Поводом уочене појаве да се у појединим Полицијским управама наређењем начелника полицијске управе појединим полицијским службеницима налаже да обављају послове другог радног места, при том речене наредбе немају временско ограничење (наређење остаје на снази док постоји потреба службе), правни заступник Синдиката српске полиције господин Никола Перовић, даје следеће мишљење:

Одређивање другог места рада полицијском службенику на основу наређења старешине – правни став

1.Наредбом руководиоца организационе јединице МУП-а могуће је одредити, односно наложити полицијском службенику да обавља послове који нису у опису радног места (Решењем надлежног органа распоређен је на једно радно место а руководилац му налаже обављање послова другог радног места за које испуњава услове и у истом статусу), сходно одредби чл. 20 Закона о државним службеницима („Сл. гласник РС“, бр. 79/2005, 81/2005 – испр., 83/2005 – испр., 64/2007, 67/2007 – испр., 116/2008, 104/2009 и 99/2014), која одредба казује:

„Привремени рад на пословима који нису у опису радног места
Члан 20
Државни службеник дужан је да, по писменом налогу претпостављеног, ради и послове који нису у опису његовог радног места ако за њих испуњава услове, због привремено повећаног обима посла или замене одсутног државног службеника.
Врсту и трајање послова одређује претпостављени писменим налогом, најдуже на 30 радних дана.
Послови могу да трају и дуже од 30 радних дана ако је потребно да државни службеник на положају замени другог или ако на положају не ради нико.“

Из цитиране законске одредбе јасно произилази да је време обављања послова на основу писаног налога претопстављеног ограничено на 30 дана (осим за положаје) као и да су условљени алтернативно постављеним разлозима као што су повећање обима посла или одсустност државног службеника. Правна природа алтернативно постављених разлога који оправдавају овакво поступање претопстављеног је таква да наредба, којом се налаже обављање послова који нису у опису радног места полицијског службеника, захтева одређено образложење како би се полицијском службенику дали јасни и прецизни разлози због којих је дужан да обавља послове који нису у опису његовог радног места. Такође, јасно је да је овакво обављање послова ограничено у свом трајању на 30 дана те не постоји законски основ који би оправдао став да наредба остаје на снази док постоји потреба службе. Ово уједно представља и изигравање циља законске норме за коју је евидентно да се има применити у изузетним случајевима уз испуњење законом прописаних услова.

2.Даље,одредбом чл. 200 Закона о полицији („Сл. гласник РС“, бр. 6/2016) уређена је материја упућивања у другу организациону јединицу:

„Услови за упућивање у другу организациону јединицу
Члан 200
Упућивање, у смислу овог закона, представља привремену промену посла – без промене радног места, уциљу обављања конкретног службеног посла или задатка на одређеном радном месту, где се од упућеног лица захтевају посебне стручне, организационе и друге способности.
Упућивање запосленог може се извршити једанпут само уз његову претходну сагласност.
Упућивање траје најдуже годину дана или док трају околности које су га узроковале.
Решењем о упућивању утврђују се права и обавезе проистекле из упућивања.
Правила о упућивању полицијских службеника прописује министар.“

Дакле, из речене одредбе произилази да се упућивање може извршити искључиво решењем а како су саставни делови решења о упућивању, између осталог, и поукао правном средству, то би полицијски службеник имао право на изјављивање редовног правног лека против таквог решења. Овај вид одређивања обављања послова подразумева конкретан задатак као и да при том запослени има посебне стручне, организационе и друге способности које су потребне за извршење таквог задатка, што даље имплицира да је и у овом случају потребно посебно образложити решење којим се полицијски службеник упућује у другу организациону јединицу. На основу реченог, мишљења са м да наредба претпостављеног којом се полицијском службенику налаже обављање послова другог радног места, без временског ограничења и адекватног образложења није у складу са реченом одредбом закона.

3.Такође, у случајевима којима се наредбом претпостављеног полицисјком службенику налаже обављање послова другог радног места, примећено је да наредба носи класификациони број 112 јединствене класификације предмета по материји Упутства о канцеларијском пословању органа државне управе („Сл. гласник РС“, бр. 10/93, 14/93 – испр. и 67/2016) који класификациони број обухвата следећу материју:

Заснивање радног односа и кретање у служби
– радни односи (на неодређено време, на одређено време, претходна провера радне способности)
– допунски радни односи
– уговорни односи
– распоређивање на послове односно радне задатке
– избори професионалних функционера, судија, судија за прекршаје
– именовање
– избор пословодног органа
– свечане изјаве

Како се распоређивање државних службеника врши одговарајућим решењем надлежне организационе јединице то се подразумева и право запосленог на изјављивање правног средства против решења о распоређивању, међутим у конкретном случају изостаје поука о правном средству, што је спорно са становишта цитираних законских и подзаконских одредаба.

4. Из разога свега реченог, а посебно имајући у виду цитиране одредбе Закона, мишљења сам да издавање наредбе полицијском службенику да обавља послове другог радног места у неодређеном трајању и без образложења у коме би се навео разлог и околности којима се оправдава издавање наредбе, није у сагласности са законским нормама те да је потребно да руководиоци МУП-а предузму потребне радње како би се поступање у оваквим случајевима уподобило законским норамама.

Дакле, све колегинице и колеге који имају овакав проблем – да су распоређени на обављање послова другог радног места, било из „васпитно-дисциплинских разлога“, било из њима непознатих разлога, могу да се обрате ССП и наш правни тим ће предузети неопходне мере да се та неправда и безакоње отклони!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић