Београд, 22.09.2016. године, – Министарство унутрашњих послова обелоданило је јуче свој предлог Уредбе о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада. Кључни члан предложене Уредбе јесте управо први члан којим се, у складу са спорним чланом 189. Закона о полицији, предвиђа накнада трошкова само за територију општине рада.
Подсећамо вас да је Синдикат српске полиције одмах након усвајања ЗОП поднео иницијативу Уставном суду за оцену уставности и законитости неколико спорних одредби тог закона, међу којима је управо и члан 189. који регулише питање накнаде трошкова превоза. МУП није сачекао мишљење тог суда већ је кренуо у практично раскидање Анекса ПКУ потписаног 17.07.2015. године, а којим је призната примена и на полицијске службенике свих повољности из ПКУ за државне органе.
Предложена Уредба је у супротности са чланом 45. ПКУ за државне органе који гласи:
„Послодавац је дужан да запосленом надокнади трошкове превоза уа долазак на рад и за одлазас са рада у висини цене месечне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају…“
Подсећамо вас да је ЗОП противречан самом себи јер у члану 155. став 5. стоји одредба: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“ Дакле, приликом прековременог рада ће надокнадити комплетне трошкове, а приликом редовног рада не – која је разлика у трошковима, чекамо објашњење. А знамо да смисленог и логичног објашњења не може да буде.
Јасно је, након тихог укидања топлог оброка и регреса или, како они тврде, њиховог имплеметирања у плату (мада иста том приликом није увећана), да нам сада следи и практично укидање права на накнаду реалних путних трошкова за долазак и одлазак са посла.
У предлогу Уредбе апсолутно је занемарена одредба става 4. спорног члана 189. ЗОП која даје могућност Влади да пропише износ масималног износа накнаде који се може исплатити, већ ригидно тумачи члан закона и ограничава исплату само за територију општине рада. То ће неминовно довести до даљњег сиромашења полицијскиох службеника, а плашимо се и учесталог одсуствовања са посла, а што може додатно отежати функционисање службе већ довољно оптерећеног сталним увећањима обима послова и хроничним недостатком људства.
Да ли ће репрезентативни синдикати и ово преспавати или ће подићи глас остаје нам да видимо. Оно што се сигурно јесте то да Синдикат српске полиције, као ни до сада, неће ћутати, нити седети скрштених руку. Након консултација са нашим правним тимом изаћи ћемо са детаљнијом анализом и планом даљег поступања.
Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић
Тексте предлога уредбе:
П р е д л о г:
На основу члана 15. став 2. Закона о државној управи („Службени гласник РС“, бр. 79/2005 и 101/2007 и 95/2010) и члана 189. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 6/2016),
Влада доноси
У Р Е Д Б У
о начину и условима остваривања права
на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада
запослених у
Министарству унутрашњих послова
Члан 1.
Запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: Министарство) има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада на територији општине или града где запослени обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству.
Члан 2.
Изузетно, запослени нема право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у случајевима:
- Да Министарство на други начин обезбеди запосленима могућност превоза за долазак и одлазак са рада;
- да је актом органа јединице локалне самоуправе, односно града омогућен запосленима долазак и одлазак са рада без накнаде и
- да је удаљен са рада или се налази на годишњем одмору, плаћеном или неплаћеном одсуству, службеном путу, боловању или слично, за време трајања одсуства са рада.
Члан 3.
Запосленом у Министарству који на територији општине или града где обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству има и боравиште, при чему на тој територији постоји установљен систем месечне претплатне карте за јавни превоз и где тај вид превоза покрива релацију место боравиште – место рада, Министарство обезбеђује одговарајућу месечну претплатну карту.
Под одговарајућом месечном претплатном картом у јавном превозу, у смислу ове уредбе, подразумева се претплатна карта издата од превозника која у току једног месеца омогућава неограничен број превоза.
Члан 4.
У случају да на територији из члана 3. став 1. ове уредбе нема установљеног система месечне претплатне карте за јавни превоз, а запослени на истој територији има и боравиште, Министарство исплаћује запосленом накнаду трошка за долазак и одлазак са рада у висини цене појединачне превозне карте која покрива релацију место боравишта – место рада мултипликовану са оствареном присутношћу на раду утврђеном одговарајућим времеником рада.
Висину цене појединачне превозне карте из става 1. овог члана Министарство утврђује по принципу најповољније цене превозне карте прибављене службеним путем у виду одговарајуће потврде од превозника која покрива дату релацију или покрива приближну раздаљину уколико не постоји нити један превозник који покрива релацију боравиште – место рада.
Члан 5.
У случају када се место боравишта запосленог не налази на територији општине или града где обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству, запосленом се накнада трошкова за долазак и одлазак са рада утврђује применом правила обрачуна која важе за случај да се боравиште и место рада налазе на истој територији општине или града, уз обавезу покривања релације место уласка на територију општине или града – место рада.
Члан 6.
Исплата трошкова накнаде за долазак и одлазак са рада врши се ретроактивно, у односу на претходни месец.
Члан 7.
Ова уредба ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Даном ступања на снагу ове уредбе престаје да важи Правилник о условима за остваривање права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 42/2014).
