Poslednjih nekoliko godina širom Srbije, od strane zaposlenih u državnim organima masovno se pokreću sudski postupci radi zaštite njihovih radničkih prava. Naravno, među tuženima od strane svojih radnika nalazi se i MUP, a po našim podacima je u samom vrhu po broju utuženja. S jedne strane, stvarno je „tužno seći granu na kojoj sediš“ jer od skromne plate preko 45000 zaposlenih izdržavaju svoje porodice, a s druge, živimo u demokratskom društvu i po pravilu, primena propisa bi trebalo biti obaveza i pitanje nečije odgovornosti. Kada u praksi, usled mnogobrojnih faktora nastanu problemi u toj primeni, počinje glavobolja za sve one u lancu funkcionisanja: oštećenog radnika, rukovodioca, poslodavca i sindikata. Ima li leka?

Tržište je prezasićeno lekovima. Apoteke kao glavni distributeri nude različite vrste lekova: jeftine, a sporodelujuće, malo skuplje, ali sa neželjenom reakcijom, i najskuplje, a najdelotvornije. U svim ovim slučajevima prodavci u apotekama zadovoljno trljaju ruke nakon prodaje. Međutim, kako bi izbegli troškove, pritiske i neželjene efekte, a pritom se izlečili,  potrebno je na vreme i preventivno delovati, ući u samu srž nastanka bolesti i iskoreniti je.

Naveli smo jednu kratku analogiju sa apotekama, prodavcima i lekovima aludirajući na sindikate, advokate i mehanizme, kako bi na metaforičan način predstavili situaciju u kojoj se nalazimo. Pojavom mnogobrojnih sindikata u MUP-u, čiji tačan broj stvarno ne znamo, jer je podložan promenama (ima ih oko tridesetak), nastalo je, ekonomskim rečnikom – prezasićenje tržišta. Sindikati,  shodno politici i svojim internim aktima koriste različite mehanizme radi stvaranje poverenja i privlačenja članstva, gde pojedini pritom ne mare za krajnje posledice. Laži, obmane i plasiranje dezinformacija koristeći društvene mreže, stvaraju zabludu i nepoverenje među radnicima MUP-a. Prilikom deljenja određenih novosti i dešavanja, često dolazimo do situacije da su potpune iste stvari između  tri ili četiri sindikata kontradiktorne. Kome verovati?

Verujte sebi. Potrebno je uraditi ono najteže –  da  u moru podataka koji od strane sindikata u MUP-u  svakodnevno kruže internetom, počevši od kupovina na rate, preko standardnih objava „biće isplata putnih troškova“ pa sve do protesta i tužbi, uradi njihovo filtriranje i obrada i da na takav način svako ponaosob donese ključnu odluku. Logički čvrstu, jaku i neoborivu, potkrepljenu svim činjenicama i rezultatima. Ona bi trebalo da bude glavni okidač datog poverenja i legitimiteta sindikatu da nekog zastupa.  Ako nečije poverenje, odnosno, nečija odluka usled novih informacija bude dovedena u pitanje,  ponavlja se ovaj postupak. .

Apoteke su kao pojedini sindikati, stalno se otvaraju, ali i menjaju vlasnike i one nam u jednom broju slučajeva i ne trebaju.  Mi se možemo izlečiti i pre nastanka prvih simptoma i rešiti taj problem jednom za svagda – direktno ući u suštinu i razloge nastanka bolesti i uz pravilno presimptomsko lečenje, strpljenjem i upornošću doći do ozdravljenja organizma.  A to, nažalost, ne može baš svako…

Još jedan dokaz tome je i 1. maj, dan kada se tradicionalno organizuju manifestacije i protesti širom sveta. Ovaj dan je pokazao da je sindikalna svest i borba  za radnička prava u Srbiji na veoma niskom nivou. Želeli mi to da priznamo ili ne, on je postao samo jedan u nizu nekoliko neradnih dana koji se praznuju, praktično jedan sasvim običan produžen porodični vikend. Tako je već decenijama, a od strane nekoliko sindikata on se obeležava samo simboličnim protestom, u kome, nažalost, uglavnom učestvuju samo stotinak njihovih aktivista i mali broj radnika . Kada na kraju to sve sumiramo, vraćamo se po starom . Prvi maj je i ove godine pokazao  da sindikati u Srbiji nemaju dovoljno snage, a radnička klasa dovoljno samopouzdanja, poverenja i hrabrosti da se u što većem broju okupe na jednom mestu i ukažu na veoma težak status radničke klase.  Glavni razlog leži u tome da su radnici u Srbiji „prodani“ više puta u prethodnih nekoliko godina.

Do povratka njihovog poverenja, sindikatima ostaju drugi načini sindikalne borbe, gde hteli,  ne hteli, oni moraju u dogovoru sa poslodavcima napraviti jedan odgovorajući balans gde će svi biti zadovoljni. A jedan od najsvrsishodnijih načina za to je – KOLEKTIVNO PREGOVARANJE.

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić