Петровац на Млави, 19.08.2016. године – По примљеном обавештењу о саобраћајној незгоди са повређеним лицима, на лице места излази полицијски службеник. Сам. До незгоде је дошло на отвореном путу, ван насеља, у сумрак. Вожња под утицајем алкохола, неприлагођеном брзином, моћног теренског возила, наилазак на оштру кривину и слетање са пута као неминовна последица тога. Све то до сада је тако уобичајено, али онда следи изненађење… Возач, виновник несреће, насрће на полицијског службеника, длановима обе руке удара га у пределу груди уз речи „ало бре, дај ми пиштољ да се убијем“. Потом покушава да извади службено оружје из опасача што полицајац некако спречава, примењује физичку силу и возача везује.
Дакле, возач је у тешком алкохолисаном стању (2,25 промила алкохола у крви) напао полицијског службеника који је на лице места изашао сам. Срећом, радило се о полицајцу, нашем активисти Јоци Савићу, који је физички снажан и довољно обучен и искусан да напад одбије, те се све завршило само на овом инциденту, који је дежурни тужилац окарактерисао као кривично дело ометање службеног лица из члана 23. Закона о јавном реду и миру. Возачу је одређено и задржавање до отрежњења а након тога је пуштен да се брани са слободе, упркос томе да што има и документа стране државе, и упркос томе што је у саобраћајној несрећи једно лице задобило тешке телесне повреде опасне по живот.
Посебно забрињава чињеница око правне квалификације кривичног дела од стране тужилаштва! Наиме, чл. 23. Закона о јавном реду и миру прописано је кд Ометање службеног лица у вршењу службене дужности чија радња извршења је јасно дефинисана док се у конкретном случају ради о кд Напад на службено лице у вршењу службене дужности прописано чл. 323. КЗ које је теже дело и битно се разликује у односу на ометање, за које је предвиђена и тежа казна. Да ли се ради о намерним пропустима и погрешној судској пракси тужилаштва просудите сами а полицијски службеници то на сопственој кожи осете! Ми се питамо до када ће органи државне Србије доследно спроводити законе и јасно ставити до знања да је напад на полицајца напад на државу!? Или ће то ипак остати само празна фраза која се устаљено понавља на сахранама полицајаца?
И онда се после неко пита зашто је правосуђе годинама уназад оцењивано најлошијим оценама и излагано највећим критикама представника ЕУ. Ако заиста тежимо правној држави и правној сигурности онда не би смело долазити до оваквих случајева. Поставља се питање какву санкцију би наш грађанин, за овакво дело, могао да очекује у некој другој држави?
Понављамо и наглашавамо – овом приликом се све добро завршило и по полицијског службеника али и по тог растројеног возача. Али… Не можемо да не поставимо питање зашто се на терен упућује један полицијски службеник? Шта би се догодило да је насртљивац имао помоћ од стране свог сапутника? Ко би био одговоран? Зашто себи дозвољавамо тај луксуз да беспотребно излажемо опасности наше полицајце? Старији се сигурно сећају депеше коју је још деведесетих расписао тадашњи министар (покојни Влајко Стојиљковић) којом се забрањује излазак на терен и било какво службено поступање самог полицијског службеника (изузев на обезбеђењу објеката).
Последњих годину дана слушамо приче да нас има вишка, да су многи међу нама прекобројни, а онда имамо оправдање да је полицајац био сам на терену јер немамо довољан број полицијских службеника! Шта је сада тачно – има ли нас вишка или недовољно? На то чекамо одговор стручњака у нашем министарству али и пре тога ми ћемо га изнети овде:
Да, полицијских службеника има и превише у администрацији по полицијским станицама и управама, полицијских службеника има превише у Одељењима и Управама полиције… Али зато полицајаца има премало на улицама! Премали је број људи који раде конкретне полицијске послове на терену. А пред те људе свакодневно постављају нове обавезе, измишљају нове задатке, често беспотребне. Свакодневно имамо разна ванредна ангажовања, ванредна обезбеђења свакојаких јавних скупова, уз бесмислено велики број ангажованих полицајаца.
Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић
