Skip to main content

Ознака: ватрено оружје

ШТА ЋЕ НАМА ВАТРЕНО ОРУЖЈЕ?

Napisao/la Зоран Стојчић na . Objavljeno u Апели. 4 коментара на ШТА ЋЕ НАМА ВАТРЕНО ОРУЖЈЕ?

Када дође до тог одлучујућег тренутка и буду испуњени сви законски услови за употребу ватреног оружја, међу полицијским службеницима настаје страх и конфузија. У делићу секунде је потребно донети тешку одлуку, одлуку од које зависе многи животи. Често се дешава да тај тренутак и реакцију помуте нека ранија дешавања, али и она будућа – шта ће бити после тога у судском поступку? Чињеница је да важећим одредбама Закона о полицији, није дата предност у поступању полицијском службенику, а након употребе ватреног оружја, он остаје незаштићен, сам, на милост и немилост (не)зависном правосуђу.

Два овонедељна случаја поткрепљују ову тезу. Први је, неправноснажна пресуда полицијском службенику Милошу Грандићу, који је осуђен на 3 године затвора, а други је напад аутоматском пушком у кафићу у Нишу, где је полицијски службеник, голорук, покушао да разоружа нападача и притом био рањен.

„Полицајац Милош Грандић је 15.06.2018. године пред Вишим судом у Новом Саду осуђен на 3 године затвора, због кривичног дела убиство у покушају. Као што је јавности познато Милош се оптужницом Вишег јавног тужилаштва терети да је покушао да у јануару 2018. године у центру Новог Сада убије Дејана Макањића. Судија Раде Калајџија, председавајући судског већа, није прихватио тезу одбране да је Милош, када је употребио пиштољ, као хладно а не као ватрено оружје, а до чијег је опаљења случајно дошло, у свему поступао у нужној обрани. Неспорно је доказано увидом у видео снимке да га је Дејан Макањић, после вербалне свађе у вези права првенства возилима, којима су њих двојица управљали, два пута телескопском палицом ударио у пределу рамена. У том тренутку Милош је извадио пиштољ, одгурнуо Дејана до зида гимназије, када је под неразјашњеним околностима дошло до опаљења метка, што је за последицу имало стварање окрзотине на његовој глави у дужини од 4 цм. Судско веће сматра, да моменат који је претходио опаљењу метка, а који подразумева вађење и репетирање пиштоља, представља нужну одбрану, а да се сам чин опаљења сматра прекорачењем нужне одбране. Незадовољни таквом одлуком Милош Грандић и његов бранилац адвокат Драган Пашић изјавиће жалбу Апелационом суду у Новом Саду. Они сматрају да свако има право да се брани, а чињеница је да је Милош нападнут, да је то природно и право чији су извор кривични законик наше земље и међународно кривично законодавство, па су због тога дубоко уверени да је првостепени суд погрешио када је нашао да у понашању Милоша Грандића нема нужне одбране.“

Синдикат српске полиције апелује на Министарство правде и Министарство унутрашњих послова, да спроведу мере и радње, како би, а што је пре могуће, заштитили колегу Милоша Грандића. Чињеница је да овакве пресуде само дају самопоуздање криминалцима, а велико разочарење и бригу полицајцима. Ако буде настављено са праксом доношења оваквих пресуда, у будућности, слободно можемо очекивати повећање броја напада на полицијске службенике.

„Полиција је синоћ у Нишу ухапсила мушкарца који је после свађе у кафићу пуцао на обезбеђење локала из аутоматске пушке, ранивши две особе, а затим и на полицијску патролу која је интервенисала, када је рањен један полицајац, а лакше повређена још двојица. Припадници полиције који су били у редовној патроли недалеко од кафића на Тргу краља Милана, одмах су интервенисали. Међутим, доласком на лице места осумњичени И.П. је пуцао и на полицијске службенике и тада је ранио полицијског службеника М.М. (1987), који је покушао да га разоружа без употребе ватреног оружја, тако што је скочио на осумњиченог. Приликом интервенције лакше су повређана још двојица полицајаца“, додаје се. Полицијски службеници су потом одговорили на напад И. П. и ранили га у пределу десне ноге, након чега су га разоружали и спречили трагичније последице.“

Похваљујемо и изузетно смо поносни на исказану храброст и јунаштво колеге М.М, јер је голорук скочио на криминалца који је пуцао аутоматском пушком и тако спасио многе животе. Користећи ову прилику, Лазар Ранитовић, председник Синдиката српске полиције поручује свим колегама и колегеницама: „ Овакве интервенције су по полицијске службенике веома ризичне, подижу адреналин и утичу на раздражљивост, а самим ти и на доношење одлуке. Молим вас, немојте реаговати срцем , већ главом. Ако дође до крајње нужде, одбијања противправног напада и ради заштите живота људи, искористите то ватрено оружје које имате, у складу са Законом о полицији и у том тренутку, не размишљајте о неефикасном правосуђу, које нас кочи у свему. Нека нас ону осуђују по њиховом. Јер и тада, у најгорем случају, оно што нам се може догодити је затвор, а из затвора ћемо кад – тад изаћи.“

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

ЈЕДАН МЕТАК, ДВЕ ТРАГЕДИЈЕ, БЕЗБРОЈ ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ЖРТAВA

Napisao/la Диоген na . Objavljeno u Саопштења. Нема коментара на ЈЕДАН МЕТАК, ДВЕ ТРАГЕДИЈЕ, БЕЗБРОЈ ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ЖРТAВA

Након догађаја у Тутину када је, након интервенције и употребе ватреног оружја од стране полицијских службеника на конкретном задатку, дошло до тога да једно лице изгуби живот, подигла се заиста велика прашина, јавност је и даље ускраћена за све појединости самог догађаја али то није сметало неодговорним појединцима да, пре завршетка тужилачке истраге, суде и пресуђују полицајцу који је употребио службено оружје, највероватније у потпуности у складу са прописима. Нажалост, међу тим појединцима су и одређени политичари или, боље речено, политиканти, који овај трагичан догађај користе за личну промоцију.

Посебно су забрињавајући јавни позиви, послати путем друштвених мрежа, на освету, линчовање полицајца али и свирепо убијање чланова његове породице!

Синдикат српске полиције као одговорна организација позива на смиривање страсти свих учесника у овоме. Немојмо дозволити да један трагичан догађај донесе нарушавање тешко стеченог поверења у полицију али и трајно нарушавање међунационалних односа у тој осетљивој средини.

Полицијски службеник је поступао на свом радном месту, да ли је или није употребио оружје у складу са прописима показаће истрага и он ће одговарати у складу са законом ако је погрешио. Но, без обзира на исход истраге, држава је дужна да заштити и њега и чланове његове породице. У отворено изнесеним претњама свакако постоји више кривичних дела. Овде се, нажалост, више уопште не ради само о његовом службеном поступању, овде је реч о претњама и позивању на убиство чланова његове породице из освете, ширењу верске нетрпељивости, угрожавању сигурности…

Држава Србија је дужна да заштити интегритет свог службеника који је радећи за њу можда чак и погрешио али закони морају да важе за све! Устав Србије обавезују на поштовање свачијег права на живот и надлежни морају да предузму све мере у том смислу. Држава која штити животе сведока-сарадника, који су све само не примери узорних грађана, као и чланове њихових породица, тим пре мора да заштити полицијског службеника и његову породицу од јавног линча и черечења. То што је полицајац на дужносто лишио живота друго лице, оправдано или не, никоме не даје за право да прети њему лично и његовој деци!

Председник ССП Лазар Ранитовић је поручио следеће: „Позивамо јавно тужилаштво да ради крајње професионално и у складу са законом, да испита случај интервенције полиције којом приликом је дошло до употребе средстава принуде и да према утврђеном предузме мере – подигне оптужницу или полицајца ослободи сваке сумње! То је њихов посао и у том смислу не желимо ни на кога да утичемо али морамо да нагласимо да је хитно потребно прекинути насталу хистерију и позиве на безакоње и анархију, на убиство тог полицајца, његових старешина и осталих полицијских службеника у том граду.

Полиција у Тутину и целој Рашкој области, баш као и у целој држави Србији, мора наставити да обавља своје послове професионално и да једнако поступа према свима, без обзира на верску припадност њених припадника или грађана према којима предузима службене радње.“

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Анализирамо: Због чега је полицајац на терену „глинени голуб“?

Napisao/la Зоран Стојчић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Анализирамо: Због чега је полицајац на терену „глинени голуб“?

Сваке године, у складу са Програмом стручног усавршавања, у Министарству унутрашњих послова спроводи се низ активности усмерених на унапређење одређених знања и вештина запослених. Једна од тих активности је и извођење наставе бојевог гађања у мету ватреним оружјем, најчешће пиштољем марке „CZ99“, а у појединим организационим јединицама и тежим наоружањем.

Циљ извођења ове наставе је обука, усавршавање, унапређење и стварање рутине код полицијских службеника у руковању службеним наоружањем. Међутим, поставља се питање да ли је тај циљ могуће остварити уколико полицијски службеник свега два пута годишње годишње испуца тридесетак метака у кружну мету или силуету, очисти и пиштољ врати у футролу, а затим чека наредну годину, па све изнова?! Како је могуће било кога обучити да успешно и прецизно рукује ватреним оружјем са свега пет метака? А потом, одмах након те „блиц обуке“, од њега захтевати да гађа за оцену? Оцену од које му зависи годишња оцена, а самим тим и посао? Да ли полицијски службеник таквом „обуком“ може стећи довољну рутину и самопоуздање за употребу ватреног оружја? Довољну брзину? Прецизност? Нажалост, ништа од тога. На то се наставља најважније питање – да ли је тако „на блиц обучен“ полицијски службеник у стању да на одговарајући начин заштити, најпре себе, а потом и грађане?!

Програмом стручног усавршавања предвиђена су четири нивоа обуке и тестирања употребе ватреног оружја. Међутим, највећи број организационих јединица нема одговарајуће услове за спровођење обуке и провере знања у руковању ватреним оружјем за сва четири нивоа, а неколико њих нема услове чак ни за први ниво. То има за последицу за знатан део полицијских службеника нема прилику да се окуша на вишим нивоима, нивоима који нису статички, већ се гађање изводи у покрету, па је самим тим такво гађање ближе оним реалним, животним ситуацијама.

Поред недовољне обучености, полицијским службеницима на руку не иду и одређена законска решења, јер се изузетно рестриктивним условима за употребу ватреног оружја додатно сужен простор за првовремену и квалитетну реакцију полицијских службеника. Тако, сходно Закону о полицији, за употребу ватреног оружја од стране полицијског службеника није довољно то што неко у руци држи пиштољ са метком у цеви и прети да ће га употребити! Захтева се да тај неко бар покуша да потегне пиштољ, односно покуша да га доведе у положај погодан за употребу. Колико полицијских службеника је обучено да буде потпуно концентрисано када ће наступити тај тренутак потезања и колико њих је обучено да након тога правовремено и ефикасно одреагује, тј. заштити свој и живот угрођених грађана, а истовремено онеспособи нападача?! Ако изузмемо припаднике специјалних јединица, број таквих полицијских службеника је занемарљив. А криминал није занемарљив. И неће да удара тамо где је „најтврђе“, већ тамо где је карика најслабија. А грађани и држава су заштићени онолико колико је квалитетна та „најслабија карика“, односно колико је обучен и ефикасан „најслабији“ полицајац!

„Извршено је кривично дело разбојништва уз употребу ватреног пиштоља, патрола трчи за лицем које бежи и у својој десној руци носи ватрено оружје. Лице се у пуном трку окреће испаљује неколико метака у правцу патроле и наставља да се креће према групи људи. Шта ће патрола урадити? Да ли су се стекли услови за употребу ватреног оружја, да ли ће узвратити истом мером испалити један хитац у леђа разбојиника? А шта се дешава са групом људи која се налази око њега?“  То је један од многобројних случајева, где један тренутак, најмања неодлучност, једна погрешна процена, један погрешан покрет, одлучује о животу и смрти. То је тренутак у којем сва гађања у (непокретну) мету и силуету губе смисао.

У оваквим и сличним ситуацијама неопходна је обученост, знање, брзина и пракса у поступању. Хтели да признамо или не, огромна већина нас то нема. Додуше, не нашом кривицом, већ незаинтересованошћу послодавца, који не улаже довољно средстава у обуку. Да би полицијским службеницима ситуација коју смо узели за  пример и њој сличне ситуације, постале рутина, потребно је променити Програм стручног усавршавања и у делу „Употреба ватреног оружја“ увести нову категорију стручне наставе и праксе „тактичка кућа“.

Већина полицијских службеника, пре свега они млађи, су упознати са једном врстом обуке која се спроводи у „тактичкој кући“. Укратко, ради се симулацији реалне ситуације уз употребу модификованог ватреног оружја марке „ЦЗ99“ који користи бојеву муницију са много мањим барутним пуњењем.

Ова обука се задњих неколико година успешно спроводи у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) у Сремској Каменици и, по стању на терену, показала се веома успешном. Поједине ситуације са терена се симулирају, скоро па идентично. Изводе се на основу прецизно утврђених сценарија, који настају на основу анализе актуелних безбедносних проблематика. Иако се не ради о питању живота или смрти, полицијским службеницима који пролазе кроз овакву обуку, у интервенцији увек проради адреналин, повећају  се откуцаји срца, страх у исчекивању непознатог,  из радио везе се чује глас који не престаје са питањима, а у глави сви законски услови за употребу ватреног оружја, размишљање о томе шта урадити, да ли наћи заклон и сачекати или одмах утрчати унутра. Ако лице изађе напоље, шта радити? И тако даље… Како изгледа обука у чувеној „тактичкој кући“ можете видети ОВДЕ.

Под великим притиском, често симулирајући  овакве ситуације, полицијском службенику временом  све ово постаје рутина, нешто нормално што ће касније употребити на терену  и заштити пре свега себе, а затим и своје колеге и грађане. Законски и тактички поткован, пун самопоуздања, не размишљајући ћи да ли ће и како употребити ватрено оружје, он постаје оно што је и на папиру – заштитник живота људи и имовине.

Наравно, успешној пракси мора да претходи потпуно разумевање теорије, односно прописа којима је уређена употреба ватреног оружја, без недоумица, у свако доба дана и ноћи. У том смислу послодавац би у најкраћем року требало да донесе Правилник о поступању полицијских службеника у високоризичним ситуацијама, промени План стручног усавршавања и прилагоди га свакодневним ситуацијама, да обезбеди додатна материјална и финансијска средства и да обуку ватреним оружјем фокусира са непокретних мета и силуета, на покретне мете и на опремање већих организационих јединица, како би свака од њих имала „тактичку кућу“.

Свесни смо опште економске ситуације у земљи и недостатка средстава у буџету МУП, али сви ми, почев од врха МУП, морамо бити свесни да највише коштају недовољно заштићени животи и имовина грађана. И да навише коштају полицијски службеници који, услед недовољне обучености, али и законских ограничења, постају „глинени голубови“.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић