Skip to main content

Ознака: министарство

Синдикат данас (3): зашто су синдикати у МУП-у немоћни и слаби?

У данашње време новац има веома велику, пресудну вредност и од њега зависи стање у друштву. Он нам даје услове за моћ и  независност, али нам даје и социјални престиж. Наравно, новац је и главно оружје синдикатима у борби за права радника, где се јачина синдиката осим у броју чланова, огледа у њиховој финансијској структури. Међутим, поставља се питање да ли синдикати рационално располажу новцем који поседују, прикупљеним највећим делом од чланарине и малим процентом од донација?

Хтели то да признамо или не, синдикализам у МУП-у је огледало синдикализма у Србији. Слабости синдиката се огледају у нетранспарентном пословању, недовољном укључивању чланова у доношењу одлука и њиховом избору у органе синдиката. Синдикате красе доживотни, нестручни или компромитовани руководиоци којима је дата велика моћ одлучивања. Наравно добар број њих има старе, добро познате склоности,  њихов је превасходан циљ добијање материјалне и финансијске користи од синдиката.  Све ово за последицу има разочарење радника у синдикате,  промену њихове свести и погледа на синдикализам.

У МУП-у постоји 29 званично регистрованих синдиката. Да је много, много је, сви то знамо, али што више  мањих синдиката имамо, већи су слабији. А то и јесте циљ сваког послодавца. Разлог формирања великог броја патуљастих синдиката, углавном, није вера у боље сутра или могућност да са десетак или пар стотина чланова-познаника могу нешто добро да учине за све нас. Ако погледамо њихова руководства слика ће бити много јаснија. Углавном су то сада бивши руководиоци већих синдиката, навикнути на одређене привилегије и личне користи.

Међутим, чија је кривица за постојање оволиког броја синдиката, где је нужна последица (па и циљ?) слабљење већих синдиката и губитак поверења чланова у све друге? Одговор није једноставан али, нажалост, кривица је обострана. Кривица великих синдиката састоји се у томе што су горе поменутим слабостима дозволили своје урушавање, а одговорност запослених лежи у томе што дају поверење таквим синдикатима, које оснивају и воде више пута компромитовани лидери. Ево једног примера:  Бивши члан руководства једног репрезентативног синдиката који је због малверзација са новцем добио кривичну пријаву од дојучерашњих сабораца, и истеран из истог, оснива други мањи синдикат и  привлачи неколико стотина чланова-познаника. Док је тако јачао, дешавале су се чудне ствари. Једна од тих је, да је тај човек, судећи према новинским чланцима, на ауто-путу у цивилу , службеним возилом изигравао саобраћајца, заустављао возила и тражио новац. Наравно, био је пријављен, потом ухапшен и задржан неколико дана у притвору али нечијом „добром“ вољом бива ослобођен.  Да невоља за њега буде већа, из синдиката чији је главни оснивач бива истеран, да би недуго затим, формирао још један, још мањи синдикат са једва  стотинак чланова. Трећи по реду синдикат.  Питање је да ли то његови чланови знају, а ако знају нек размисле да ли би таквој особи дали да им причува новац?

Репрезентативни синдикати у МУП-у су сваким даном све слабији у броју чланова и њиховом поверењу. Разлоге сви знамо: неуспели штрајк 2014 године, веома брзо напредовање њихових руководиоца, неслагање са осталим синдикатима и неприхватање понуђене сарадње, нетранспарентност, нерешавање проблема првенствено својих чланова, па потом и осталих запослених, незаинтересованост и недовољно укључивање у доношење законских и подзаконских прописа, бланко сагласност на „анализу ризика“ итд. У циљу прикривања своје немоћи али и свог нерада, њихова политика се свела пре свега на „куповину“ чланства. То је један вид старог али успешног „синдикализма“ у Србији где новчаним давањима пре свега новим члановима, покушавају да одрже привид јаких синдиката, притом слабећи своје финансије, које су неопходне за ону праву, јаку и организовану синдикалну борбу. Гледајући њихове сајтове и фејсбук странице можемо видети хвалоспеве о томе како су, рецимо, новим члановима купили штампач, рачунар, поправили возило, купили део униформе, опремили службене просторије, организовали прославе и слично. Практично тиме синдикати преузимају обавезе послодавца и новцем чланова финансирају МУП. А при томе ретко који истински проблем запослених успевају да реше…

Права синдилна борба подразумева усмеравање свих потенцијала, па и финансија којима синдикат располаже, у циљу притиска на послодавца да горе поменуте ствари обезбеди, из његовог испланираног буџета. Иако знамо да је рак-рана МУП-а недовољан и лоше планиран буџет и да синдикат није дужан нити обавезан да крпи рупе помажући им на горе поменуте начине, већина синдиката, укључујући и репрезентативне, ипак то раде. С једне стране задовољан послодавац, ослобођен бриге за своје обавезе, а са друге стране лажно задовољни чланови који су одавно навикнути на то. Послодавац задовољно трља руке – социјална тензија је пала. Због таквог односа према члановима, они временом почињу да гледају на синдикате као на неког коме је ДУЖНОСТ да им обезбеди папир, штампач, рачунар, пакетић, новчану помоћ, путовање, полутке на рате и сл. При томе заборављајући, додуше не својом већ кривицом синдиката, главну и основну сврху оснивања и постојања сваког синдиката – истинску борбу за заштиту њихових права и побољшање услова рада. Како се борити да нам буде боље када су расходи скоро свих синдиката за горе поменуте ствари 70-90% целог буџета? Како имати јак и независтан синдикат способан за дуготрајан исцрпљујући штрајк, који располаже финансијским могућностима да за време штрајка свим члановима гарантује исплату пуне зараде?

Да ли ћемо коначно да схватимо да смо чувених 10.000 динара које смо добијали сваког месеца изгубили због таквог односа, где је боље да се учланимо у други синдикат који нам, рецимо, за рођење једнократно даје 15.000, а „онај тамо“ ССП 10.000? А због оног што нам дао 15.000 за рођење детета остадосмо без свакомесечне „десетке“.

Да ли ћемо почети сви да се, као репрезентативни синдикати, за наша права боримо куповином штампача, униформи, рачунара, полутки на рате или ћемо се уозбиљити и већ једном схватити да синдикат мора чувати и јачати своје финансије за убудуће?

Управо их горе поменутих разлога, иако ССП, за разлику од других синдиката, свакодневно јача и расте, нема још увек довољну снагу да сам промени неке ствари у глобалу, а које се тичу повећања плате, добијање нових возила итд. Ми поштујемо новац наших чланова и не расипамо га, акумулирамо га у буџет и штрајкачки фонд, улажемо у наше активисте, трошимо га на обилазк организационих јединица где решавамо проблематику где год се појавимо.

Када запослени у МУП пажљиво прочитају овај текст, схвате његов циљ и сви заједно променимо угао гледања на синдикате, можемо очекивати да нам ускоро буде боље. А до тада, пружите подршку ССП јер смо једни од ретких заговорника оне праве синдикалне борбе, финансијски транспарентни, отворени за сарадњу са другима и без шарених лажа за чланове. Истину на видело па ма колико болна да је.

Уосталом, мото овог синдиката јесте: ЗАДОВОЉАН ЧЛАН, ЈАК СИНДИКАТ!!!

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

Синдикат данас (2): како унапредити синдикални рад?

У данашње време људима је све теже и да замисле да неко некоме помаже тек тако и без задњих намера. Тешко им је да поверују у то да се неко бави синдикалним радом несебично. Уобичајена сумња је да синдикални активисти имају неки интерес, најчешће мисли иду ка томе да они – сигурно добијају новац за тај рад или имају додатне погодности, блиски су руководству послодавца па ће то искористити за напредовање, итд. Ма шта ту има да се мисли? И зашто баш да им помогнемо у остваривању личних амбиција. Ми ћемо добити шта?

Тешко је људима да схвате и прихвате чињеницу да је неко спреман да жртвује миран живот и слободно време да покуша променити на боље систем изнутра, да тај неко тек тако изабере тежак пут уместо да оклева и чека боља времена или једноставно да се препусти судбини.

А у ствари, не треба ту много да се  мисли. Ако сматрамо да постоји потреба да наша права и наши раднички интереси буду заштићени, требало би да и сами активно учествујемо и „узмемо ствар у своје руке“. Да сами одлучимо који људи ће да нас представљају. Да то омогућимо људима који нам уливају поверење, да делују и говоре у наше име и да им дамо пуну подршку. Морамо заувек оставити иза нас време када су људи на такве позиције именовани путем формалних или унапред режираних избора. Не треба препустити било коме да гласа и одлучује у наше име. Тек ако активно учествујемо у раду синдиката и избору руководства, тада имамо и морално право да критикујемо изабране, да им тражимо полагање рачуна али и оставке уколико не оправдају наше поверење.

Време је да и МУП схвати оно што успешни послодавци одавно знају – да ефикасне синдикалне или професионалне организације могу да буду изузетно корисне за било ког послодавца, јер преко њих добија праву повратну информацију не/задовољства радника. Информацију неискривљену страхом, неоптерећену болесном зависности и улизиштвом или пак наглашено стегнуту због хијерархијске структуре. Ова врста односа често може сачувати неку организацију од колапса, изазваног одвајањем руководства од реалности, претераним отуђењем руководства од запослених.

Могућности које пружа синдикално и друго удруживање не користе се довољно ефикасно у нашој земљи, ту смо јако далеко од жељеног у поређењу са земљама са развијеним цивилним друштвом. Стиче се утисак да се традиционални синдикати и професионалне организације, велике синдикалне централе у Србији, али и репрезентативни синдикати у МУП, углавном одржавају на инерцији чланства из прошлости, које се све више и више смањује. Имамо и много нових малих синдиката који, подстицани разочарењем и незадовољством или пак од стране послодавца, ничу свакодневно, али ту ипак нема довољно нових идеја, синдиката спремних да понуде алтернативу. Част изузецима.

Ипак, постоје разлози за оптимизам, јер видимо више позитивних резултата проистеклих из привременог или трајног удруживања. Запослени у јавном сектору, па и МУП, у последњих неколико година изгледа да доживљавају судбину оних који раде у приватном и потребан им је снажан и добро организован синдикат. Синдикат српске полиције доказао је да је у стању да покаже да у МУП раде живи људи, грађани Србије са именом и презименом, а не само анонимни бројеви. Надамо се да ће тај тренд да се у будућности настави и прошири!

Упркос одређеним ограничењима у остваривању права на слободу удруживања у МУП-у (нарочито у погледу спровођења ефикасних штрајкова), и даље има довољно механизама да утичемо и штитимо интересе запослених путем протеста, јавних кампања, тужби судовима због незаконитих одлука и слично. Наравно, основни услов за све то јесте активна подршка чланства. И укпрупњавање синдикалне сцене!

Времена се мењају и захтевају се нови односи са јавношћу и са чланством, што заузврат захтева реформу целокупног синдикалног покрета. Неизбежне су болне реформе свих синдиката, али оне генерално морају имати благотворан ефекат ако се правилно спроведу, а то се не може десити без сарадње људи који су свесни проблема у потпуности. Синдикати се морају одрећи неких људи који су годинама својеврсни синдикални фикуси, људи који годинама обављају одређене одговорне функције у синдикатима без икаквих резултата у раду. Савремени облици организације синдиката не смеју да дозволе постојање функционера који су само неми  посматрачи већ сви морају бити активни учесници и давати адекватан допринес.

Синдикат српске полиције од свог оснивања био је лидер у иновацијама у раду, приступима решавању проблема, предлагали смо решења, често и непопуларна, али сврсисходна и ефикасна. Све више и више људи почиње да схвата неопходност примене таквог приступа раду са члановима, решавању проблема, неопходност приближавања и изградњи поверења и сарадње са организацијама цивилног друштва и независним државним органима, тако да нема сумње да ће у нашем синдикату бити довољно људског капацитета за спровођење неопходних реформи и враћања синдикализма у МУП на „прави пут“!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Синдикат данас(1): зашто бити члан?

Никада није било више дилема него што је то случај данас – да ли су синдикати и други слични облици удруживања уопште добра или лоша ствар за запослене? Сви послодавци, у различитим областима, својски заступају савремену тезу да синдикати ништа корисно не раде већ коче реформе, а самим тим и економски и сваки други развој.

Послодавци понекад тврде да их синдикалне вође уцењују и прете им непотребним ударима и тако себи неовлашћено обезбеђују додатни приход или друге користи.

Сведоци смо постојања и таквих синдикалних лидера који показују животни стандард у нескладу са својим основним занимањима – наставници, рудари, поштанских радници, полицајци итд. Сведоци смо и метеорских каријерних успона појединих синдикалних лидера! На нека лица првих људи синдикалних организаџија навикли смо тако дуго да их узимамо здраво за готово, као да су рођени и да ће увек бити синдикалци. Највеће и најстарији организације међу њима имају моћне елементе корпоративне структуре.

Некада је то оправдано, некада не, али на синдикате по дифолту пада критика, слично као на политичке партије – да ништа корисно не раде и никоме не помажу, осим личном интересу малог круга људи блиских њиховим лидерима.

Дакле, намеће се закључак да су они заправо штетни облици удруживања запослених?

Међутим, људско памћене генерално је кратко, а сећање на историјске моменте изгледа још краће и лако се заборавља да већина права која уживамо данас нису одувек била ту и да су освајана у некој ранијој фази, често уз цену озбиљних жртвава, протеста, штрајкова, отпуштања са посла. То не значи да та права не могу врло лако бити изгубљена. Јесмо ли брзо заборавили блиску прошлост када смо радили и преко 250 сати месечно? Без увећања за ноћни рад, прековремени рад, рад на дан државних и других празника… Да ли је тако брзо избледело сећање на малтретирање полицајаца од стране надобудних старешина и кажњавање умањењем плате без повода и без права на жалбу?!

Права су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса. Ако нисмо спремни да дамо све од себе, не можемо ни да очекујемо добијање жељеног резултата. Када немамо довољно снаге да се сами одупремо, она се стиче удруживањем – формалним или не. Срећом, увек постоји могућност да удружимо снаге са људима који се боре за исте циљеве и заједничким напорима постигнемо жељено. Избор је само наш лични.

У већини случајева, међутим, људи схвате ову могућност, на другачији, тежи начин. Тек у, по њих лично, тешком тренутку, када су им директно угрожена права или интереси, одлучују да се придруже великој и јакој групи. Па чак и тада, када се нешто тако деси и одлуче се за придруживање синдикату, бринући само о себи, неки од њих и тада желе да остану анонимни и не подлегну ни минималном ризику.

Но, то их не лишава права да критикују оне који покушавају да учине нешто за опште добро. То их не спречава да поставе питање „Шта је то синдикат урадио за њих?“. Заборављају да синдикат није нека отуђена организација, страно ткиво на телу запослених, већ смо синдикат сви ми заједно.

Синдикат је јак онолико колико смо сложни и колико су активни и на борбу спремни сви његови чланови!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Делују ли вам забринуто за судбину радника?!

ССП упутио допис Министарству здравља у вези контроле боловања

Поштована госпођо Ђукић-Дејановић,

 У прилогу акта достављамо Вам депешу (инструктивни акт) број 2319 од 26.10.2007.године коју је упутио начелник Управе полиције генерал Младен Курибак која се тиче привремене спречености за рад полицијских службеника по основу коришћења боловања.

Синдикат српске полиције сматра да су поједине одредбе предметне депеше у супротности са Законом о здравственој заштити (чланом 30. (Право на приватност и поверљивост информација); чланом 31. (Право на самоодлучивање и пристанак); чланом 36. (Право на увид у медицинску документацију); чланом 37. (Право на тајност података) ) те је захтевао да се предметна депеша стави ван снаге и сачини нова – законита.

Настави са читањем