Prema sistematizaciji u Ministarstvu unutrašnjih poslova on je rukovodilac organizacione jedinice, a u realnom svetu sasvim običan izvršilac. Po funkciji je ovlašćeno lice ispred stanice, ispostave ili jedinice kojom rukovodi, a njegova moć odlučivanja je svedena na minimum, skoro pa nikakva. Njegove mogućnosti da nešto promeni u trenutno paradoksalnom sistemu je ravna nuli. Uglavnom se nalazi u trostrukom sendviču između realnih mogućnosti na terenu, instrukcije i naredbi njegovih nadređenih i opravdanih pritisaka sindikata. Danas je veoma teško biti ON ili obavljati njegove poslove. Ne dao Bog nekom da bude – komandir.

Iako se još uvek veruje da u našoj službi najbolje prolaze oni koji napreduju, situacije sa terena nam pokazuju sasvim suprotno. Penjući se lestvicom nagore, svakim korakom povećavaju se obaveze i odgovornosti, a smanjuje prostor za manevrisanje radi održavanja pravca. Biti rukovodilac jedne organizacione jedinice – komandir, u današnje vreme, kada se kriminalci predstavljaju kao žrtve, a policajci nasilnici, gde se svi kriju iza ljudska prava, a zaposleni u MUP-u su prinuđeni da svoja prava ostvaruju sudskim putem je veoma nezahvalan posao. Na stranu to što izvršioci – policijski službenici, računajući noćni rad i rad za vreme državnih praznika koji je neradan dan u finansijskom smislu prolaze bolje nego njegov pretpostavljeni koji „vuče“ za sve njih, ipak je ovde reč o bitnijim stvarima vezanih za bezbednost i poštovanje prava zaposlenih.

Činjenica je da donosioci podzakonskih akata MUP-u uz saglasnost reprezentativnih sindikata ne mare za problematiku sa kojom se susreću rukovodioci organizacionih jedinica. Iako od njih često dobijamo pritužbe na „one gore“, gde u zajedničkom delovanju iznalazimo konstruktivna i zakonski moguća rešenja, ona se retko kada u potpunosti mogu primeniti u praksi. Navešćemo tri najveća problema sa kojima se na terenu susreću rukovodioci organizacionih jedinica.

1. Manjak zaposlenih – Nervoza je sve prisutnija kod komandira, čak se pre nekoliko dana desilo da pojedine organizacione jedinice koje su imale manjak i po 40 zaposlenih, odjednom dobiše višak od nekoliko njih (pogledajte rasporede rada na zadnjoj strani). Otvoriše rukovodioci iz MUP-a sistematizaciju na jedan dan i odmah, ne menjajući organizaciju rada, uz iste poslove, ali sa većim brojem vanrednih angažovanja, „na kvarno“ ubaciše manji broj sistematizovanih mesta. Iako im je poznato da je skoro pa nemoguće i sa ovim brojem ljudstva obavljati redovne poslove, uz mnogobrojna vanredna angažovanja, uključujući terene, tako su odlučili, vodeći se parolom – nek se snalaze. A to da li će kasnije zaposleni ostvarivati višak radnih časova i to naplaćivati, komandiri muku mučiti da uklope raspored, a ne oštete budžet MUP-a, nisu pridavali veliki značaj. Sve u svemu, oni su svoj posao dobro odradili, odgovornost je sada na komandirima, a zaposleni će morati putem suda da ostvaruju svoja prava.
2. Raspored rada pet, odnosno dva dana unapred – Borba Sindikata srpske policije da se ova odredba počne primenjivati, urodila je plodom tek kada je na teren poslata depeša od strane Direktora policije 11.06.2015. godine. Iako uporno insistiramo na poštovanju ove odredbe, u svim slučajemo postupamo solidarno jer znamo kakva je problematika i insistiramo da se zaposleni upoznaju sa rasporedom ne kraćem od 48 sati unapred, a ne pet dana. Ovakvim pristupom nailazimo na razumevanje komandira, ali ne i njihovih rukovodioca zaduženih za planiranje i organizovanje aktivnosti. Naravno, širom Srbije podnosimo inicijative za pokretanje DP, gde su oštećeni upravo oni koji taj raspored i potpisuju – komandiri, iako u podsvesti znamo da nisu oni jedini krivci, ipak je snose. Bez obzira o kakvoj se situaciji radi, ne postoji OJ u MUP-u u kojoj taj isti komandir periodično ne prepravljuje raspored. Gotovo uvek sa zakašnjenjem pristižu depeše sa potrebama vanrednih angažovanja, ne mareći za problem komandira kako pronaći toliki broj ljudi za kratko vreme, organizovati rad, a sutradan pokriti prazne pozicije, a sa druge strane poštovati osnovna prava zaposlenih o obaveštavanju, razmaku između smena, ne prekidati godišnje odmore i sl. Postoje čak i slučajevi gde su, pritereni uza zid, prinuđeni da zaposlene koji su na bolovanju pozovu i pitaju kada će se vratiti na posao. Dolazi do toga da pojedini čak i svesno rizikuju živote zaposlenih i smanjujući broj ljudi u patrolama, pozornici, pozicijama. I još mnogo toga. Ovim putem pozivamo komandire sa ovakvim problemima, da se osmele, skupe hrabrost i dostave bitne informacije SSP, kako bi usmerili odgovornost na njihove nadređene.
3. Neispravna i poluispravna vozila, kancelarijski materijal – O ovome smo u više navrata pisali, obaveštavali javnost, ali do reakcije ne dolazi. I dalje se javlja problem gde rukovodioci na svoju ličnu odgovornost potpisuju Naloge za vožnju iako znaju da većina službenih vozila imaju kvar, a posao se mora završiti. Neretko se i dešava da daju novac iz svog džepa, koriste prijateljske i rodbinske veze kako bi popravili vozilo, da ne bi nekog nosili na duši. Sa istim problemima se susreću kao i ostali zaposleni usled nedostatka papira, tonera, koverata i ostalog kancelarijskog materijala. Snalaze se kako znaju i umeju. Nas je strah da će na ovaj način „naviknuti“ poslodavca i pozivamo ih da nam pomognu u ovoj borbi, nek izvrše pritisak i pozovu ostale zaposlene da smanje i obustave kupovinu ovih stvari koje je poslodavac dužan da obezbedi.

Ni iz čega stvoriti nešto i pri tome ostvariti rezultat, pobrati simpatije i aplauze ostalih mogu samo komandiri, koji iz svog privatnog šešira svakodnevno izvlače kancelarijski materijal, delove i ponekog zaposlenog da popuni rupu. Svaka predstava ima svoj kraj. Nadamo se i borićemo se svim snagama da će i ova biti uskoro završena.

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić