалне и политичке актере у земљи. Све изван тога је тек демагогија и популизам.

1 maj ugs1

1 maj ugs2

ВАСКРШЊИ И ПРВОМАЈСКИ ПРАЗНИЦИ

Према Закону о државним и другим празницима у Републици Србији („Сл. гласник РС“, бр. 43/2001, 101/2007 и 92/2011) васкршњи празници се празнују почев од Великог петка закључно са другим даном Васкрса (члан 2. тачка 2), што значи да се ове године празнује почев од 14. априла (петак) закључно са 17. априлом (понедељак).

Према истом закону (члан 1а став 2), Празник рада је државни празник који се празнује 1. и 2. маја (ове године падају у понедељак и уторак). С обзиром да 1. и 2. мај ове године падају у радне дане све је јасно те неће бити забуне сличне прошлогодишњој, када су се васкршњи и првомајски празници преклопили.

Да резимирамо – нерадни дани Васкрса су почев од петка 14. априла закључно са понедељком 17. априлом (4 дана), а Празник рада понедељак и уторак (1. и 2. мај).

Рад на дане празника плаћа се увећано у складу са ПКУ за полицијске службенике (важи за полицијске службенике), као и у складу са ПКУ за државне органе (важи за све остале запослене), те за рад на ових шест дана празника следује увећање плате!

Свим нашим члановима, свим колегиницама и колегама желимо да празнике проведу у срећи и задовољству!

Срећни празници!

Ваш ССП

Међународни празник рада!

Данас је први мај, Међународни празник рада! Широм света синдикати обележавају тај празник разним манифестацијама. Протестним шетњама, демонстрацијама незадовољства положајем радничке класе, пригодним обраћањима радничких вођа. Тога код нас неће бити, јер се празник рада ове године поклопио са највећим хришћанским празником Васкрсом. Мада се вође великих синдикалних централа ни ранијих година нису прославили по том питању, данас би заиста било непримерено позивати људе на јавне скупове.

Иначе, Међународним празником рада на 01. мај обележава се успомена на велике радничке штрајкове и демонстрације одржане у Чикагу 1886. године. Основни захтев штрајкача је био увођење осмочасовног радног времена. Око 80.000 радника тог дана је било на улицама без иједног инцидента. Трећег маја уследили су спорадични сукоби и туче између штрајкача и штрајкбрејкера (ако вам звучи познато подсетите се септембра 2014. године, имали смо и ми штрајкбрејкере, срећом, туче нисмо имали), али то није умањило интезитет протеста па су власти искористиле полицију која је тог дана, приликом сузбијања нереда, убила 4 члана синдиката.

А онда су ту невину пуштену крв осетили политичари, ти стари лешинари. Однекуд се међу радницима појавили анархисти и позвали раднике да се наоружају, хушкајући их против полиције, али то није наишло на већи одјек па се наредног дана окупило само 3000 радника. Но, то није сметало да неко од анархиста активира експлозивну направу и убије 7 а рани 67 полицајаца.

Као епилог тих сукоба добили смо пораз радника и смрт полицајаца. Спрега власника капитала и политичара немоновно је довела до трагедије и до пораза радничке класе у целини. Јер полицајци нису ништа друго до припадници радничке класе.

Да ли се, и колико, од тог времена, нешто променило у Србији, процените сами. Да ли смо окренули точак историје, па, од високо досегнутих радничких права у време социјализма, стигли на почетак дивљег капитализма и поновну борбу за основна права? Од великих славља, роштиља, прасетине и уранака, враћамо се у стање у којем нема разлога било шта славити.

Данас смо, више него икада, ближи улици и трговима него излетиштима!

Шеф службе за инфомисање ССП
Миле Лазаревић