Skip to main content

Oznaka: ministarstvo

Sindikat danas (3): zašto su sindikati u MUP-u nemoćni i slabi?

Napisao/la Zoran Stojčić na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas (3): zašto su sindikati u MUP-u nemoćni i slabi?

U današnje vreme novac ima veoma veliku, presudnu vrednost i od njega zavisi stanje u društvu. On nam daje uslove za moć i  nezavisnost, ali nam daje i socijalni prestiž. Naravno, novac je i glavno oružje sindikatima u borbi za prava radnika, gde se jačina sindikata osim u broju članova, ogleda u njihovoj finansijskoj strukturi. Međutim, postavlja se pitanje da li sindikati racionalno raspolažu novcem koji poseduju, prikupljenim najvećim delom od članarine i malim procentom od donacija?

Hteli to da priznamo ili ne, sindikalizam u MUP-u je ogledalo sindikalizma u Srbiji. Slabosti sindikata se ogledaju u netransparentnom poslovanju, nedovoljnom uključivanju članova u donošenju odluka i njihovom izboru u organe sindikata. Sindikate krase doživotni, nestručni ili kompromitovani rukovodioci kojima je data velika moć odlučivanja. Naravno dobar broj njih ima stare, dobro poznate sklonosti,  njihov je prevashodan cilj dobijanje materijalne i finansijske koristi od sindikata.  Sve ovo za posledicu ima razočarenje radnika u sindikate,  promenu njihove svesti i pogleda na sindikalizam.

U MUP-u postoji 29 zvanično registrovanih sindikata. Da je mnogo, mnogo je, svi to znamo, ali što više  manjih sindikata imamo, veći su slabiji. A to i jeste cilj svakog poslodavca. Razlog formiranja velikog broja patuljastih sindikata, uglavnom, nije vera u bolje sutra ili mogućnost da sa desetak ili par stotina članova-poznanika mogu nešto dobro da učine za sve nas. Ako pogledamo njihova rukovodstva slika će biti mnogo jasnija. Uglavnom su to sada bivši rukovodioci većih sindikata, naviknuti na određene privilegije i lične koristi.

Međutim, čija je krivica za postojanje ovolikog broja sindikata, gde je nužna posledica (pa i cilj?) slabljenje većih sindikata i gubitak poverenja članova u sve druge? Odgovor nije jednostavan ali, nažalost, krivica je obostrana. Krivica velikih sindikata sastoji se u tome što su gore pomenutim slabostima dozvolili svoje urušavanje, a odgovornost zaposlenih leži u tome što daju poverenje takvim sindikatima, koje osnivaju i vode više puta kompromitovani lideri. Evo jednog primera:  Bivši član rukovodstva jednog reprezentativnog sindikata koji je zbog malverzacija sa novcem dobio krivičnu prijavu od dojučerašnjih saboraca, i isteran iz istog, osniva drugi manji sindikat i  privlači nekoliko stotina članova-poznanika. Dok je tako jačao, dešavale su se čudne stvari. Jedna od tih je, da je taj čovek, sudeći prema novinskim člancima, na auto-putu u civilu , službenim vozilom izigravao saobraćajca, zaustavljao vozila i tražio novac. Naravno, bio je prijavljen, potom uhapšen i zadržan nekoliko dana u pritvoru ali nečijom „dobrom“ voljom biva oslobođen.  Da nevolja za njega bude veća, iz sindikata čiji je glavni osnivač biva isteran, da bi nedugo zatim, formirao još jedan, još manji sindikat sa jedva  stotinak članova. Treći po redu sindikat.  Pitanje je da li to njegovi članovi znaju, a ako znaju nek razmisle da li bi takvoj osobi dali da im pričuva novac?

Reprezentativni sindikati u MUP-u su svakim danom sve slabiji u broju članova i njihovom poverenju. Razloge svi znamo: neuspeli štrajk 2014 godine, veoma brzo napredovanje njihovih rukovodioca, neslaganje sa ostalim sindikatima i neprihvatanje ponuđene saradnje, netransparentnost, nerešavanje problema prvenstveno svojih članova, pa potom i ostalih zaposlenih, nezainteresovanost i nedovoljno uključivanje u donošenje zakonskih i podzakonskih propisa, blanko saglasnost na „analizu rizika“ itd. U cilju prikrivanja svoje nemoći ali i svog nerada, njihova politika se svela pre svega na „kupovinu“ članstva. To je jedan vid starog ali uspešnog „sindikalizma“ u Srbiji gde novčanim davanjima pre svega novim članovima, pokušavaju da održe privid jakih sindikata, pritom slabeći svoje finansije, koje su neophodne za onu pravu, jaku i organizovanu sindikalnu borbu. Gledajući njihove sajtove i fejsbuk stranice možemo videti hvalospeve o tome kako su, recimo, novim članovima kupili štampač, računar, popravili vozilo, kupili deo uniforme, opremili službene prostorije, organizovali proslave i slično. Praktično time sindikati preuzimaju obaveze poslodavca i novcem članova finansiraju MUP. A pri tome retko koji istinski problem zaposlenih uspevaju da reše…

Prava sindilna borba podrazumeva usmeravanje svih potencijala, pa i finansija kojima sindikat raspolaže, u cilju pritiska na poslodavca da gore pomenute stvari obezbedi, iz njegovog isplaniranog budžeta. Iako znamo da je rak-rana MUP-a nedovoljan i loše planiran budžet i da sindikat nije dužan niti obavezan da krpi rupe pomažući im na gore pomenute načine, većina sindikata, uključujući i reprezentativne, ipak to rade. S jedne strane zadovoljan poslodavac, oslobođen brige za svoje obaveze, a sa druge strane lažno zadovoljni članovi koji su odavno naviknuti na to. Poslodavac zadovoljno trlja ruke – socijalna tenzija je pala. Zbog takvog odnosa prema članovima, oni vremenom počinju da gledaju na sindikate kao na nekog kome je DUŽNOST da im obezbedi papir, štampač, računar, paketić, novčanu pomoć, putovanje, polutke na rate i sl. Pri tome zaboravljajući, doduše ne svojom već krivicom sindikata, glavnu i osnovnu svrhu osnivanja i postojanja svakog sindikata – istinsku borbu za zaštitu njihovih prava i poboljšanje uslova rada. Kako se boriti da nam bude bolje kada su rashodi skoro svih sindikata za gore pomenute stvari 70-90% celog budžeta? Kako imati jak i nezavistan sindikat sposoban za dugotrajan iscrpljujući štrajk, koji raspolaže finansijskim mogućnostima da za vreme štrajka svim članovima garantuje isplatu pune zarade?

Da li ćemo konačno da shvatimo da smo čuvenih 10.000 dinara koje smo dobijali svakog meseca izgubili zbog takvog odnosa, gde je bolje da se učlanimo u drugi sindikat koji nam, recimo, za rođenje jednokratno daje 15.000, a „onaj tamo“ SSP 10.000? A zbog onog što nam dao 15.000 za rođenje deteta ostadosmo bez svakomesečne „desetke“.

Da li ćemo početi svi da se, kao reprezentativni sindikati, za naša prava borimo kupovinom štampača, uniformi, računara, polutki na rate ili ćemo se uozbiljiti i već jednom shvatiti da sindikat mora čuvati i jačati svoje finansije za ubuduće?

Upravo ih gore pomenutih razloga, iako SSP, za razliku od drugih sindikata, svakodnevno jača i raste, nema još uvek dovoljnu snagu da sam promeni neke stvari u globalu, a koje se tiču povećanja plate, dobijanje novih vozila itd. Mi poštujemo novac naših članova i ne rasipamo ga, akumuliramo ga u budžet i štrajkački fond, ulažemo u naše aktiviste, trošimo ga na obilazk organizacionih jedinica gde rešavamo problematiku gde god se pojavimo.

Kada zaposleni u MUP pažljivo pročitaju ovaj tekst, shvate njegov cilj i svi zajedno promenimo ugao gledanja na sindikate, možemo očekivati da nam uskoro bude bolje. A do tada, pružite podršku SSP jer smo jedni od retkih zagovornika one prave sindikalne borbe, finansijski transparentni, otvoreni za saradnju sa drugima i bez šarenih laža za članove. Istinu na videlo pa ma koliko bolna da je.

Uostalom, moto ovog sindikata jeste: ZADOVOLJAN ČLAN, JAK SINDIKAT!!!

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić

Sindikat danas (2): kako unaprediti sindikalni rad?

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas (2): kako unaprediti sindikalni rad?

U današnje vreme ljudima je sve teže i da zamisle da neko nekome pomaže tek tako i bez zadnjih namera. Teško im je da poveruju u to da se neko bavi sindikalnim radom nesebično. Uobičajena sumnja je da sindikalni aktivisti imaju neki interes, najčešće misli idu ka tome da oni – sigurno dobijaju novac za taj rad ili imaju dodatne pogodnosti, bliski su rukovodstvu poslodavca pa će to iskoristiti za napredovanje, itd. Ma šta tu ima da se misli? I zašto baš da im pomognemo u ostvarivanju ličnih ambicija. Mi ćemo dobiti šta?

Teško je ljudima da shvate i prihvate činjenicu da je neko spreman da žrtvuje miran život i slobodno vreme da pokuša promeniti na bolje sistem iznutra, da taj neko tek tako izabere težak put umesto da okleva i čeka bolja vremena ili jednostavno da se prepusti sudbini.

A u stvari, ne treba tu mnogo da se  misli. Ako smatramo da postoji potreba da naša prava i naši radnički interesi budu zaštićeni, trebalo bi da i sami aktivno učestvujemo i „uzmemo stvar u svoje ruke“. Da sami odlučimo koji ljudi će da nas predstavljaju. Da to omogućimo ljudima koji nam ulivaju poverenje, da deluju i govore u naše ime i da im damo punu podršku. Moramo zauvek ostaviti iza nas vreme kada su ljudi na takve pozicije imenovani putem formalnih ili unapred režiranih izbora. Ne treba prepustiti bilo kome da glasa i odlučuje u naše ime. Tek ako aktivno učestvujemo u radu sindikata i izboru rukovodstva, tada imamo i moralno pravo da kritikujemo izabrane, da im tražimo polaganje računa ali i ostavke ukoliko ne opravdaju naše poverenje.

Vreme je da i MUP shvati ono što uspešni poslodavci odavno znaju – da efikasne sindikalne ili profesionalne organizacije mogu da budu izuzetno korisne za bilo kog poslodavca, jer preko njih dobija pravu povratnu informaciju ne/zadovoljstva radnika. Informaciju neiskrivljenu strahom, neopterećenu bolesnom zavisnosti i ulizištvom ili pak naglašeno stegnutu zbog hijerarhijske strukture. Ova vrsta odnosa često može sačuvati neku organizaciju od kolapsa, izazvanog odvajanjem rukovodstva od realnosti, preteranim otuđenjem rukovodstva od zaposlenih.

Mogućnosti koje pruža sindikalno i drugo udruživanje ne koriste se dovoljno efikasno u našoj zemlji, tu smo jako daleko od željenog u poređenju sa zemljama sa razvijenim civilnim društvom. Stiče se utisak da se tradicionalni sindikati i profesionalne organizacije, velike sindikalne centrale u Srbiji, ali i reprezentativni sindikati u MUP, uglavnom održavaju na inerciji članstva iz prošlosti, koje se sve više i više smanjuje. Imamo i mnogo novih malih sindikata koji, podsticani razočarenjem i nezadovoljstvom ili pak od strane poslodavca, niču svakodnevno, ali tu ipak nema dovoljno novih ideja, sindikata spremnih da ponude alternativu. Čast izuzecima.

Ipak, postoje razlozi za optimizam, jer vidimo više pozitivnih rezultata proisteklih iz privremenog ili trajnog udruživanja. Zaposleni u javnom sektoru, pa i MUP, u poslednjih nekoliko godina izgleda da doživljavaju sudbinu onih koji rade u privatnom i potreban im je snažan i dobro organizovan sindikat. Sindikat srpske policije dokazao je da je u stanju da pokaže da u MUP rade živi ljudi, građani Srbije sa imenom i prezimenom, a ne samo anonimni brojevi. Nadamo se da će taj trend da se u budućnosti nastavi i proširi!

Uprkos određenim ograničenjima u ostvarivanju prava na slobodu udruživanja u MUP-u (naročito u pogledu sprovođenja efikasnih štrajkova), i dalje ima dovoljno mehanizama da utičemo i štitimo interese zaposlenih putem protesta, javnih kampanja, tužbi sudovima zbog nezakonitih odluka i slično. Naravno, osnovni uslov za sve to jeste aktivna podrška članstva. I ukprupnjavanje sindikalne scene!

Vremena se menjaju i zahtevaju se novi odnosi sa javnošću i sa članstvom, što zauzvrat zahteva reformu celokupnog sindikalnog pokreta. Neizbežne su bolne reforme svih sindikata, ali one generalno moraju imati blagotvoran efekat ako se pravilno sprovedu, a to se ne može desiti bez saradnje ljudi koji su svesni problema u potpunosti. Sindikati se moraju odreći nekih ljudi koji su godinama svojevrsni sindikalni fikusi, ljudi koji godinama obavljaju određene odgovorne funkcije u sindikatima bez ikakvih rezultata u radu. Savremeni oblici organizacije sindikata ne smeju da dozvole postojanje funkcionera koji su samo nemi  posmatrači već svi moraju biti aktivni učesnici i davati adekvatan doprines.

Sindikat srpske policije od svog osnivanja bio je lider u inovacijama u radu, pristupima rešavanju problema, predlagali smo rešenja, često i nepopularna, ali svrsishodna i efikasna. Sve više i više ljudi počinje da shvata neophodnost primene takvog pristupa radu sa članovima, rešavanju problema, neophodnost približavanja i izgradnji poverenja i saradnje sa organizacijama civilnog društva i nezavisnim državnim organima, tako da nema sumnje da će u našem sindikatu biti dovoljno ljudskog kapaciteta za sprovođenje neophodnih reformi i vraćanja sindikalizma u MUP na „pravi put“!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Sindikat danas(1): zašto biti član?

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas(1): zašto biti član?

Nikada nije bilo više dilema nego što je to slučaj danas – da li su sindikati i drugi slični oblici udruživanja uopšte dobra ili loša stvar za zaposlene? Svi poslodavci, u različitim oblastima, svojski zastupaju savremenu tezu da sindikati ništa korisno ne rade već koče reforme, a samim tim i ekonomski i svaki drugi razvoj.

Poslodavci ponekad tvrde da ih sindikalne vođe ucenjuju i prete im nepotrebnim udarima i tako sebi neovlašćeno obezbeđuju dodatni prihod ili druge koristi.

Svedoci smo postojanja i takvih sindikalnih lidera koji pokazuju životni standard u neskladu sa svojim osnovnim zanimanjima – nastavnici, rudari, poštanskih radnici, policajci itd. Svedoci smo i meteorskih karijernih uspona pojedinih sindikalnih lidera! Na neka lica prvih ljudi sindikalnih organizadžija navikli smo tako dugo da ih uzimamo zdravo za gotovo, kao da su rođeni i da će uvek biti sindikalci. Najveće i najstariji organizacije među njima imaju moćne elemente korporativne strukture.

Nekada je to opravdano, nekada ne, ali na sindikate po difoltu pada kritika, slično kao na političke partije – da ništa korisno ne rade i nikome ne pomažu, osim ličnom interesu malog kruga ljudi bliskih njihovim liderima.

Dakle, nameće se zaključak da su oni zapravo štetni oblici udruživanja zaposlenih?

Međutim, ljudsko pamćene generalno je kratko, a sećanje na istorijske momente izgleda još kraće i lako se zaboravlja da većina prava koja uživamo danas nisu oduvek bila tu i da su osvajana u nekoj ranijoj fazi, često uz cenu ozbiljnih žrtvava, protesta, štrajkova, otpuštanja sa posla. To ne znači da ta prava ne mogu vrlo lako biti izgubljena. Jesmo li brzo zaboravili blisku prošlost kada smo radili i preko 250 sati mesečno? Bez uvećanja za noćni rad, prekovremeni rad, rad na dan državnih i drugih praznika… Da li je tako brzo izbledelo sećanje na maltretiranje policajaca od strane nadobudnih starešina i kažnjavanje umanjenjem plate bez povoda i bez prava na žalbu?!

Prava su izborena teškom mukom a lako ih možemo izgubiti i zbog toga svako od nas mora da bude spreman, da lično učestvuje u zaštiti svojih prava i legitimnih interesa. Ako nismo spremni da damo sve od sebe, ne možemo ni da očekujemo dobijanje željenog rezultata. Kada nemamo dovoljno snage da se sami odupremo, ona se stiče udruživanjem – formalnim ili ne. Srećom, uvek postoji mogućnost da udružimo snage sa ljudima koji se bore za iste ciljeve i zajedničkim naporima postignemo željeno. Izbor je samo naš lični.

U većini slučajeva, međutim, ljudi shvate ovu mogućnost, na drugačiji, teži način. Tek u, po njih lično, teškom trenutku, kada su im direktno ugrožena prava ili interesi, odlučuju da se pridruže velikoj i jakoj grupi. Pa čak i tada, kada se nešto tako desi i odluče se za pridruživanje sindikatu, brinući samo o sebi, neki od njih i tada žele da ostanu anonimni i ne podlegnu ni minimalnom riziku.

No, to ih ne lišava prava da kritikuju one koji pokušavaju da učine nešto za opšte dobro. To ih ne sprečava da postave pitanje „Šta je to sindikat uradio za njih?“. Zaboravljaju da sindikat nije neka otuđena organizacija, strano tkivo na telu zaposlenih, već smo sindikat svi mi zajedno.

Sindikat je jak onoliko koliko smo složni i koliko su aktivni i na borbu spremni svi njegovi članovi!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Deluju li vam zabrinuto za sudbinu radnika?!

SSP uputio dopis Ministarstvu zdravlja u vezi kontrole bolovanja

Napisao/la na . Objavljeno u Dopisi. 3 komentara na SSP uputio dopis Ministarstvu zdravlja u vezi kontrole bolovanja

Poštovana gospođo Đukić-Dejanović,

 U prilogu akta dostavljamo Vam depešu (instruktivni akt) broj 2319 od 26.10.2007.godine koju je uputio načelnik Uprave policije general Mladen Kuribak koja se tiče privremene sprečenosti za rad policijskih službenika po osnovu korišćenja bolovanja.

Sindikat srpske policije smatra da su pojedine odredbe predmetne depeše u suprotnosti sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (članom 30. (Pravo na privatnost i poverljivost informacija); članom 31. (Pravo na samoodlučivanje i pristanak); članom 36. (Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju); članom 37. (Pravo na tajnost podataka) ) te je zahtevao da se predmetna depeša stavi van snage i sačini nova – zakonita.

Nastavi sa čitanjem