Напад ватреним оружјем на патролу полиције и покушај убиства полицајца на дужности у Крушевцу од 4.02.2013.год. јасан је показатељ да се криминалци не плаше законских последица нити презају од употребе ватреног оружја знајући да су полицајци незаштићени адекватном опремом или правном заштитом.

Досадашња лоша судска пракса у коме полицајци најчешће извлаче „дебљи крај“ у судским процесима приликом употребе ватреног оружја, криминалцима даје сигурност односно иде им на руку, уместо припадницима полиције.

С друге стране, лоша опремљеност и обученост, недостатак нормативних аката и јасних упутстава усклађених са судском праксом за поступање приликом употребе ватреног оружја, полицијским службеницима отежава већ довољно тешку ситуацију јер Министарство унутрашњих послова, својим радницима не обезбеђује добру правну заштиту. Посебно у случајевима када неко физичко лице приватно тужи полицајца који је на радном месту поступао употребом физичке снаге, употребљавао средства принуде или ватрено оружје. Тако долазимо до парадоксалне ситуације да физичка лица у приватним парницма могу тужити полицијске службенике који су препуштени сами себи да се сналазе како знају и умеју. То је у великој мери фрустрирајуће, ствара велике стресове полицајцима и спречава их у великој мери да се боре пуним капацитетом против криминалаца с обзиром да страхују у крајњи исход свог рада. Управо због свега изнетог, неопходно је да држава изврши усклађивање или измену системских закона који се односе на изнето.

Подсетићемо да смо министру полиције још пре два месеца упутили десет питања на које ни до данас нисмо добили никакве одговоре, и то:

1. Зашто полицајци у Србији не задужују, као личну опрему, лаке панцирне прслуке као превенцију од напада хладним и ватреним оружјем?
2. Зашто у сваком патролном возилу полиције, у пртљажнику нема два тешка панцира, шлема, наоружања са дугом цевима (пушке)?
3. Колико у полицији опште надлежности има исправних панцира, да ли су и коме додељени?
4. Шта је држава конкретно учинила, од предходних убистава полицајаца на дужности до данас, у смислу превенције и смањења смртности на дужности? Да ли је урађена анализа и који је закључак анализе? Шта је предузето и какви су резултати?
5. Шта је конкретно учењено на плану обуке и поступања у опасним ситуацијама? Да ли су донета упутства и правилници?  Да ли је обука за употребу ватреног оружја адекватна и какви су резултати?
6. Да ли су закони довољно добри? Да ли је потребна измена, како би се полицајцу у поступању дала предност, а не криминалцу као што је случај сада? Шта ће се конкретно учинити и који је крајњи рок?
7. Да ли министар, директор полиције, начелници управа, осећају одговорност због тога што запослени гину јер немају адекватну заштитну опрему или су недовољно обучени? Ко ће је спреман да сноси одговорност због тога?
8. Када ће јавно рећи шта су конкретно учинили да се смање напади на полицију, тешка повређивање и убиства? Односно, какви су резултати тог рада.
9. Ако су полицајци представници државе – по изјави премијера, да ли држава планира заштиту својих представника и стриктну примена закона? Када ће почети са кажњавањем криминалаца и насилника који за пример треба да служе осталима који ометају, спречавају или нападају полицијске службенике на дужности?
10. Да ли је можда став државе да јој је јефтиније и исплативије да плаћа одштете и сахране, него да улаже у професионализацију, стручност и обученост полиције?“

Подсећамо, у полицији се од обећања не живи – у полицији се од обећања постаје мртав херој!

Синдикат српске полиције моли све представнике медија да нам помогну, односно да као новинари затраже одговоре на поменутих десет питања како би смо створили ефикасну полицију и омогућили јој адекватан рад у борби против корупције, криминала и одржавања стабилног јавног реда и мира.

Шеф службе за информисање и портпарол
Синдиката српске полиције
Драган  Жебељан

 Број: 11-01/013
Београд, 06.02.2013.год.