Према систематизацији у Министарству унутрашњих послова он је руководилац организационе јединице, а у реалном свету сасвим обичан извршилац. По функцији је овлашћено лице испред станице, испоставе или јединице којом руководи, а његова моћ одлучивања је сведена на минимум, скоро па никаква. Његове могућности да нешто промени у тренутно парадоксалном систему је равна нули. Углавном се налази у троструком сендвичу између реалних могућности на терену, инструкције и наредби његових надређених и оправданих притисака синдиката. Данас је веома тешко бити ОН или обављати његове послове. Не дао Бог неком да буде – командир.

Иако се још увек верује да у нашој служби најбоље пролазе они који напредују, ситуације са терена нам показују сасвим супротно. Пењући се лествицом нагоре, сваким кораком повећавају се обавезе и одговорности, а смањује простор за маневрисање ради одржавања правца. Бити руководилац једне организационе јединице – командир, у данашње време, када се криминалци представљају као жртве, а полицајци насилници, где се сви крију иза људска права, а запослени у МУП-у су принуђени да своја права остварују судским путем је веома незахвалан посао. На страну то што извршиоци – полицијски службеници, рачунајући ноћни рад и рад за време државних празника који је нерадан дан у финансијском смислу пролазе боље него његов претпостављени који „вуче“ за све њих, ипак је овде реч о битнијим стварима везаних за безбедност и поштовање права запослених.

Чињеница је да доносиоци подзаконских аката МУП-у уз сагласност репрезентативних синдиката не маре за проблематику са којом се сусрећу руководиоци организационих јединица. Иако од њих често добијамо притужбе на „оне горе“, где у заједничком деловању изналазимо конструктивна и законски могућа решења, она се ретко када у потпуности могу применити у пракси. Навешћемо три највећа проблема са којима се на терену сусрећу руководиоци организационих јединица.

1. Мањак запослених – Нервоза је све присутнија код командира, чак се пре неколико дана десило да поједине организационе јединице које су имале мањак и по 40 запослених, одједном добише вишак од неколико њих (погледајте распореде рада на задњој страни). Отворише руководиоци из МУП-а систематизацију на један дан и одмах, не мењајући организацију рада, уз исте послове, али са већим бројем ванредних ангажовања, „на кварно“ убацише мањи број систематизованих места. Иако им је познато да је скоро па немогуће и са овим бројем људства обављати редовне послове, уз многобројна ванредна ангажовања, укључујући терене, тако су одлучили, водећи се паролом – нек се сналазе. А то да ли ће касније запослени остваривати вишак радних часова и то наплаћивати, командири муку мучити да уклопе распоред, а не оштете буџет МУП-а, нису придавали велики значај. Све у свему, они су свој посао добро одрадили, одговорност је сада на командирима, а запослени ће морати путем суда да остварују своја права.
2. Распоред рада пет, односно два дана унапред – Борба Синдиката српске полиције да се ова одредба почне примењивати, уродила је плодом тек када је на терен послата депеша од стране Директора полиције 11.06.2015. године. Иако упорно инсистирамо на поштовању ове одредбе, у свим случајемо поступамо солидарно јер знамо каква је проблематика и инсистирамо да се запослени упознају са распоредом не краћем од 48 сати унапред, а не пет дана. Оваквим приступом наилазимо на разумевање командира, али не и њихових руководиоца задужених за планирање и организовање активности. Наравно, широм Србије подносимо иницијативе за покретање ДП, где су оштећени управо они који тај распоред и потписују – командири, иако у подсвести знамо да нису они једини кривци, ипак је сносе. Без обзира о каквој се ситуацији ради, не постоји ОЈ у МУП-у у којој тај исти командир периодично не преправљује распоред. Готово увек са закашњењем пристижу депеше са потребама ванредних ангажовања, не марећи за проблем командира како пронаћи толики број људи за кратко време, организовати рад, а сутрадан покрити празне позиције, а са друге стране поштовати основна права запослених о обавештавању, размаку између смена, не прекидати годишње одморе и сл. Постоје чак и случајеви где су, притерени уза зид, принуђени да запослене који су на боловању позову и питају када ће се вратити на посао. Долази до тога да поједини чак и свесно ризикују животе запослених и смањујући број људи у патролама, позорници, позицијама. И још много тога. Овим путем позивамо командире са оваквим проблемима, да се осмеле, скупе храброст и доставе битне информације ССП, како би усмерили одговорност на њихове надређене.
3. Неисправна и полуисправна возила, канцеларијски материјал – О овоме смо у више наврата писали, обавештавали јавност, али до реакције не долази. И даље се јавља проблем где руководиоци на своју личну одговорност потписују Налоге за вожњу иако знају да већина службених возила имају квар, а посао се мора завршити. Неретко се и дешава да дају новац из свог џепа, користе пријатељске и родбинске везе како би поправили возило, да не би неког носили на души. Са истим проблемима се сусрећу као и остали запослени услед недостатка папира, тонера, коверата и осталог канцеларијског материјала. Сналазе се како знају и умеју. Нас је страх да ће на овај начин „навикнути“ послодавца и позивамо их да нам помогну у овој борби, нек изврше притисак и позову остале запослене да смање и обуставе куповину ових ствари које је послодавац дужан да обезбеди.

Ни из чега створити нешто и при томе остварити резултат, побрати симпатије и аплаузе осталих могу само командири, који из свог приватног шешира свакодневно извлаче канцеларијски материјал, делове и понеког запосленог да попуни рупу. Свака представа има свој крај. Надамо се и борићемо се свим снагама да ће и ова бити ускоро завршена.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић