Претпрошле ноћи у Новом Саду се догодио још један у низу напада на полицијске службенике. Овога пута нападачи су показали висок ниво бруталности и безобзирности – за седам минута жандарму Борису Јевросимову задали су више од 100 бруталних удараца наневши му тешке телесне повреде у виду прелома руке, повреде стопала, бројне модрице и подливе, као и прострелну рану шаке насталу приликом покушаја отимања службеног пиштоља! И све то у присуству његове супруге, не либећи се да и њој повремено задају понеки ударац.

Након исказане безобзирности у току напада, криминалци се приликом доласка интервентне патроле полиције на место догађаја нису дали у бег, већ су – напротив, сасвим мирно и без страха сачекали хапшење!

Управо је тај недостатак страха од казне показатељ да смо, услед благе казнене политике и толерантношћу према криминалу, дошли до критичног тренутка – да код криминалаца настаје одсуство страха од казне и државе. Схватили су да суђења могу отезати у недоглед, да по потреби могу без већих проблема побећи из државе, јер им суд претходно неће одредити притвор; да ће евентуална казна бити веома блага, а да ће у међувремену њихов углед у криминалном миљеу само вртоглаво расти. Овој појави свакако доприносе и медији који зарад јефтине популарности и раста гледаности организују разне ријалитије у којима су осведочени криминалци пожељни учесници и у којима се они јавно хвале својим злоделима, разарајући тако систем нормалних друштвених вредности, односно стварајући други, нови – криминални. И уместо да стану у заштиту друштва и друштвених вредности, судови неретко иду криминалцима на руку. Како другачије објаснити да суд криминалцима више година одлаже издржавање затворске казне зарад учешћа у таквим ријалитијима? И како објаснити да криминалци годинама избегавају издржавање затворске казне под изговорима тешке оболелости, а да при томе исторемено сваког дана обарају личне рекорде у дизању из бенџа? Или – како смо дошли у ситуацију да се вечерас неко мирно шета преко травњака фудбалског стадиона прекидајући утакмицу квалификација за Светско првенство у фудбалу, а да сутра суд расписује потерницу?! Траженог, наравно, нема!

Modus operandi правосуђа и у овом случају је остао исти. Јер, према непровереним и нама заиста несхватљивим информацијама, нападачима на жандарма Јевросимова најпре је одређен притвор, али је убрзо био укинут.

Синдикат српске полиције апелује на Владу Републике Србије, правосуђе и све друге државне органе и установе да хитно предузму мере ради пооштравања казнене политике за нападаче на полицијске службенике. Нису полицијски службеници изнад осталих грађана, али се у односу државе према полицијским службеницима и према криминалцима најбоље огледа колико је држава (не)спремна и (не)способна да се избори са криминалом. Толико пута поновљено „напад на полицајца је напад на државу“ је у потпуности обесмишљено и излизано, а морало би бити један од постулата безбедности државе.

Позивамо и све медије да буду одговорни, да престану са величањем криминала и криминалаца, да се издигну из трке за већим рејтингом и стану у одбрану својих грађана и друштвених вредности.

Јер, све док нам криминалци буду излазили из затвора пре него жртве из болница и све док буду сачекивали патроле на месту злочина са осмехом на лицу – Србија нема будућности!

Крајње је време да држава покаже ко је газда! Уколико то не покаже данас – можда ће сутра бити касно! Ваљда је један 12. март био довољна опомена!

Генерални секретар ССП
Виктор Ратковић

Текст у Блицу: Борба на живот и смрт