Napad vatrenim oružjem na patrolu policije i pokušaj ubistva policajca na dužnosti u Kruševcu od 4.02.2013.god. jasan je pokazatelj da se kriminalci ne plaše zakonskih posledica niti prezaju od upotrebe vatrenog oružja znajući da su policajci nezaštićeni adekvatnom opremom ili pravnom zaštitom.

Dosadašnja loša sudska praksa u kome policajci najčešće izvlače „deblji kraj“ u sudskim procesima prilikom upotrebe vatrenog oružja, kriminalcima daje sigurnost odnosno ide im na ruku, umesto pripadnicima policije.

S druge strane, loša opremljenost i obučenost, nedostatak normativnih akata i jasnih uputstava usklađenih sa sudskom praksom za postupanje prilikom upotrebe vatrenog oružja, policijskim službenicima otežava već dovoljno tešku situaciju jer Ministarstvo unutrašnjih poslova, svojim radnicima ne obezbeđuje dobru pravnu zaštitu. Posebno u slučajevima kada neko fizičko lice privatno tuži policajca koji je na radnom mestu postupao upotrebom fizičke snage, upotrebljavao sredstva prinude ili vatreno oružje. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da fizička lica u privatnim parnicma mogu tužiti policijske službenike koji su prepušteni sami sebi da se snalaze kako znaju i umeju. To je u velikoj meri frustrirajuće, stvara velike stresove policajcima i sprečava ih u velikoj meri da se bore punim kapacitetom protiv kriminalaca s obzirom da strahuju u krajnji ishod svog rada. Upravo zbog svega iznetog, neophodno je da država izvrši usklađivanje ili izmenu sistemskih zakona koji se odnose na izneto.

Podsetićemo da smo ministru policije još pre dva meseca uputili deset pitanja na koje ni do danas nismo dobili nikakve odgovore, i to:

1. Zašto policajci u Srbiji ne zadužuju, kao ličnu opremu, lake pancirne prsluke kao prevenciju od napada hladnim i vatrenim oružjem?
2. Zašto u svakom patrolnom vozilu policije, u prtljažniku nema dva teška pancira, šlema, naoružanja sa dugom cevima (puške)?
3. Koliko u policiji opšte nadležnosti ima ispravnih pancira, da li su i kome dodeljeni?
4. Šta je država konkretno učinila, od predhodnih ubistava policajaca na dužnosti do danas, u smislu prevencije i smanjenja smrtnosti na dužnosti? Da li je urađena analiza i koji je zaključak analize? Šta je preduzeto i kakvi su rezultati?
5. Šta je konkretno učenjeno na planu obuke i postupanja u opasnim situacijama? Da li su doneta uputstva i pravilnici?  Da li je obuka za upotrebu vatrenog oružja adekvatna i kakvi su rezultati?
6. Da li su zakoni dovoljno dobri? Da li je potrebna izmena, kako bi se policajcu u postupanju dala prednost, a ne kriminalcu kao što je slučaj sada? Šta će se konkretno učiniti i koji je krajnji rok?
7. Da li ministar, direktor policije, načelnici uprava, osećaju odgovornost zbog toga što zaposleni ginu jer nemaju adekvatnu zaštitnu opremu ili su nedovoljno obučeni? Ko će je spreman da snosi odgovornost zbog toga?
8. Kada će javno reći šta su konkretno učinili da se smanje napadi na policiju, teška povređivanje i ubistva? Odnosno, kakvi su rezultati tog rada.
9. Ako su policajci predstavnici države – po izjavi premijera, da li država planira zaštitu svojih predstavnika i striktnu primena zakona? Kada će početi sa kažnjavanjem kriminalaca i nasilnika koji za primer treba da služe ostalima koji ometaju, sprečavaju ili napadaju policijske službenike na dužnosti?
10. Da li je možda stav države da joj je jeftinije i isplativije da plaća odštete i sahrane, nego da ulaže u profesionalizaciju, stručnost i obučenost policije?“

Podsećamo, u policiji se od obećanja ne živi – u policiji se od obećanja postaje mrtav heroj!

Sindikat srpske policije moli sve predstavnike medija da nam pomognu, odnosno da kao novinari zatraže odgovore na pomenutih deset pitanja kako bi smo stvorili efikasnu policiju i omogućili joj adekvatan rad u borbi protiv korupcije, kriminala i održavanja stabilnog javnog reda i mira.

Šef službe za informisanje i portparol
Sindikata srpske policije
Dragan  Žebeljan

 Broj: 11-01/013
Beograd, 06.02.2013.god.