Сведоци смо да је последњих неколико година у порасту број повређених ватрогасаца спасилаца приликом интервенција, а нажалост и појава интервенција са смртним исходом ватрогасаца спасилаца.
Синдикат српске полиције дужан је да јавно постави питање: У чему је проблем господо руководиоци Сектора за ванредне ситуације?
Да ли је разлог несрећа неадекватна радна и заштитна опрема којом су опремљени ватрогасци спасиоци? Да ли је разлог то што нико од оних који се баве набавком опреме, не чује захтеве професионалаца, који годинама траже адекватну радну и заштитну опрему, већ се воде одређеним сумњивим комбинацијама приликом набавки?
Да ли разлог лежи у катастрофално лошем стању возног парка, великом броју нерегистрованих а исправних возила и неадекватној ватрогасној опреми?
Да ли је можда један од разлога и недовољна ватрогасно спасилачка обука и непостојање било каквог тренинг центра за обуку?
Руководство Сектора за ванредне ситуације годинама уназад се бави подизањем капацитета одређених хуманитарних центара и организација а оно, за шта су именовани и задужени, да ли случајно, да ли намерно, не организују и не развијају.
Да ли је разлог лоша селекција и недовољна попуњеност ватрогасно спасилачких јединица а све боља попуњеност канцеларијских радних места?
Да ли је разлог и тај што ватрогасци спасиоци бивају експлоатисани супротно радно-правним прописима, а све са циљем да би „неко„ доказао како је све у реду и да систем функционише беспрекорно?
Да ли је разлог то што систем инспекцијског надзора функционише на принципу братско-кумовских комбинација, па грађани а и ватрогасци спасиоци страдају приликом интервенисања на објектима, коју нису ни смели да раде јер нису испуњавали основне услове за рад?
На свим овим питањима Синдикат српске полиције годинама је инсистирао код надлежних, али друга страна је увек имала оправдања и изговоре да то није баш тако те да синдикат има лошу слику и неоправдане захтеве. Сада господо одговорите да ли ћете Ви да храните породицу и децу погинулог ватрогасца спасиоца Милана Рмуша и како мислите даље да адекватно водите систем ванредних ситуација када сте изгубили поверење свих ватрогасаца спасилаца?
ССП захтева да се што хитније приступи побољшању услова рада и обуке Ватрогасно спасилачких јединица а све са циљем повећања безбедности грађана и имовине, али и самих ватрогасаца спасилаца. Сматрамо да то не могу спровести кадрови који су нерадом или лошим радом годинама уназад доказивали и коначно и доказали да нису у стању да адекватно воде систем, али су се адекватно изборили за своја места и своје интересе.
Стога од комплетног руководства Сектора за ванредне ситуације, начелника Предрага Марића и његових најближих сарадника захтевамо моменталне оставке као минимум моралности и исказивања осећаја одговорности.
Будући да, искрено речено, сумњамо у то да ће ико повући тај потез и оставку заиста поднети, следећи корак нам је захтев министру и Влади РС за смену надлежних, свеобухватну истрагу и процесуирање одговорних за стање у ком се СВС налази и губитак људских живота.
Једна од фејсбук страница на српском језику, „Дневник просечног Србенде“ или некако слично, која често и на неукусан начин, али углавном болно директно и више него свима јасно показује оне лоше особине просечног човека у Србији. Наравно, не бисмо се сложили да смо само ми такви, далеко од тога, у сваком народу постоје лењи, бахати, осиони, сујетни, хвалисавци итд. Но, о томе неком другом приликом.
1987: „НЕ БУДЕ ЛИ РЕГРЕС И 13., ПЛАТА, ГЛАВЕ ИМА ДА ЛЕТУ!!!“
2017:“РАДИ ЗА 200 ЕВРА НА ЦРНО – ЋУТИ, БАЈО, БОЉЕ ИШТА НЕГО НИШТА“
Заиста тужно али и више него истинито. Од радника који су имали скоро све, добре плате и принадлежности, углед у друштву, питали се за већину ствари у предузећу, данас смо постали сиромашни најамници без права гласа, задовољни што уопште било шта и било где радимо, у великом страху да изгубимо и то мало што имамо. А имамо, углавном, ништа. Само се заваравамо и лажемо да нам је добро и да ће бити боље.
Судећи по већини „медија“ (који то више нису) нама тече мед и млеко, а европски стандард само што није. А ми стојимо заглављени негде у запећку те исте Европе, на раскршћу 19. и 20. века. Пролазимо болести које су савремена друштва прележала пре скоро 200 година.
Поред државе саме, поред народа који је незадовољан социјализмом пожелео демократију и тржишну капиталистичку привреду (верујемо не баш овакву, нити би је пожелео да је знао шта га заиста чека) ОГРОМНУ ОДГОВОРНОСТ за све што нам се дешава сносе синдикати. Највећу, они најстарији и најбројнији међу њима, као што је, скоро па државни, Савез слободних синдиката Србије (част изузецима у том савезу), али ни већина осталих се нису показали достојни имена која носе: синдикати, самостални, независни, уједињени, сложни…
Растрзани унутрашњим али и међусиндикалним борбама за место под сунцем, за бројност чланства, за прилику дружења и фоткања са властодршцима, синдикати су већином заборавили своју историјску улогу, поготово у транзицији.
Уместо да синдикати своје ресурсе троше у борби за побољшање социјално-екононског статуса запослених и услова рада, како године одмичу, принуђени су да врше притиске на послодавца само да поштује законске акте које је сам донео, да се стидљиво противе раду на црно, да новчано помажу угроженима и да буду само гледаоци у разним Саветима, Комисијама, Форумима …
За тридесетак година круг је затворен, прешли смо пут ОД СИНДИКАТА ДО СИНДИКАЛНИХ ИКЕБАНА.
Нажалост, данас руководствима у добром броју постојећих синдиката, функција и синдикални рад служе за напредовање у служби или лично богаћење. А ко су и како функционишу СИНДИКАЛНЕ ИКЕБАНЕ у МУП-у сазнаћете у једном од наредних текстова.
Након последњих гафова начињених објављивањем интервјуа са измишљеним стручњацима, уз прилоге фотографија стварних људи, дневни лист „Политика“ наставља да бриљира објављивањем све горих чланака. Баш као да се тренутно уредништво тог најстаријег листа, уједно, једног од ретких који још увек није таблоидизиран, труди да уруши какав-такав углед који имају, тешком муком повраћен након пропадања током деведесетих када је лист називан „Слободанком“. Делује да су на добром путу добијања новог имена, опет изведеног из личног имена, само овог пута неког новог (старог?) политичара!
Но, отом-потом, намера овог текста није ламентирање над судбином Политике, већ нешто друго. У четвртак, 27. јула, на насловној страници тог листа објављен је текст са бомбастичним насловом „Глуме депресију да би отишли на боловање“! Да ли због, тек завршеног, штрајка у Фиату, или због неких других који су и даље у току, али чини се да је текст тенденциозно написан, са циљем потпоре популарне тезе наших властодржаца да смо лењ, нерадан народ, спреман на забушавање и обмањивање послодаваца, тих „јадних“ капиталиста. У тексту имају и адекватног саговорника, вредног доктора Александра Миловановића који изјави следеће:
„Имао сам случај човека који се жалио на депресију и због тога отишао на боловање, а онда сам га видео како се шета по тржном центру. Имао сам намеру да тражим контролу његовог боловања, али сам одустао јер он може да се брани тиме да му је за депресију добро да изађе међу људе.“
По среди је апсолутно погрешна теза и непознавање материје од човека који би стручношћу требао да предњачи будући директором Института за медицину рада „Др Драгомир Карајовић“. Јасно је да господин не познаје основне принципе за превазилажење депресије: што више проведеног времена у друштву, посебно са позитивним људима (заправо избегавање осамљености); што више проведеног времена напољу, што више кретања, никако седења, лежања, гледања ТВ-а; добро спавање и квалитетна исхрана; бављење спортом, позитивно размишљање…
Али, ко је у ствари овај Политикин стручњак? Је ли можда и он неки лажни, измишљени лик?
Далеко од тога, не да није измишљен, него да га нема требало би га измислити. Човек је посебан и заиста способан. Ма шта способан, способан је за најмање шесторицу! Баш како то Димитрије Пантић својевремено каза Шојићу да га подсећа на „двоглавог Арапина“, овај наш доктор вреди за барем шесторицу! Јер толико функција обавља, скоро толико плата прима. Овај лекар, који сматра да депресиван човек нема право да излази напоље из куће и да је одлазак у куповину контраиндикован његовом стању и само доказује како подли радници желе да преваре газде, вероватно никада не иде на боловање јер би му од укупних месечних примања био одбијен новчани износ за који се може пазарити један солидан полован аутомобил.
Један други дневни лист, „Блиц“ 16.06.2014. године пише о „рекордеру по броју послова које обавља и за које је плаћен новцем из републичког буџета“. У тексту под насловом „Обавља шест функција, три није пријавио агенцији“ прецизира се „Миловановић има шест функција од којих три није пријавио Агенцији за борбу против корупције. Како тврди за „Блиц“, тренутно за четири прима плату, па месечно заради најмање 235.000 динара.“
Миловановић је према подацима са сајта Агенције за борбу против корупције запослен у Институту за медицину рада као директор, где прима месечно 104.000 динара, а редовни је професор и на Медицинском факултету, где зарађује 75.000 месечно. Миловановић је и професор на Политехничкој академији, где четири пута годишње у време испитних рокова прима по 50.000 динара, те члан комисије за оцену радне способности Националне службе за запошљавање (НСЗ), где девет месеци у години прима по око 5.000 динара. До 2009. је радио и као професор на Медицинском факултету у Косовској Митровици.
Према сазнањима “Блица”, Миловановић, међутим, Агенцији за борбу против корупције није пријавио да је у јануару те године именован за председника Управног одбора Клинике за рехабилитацију “Др Мирослав Зотовић”, где, како каже, тада није тражио плату, а да ли ће – “није знао”. Није пријавио ни постављење на место председника Републичке стручне комисије за медицину рада, али ни рад у комисији при Националној служби за запошљавање. „
Тако „Политикин“ стручњак за медицину рада, сисајући државне јасле ЗА СКОРО ЧЕТВРТ МИЛИОНА ДИНАРА МЕСЕЧНО, тврди да депресиван човек на боловању треба да буде тужен газди и тако осуђен на отказ, јер је отишао у тржни центар, упркос свом стању. Пазите се и ви, државни упосленици на боловању, лекар са шест државних функција вреба да провери да ли, правећи се да сте болесни, музете државне паре. Па да више остане њему.
Међународна Олимпијада ватрогасаца, познатија под називом CTIF 2017, одржана је од 9. до 16. јула 2017. године у Аустрији, у граду Филах (Villach). Репрезентацију Републике Србије, која се упутила у овогодишњу олимпијску престоницу ватрогаства чинило је око 150 чланова, од тога 10 сениорских екипа и 3 јунироске, а остатак судије, тренери, техничко особље, пратиоци.
Међу сениорским екипама нашле су се мушке екипе Професионалне ватрогасно-спасилачке јединице из Ниша и из Трстеника, затим мушке екипе из Рафинерије нафте Панчево, ДВД „Милоје Закић“ – „Трајал“ из Крушевца, ДВД Борча, ДВД Мраморак, Криминалистичко-полицијска академија Београд, као и женске екипе ГДВД Ниш, ДВД Гунарош и ДВД Сента. Ове екипе учешће на Олимпијади обезбедиле су победом у својим категоријама на државном ватрогасном такмичењу одржаном на Златибору 10. јула 2016. године. Укупан број учесника у Филаху од око тридесетак земаља достигао је број близу три хиљаде такмичара, који су се надметали у разним ватрогасно-спортским дисциплинама.
Сениорске екипе ватрогасаца, од којих свака броји по 10 чланова, такмичиле су се у две дисциплине.
Прва је вежба са моторном ватрогасном пумпом, такозвани „суви напад за гашење пожара“, која подразумева склапање усисног вода, повезивање на пумпу и убацивање у базен, уз истовремено постављање „Б црева“ са разделницом и развлачење првог и другог млаза уз помоћ „Ц црева“. Друга дисциплина је штафета (8 х 50 метара) са препрекама (греда, тараба, тунел). Обе дисциплине је потребно извести за што краће време, али без грешака, јер свака грешка кошта и екипи доноси негативне поене. На основу времена и грешака, прави се бодовна листа и екипе се рангирају.
Најбоље резултате остварили су професионални ватрогасци-спасиоци, показавши још једном да, упркос условима у којима свакодневно обављају своје пословне обавезе, али и тренирају, ипак јесу по обучености и спремности у рангу са ватрогасцима-спасиоцима других европских земаља.
У оквиру А класе (до 30 година), Србију је представљао десеточлани тим ватрогасаца-спасилаца из Ватрогасно-спасилачке јединице Ниш, који је освојио екипну сребрну медаљу. Ово је њихово четврто учешће на Олимпијади.
У оквиру Б класе (преко 30 година), по пети пут заредом такмичила се екипа ватрогасаца-спасилаца из Трстеника, која је у свој град донела екипну златну медаљу, а бронзану медаљу у појединачном пласману.
„Наша екипа пети пут заредом је државни првак и ми смо од 2001. године на Олимпијади, тако да имамо све медаље у својој колекцији. Овај успех нам је наравно драг, али донекле и очекиван. Посветили смо га болесном колеги из Ватрогасно-спасилачке јединице, који се раније и такмичио са нама и био Командир екипе.“ наводи Дејан Петрашиновић, садашњи командир екипе из Трстеника.
Женска екипа ГДВД Ниш учествовала је ове године по други пут на овом престижном такмичењу.
„Овог пута вратиле смо се са екипним сребром и јесмо задовољне, с обзиром да смо са претходне Олимпијаде, из Милуза тј. из Француске, донеле екипну бронзу, што значи да смо успеле да напредујемо током годину и по дана тренирања. Верујемо да увек може боље, па ћемо се потрудити да се пласирамо и на наредну и са ње донесемо најсјајнију медаљу. Важно је да напоменем да су нам у припремама доста помогли наши (нишки) ватрогасци-спасиоци, који су увек били ту да нам покажу како да вежбу доведемо до савршенства и никада им није било тешко да нас посаветују, на чему смо им изузетно захвалне, јер смо училе од најбољих.“, наводи Миљана Стојиљковић, командир женске такмичарске екипе ГДВД Ниш (А класа).
„У своје лично име бих да кажем да свој успех желим да посветим недавно изненада преминулом ватрогасцу-спасиоцу Ватрогасно-спасилачке јединице Ниш – Милану Милошевићу, великом пријатељу и сараднику, некадашњем председнику Синдиката српске полиције – Синдикалне групе Ниш, који је увек био ту мени као подршка и током заједничких интервенција гашења пожара и током припрема за такмичења… и не само мени, него целој мојој екипи. Верујем да је поносан на нас, а и на своје колеге.“
Међународне Олимпијаде ватрогасаца – CTIF одржавају се сваке четири године у неком од европских градова, па је тако у најави да ће наредна – CTIF 2021 бити одржана у Словенији, где такође очекујемо учешће наших најбољих ватрогасаца, и наравно, још сјајнија одличја. А до тада, наводимо следећи поразан податак:
Иако је постала свакодневница код успешних спортиста у Србији, морамо навести поразан податак да су за разлику од колега из других земаља, сви наши репрезентативци, уз помоћ спонзора, ГВС Ниш, ГДВД Ниш и у својој режији сносили трошкове одласка и смештаја на Олимпијади, само да би били тамо – на месту где се на најбољи начин представља наша земља. Синдикат српске полиције је препознао вољу, жељу и патриотизам колега и колегеница и у складу са својим могућностима сносио део њихових трошкова. А послодавац? О његовој изузетној „заинтересованости“, „помоћи“ и „подршци“ ћемо у неком наредном тексту.
Следећи CTIF биће одржан 2021 године и надамо се, као и сам послодавац, да ће нам до тада бити боље.
Чињеница је да је храна коју полицијски службеници добијају на терену лошег квалитета. Наравно, то доказују и декларације на амбалажама (сетимо се само чувеног Ђурђевића са чајном и куленом треће класе), искуства запослених коју ту храну једва поједу, а често је и поделе са кућним љубимцима. Синдикат српске полиције користи све дозвољене механизме како би извршио притисак на послодавца да промени систем набавке, убрза транспорт и адаптира просторије намењене за чување хране која се добија. Не прође дан, а да нам се колеге и колегенице са терена не пожале на лош квалитет и недовољну количину. Често такве слике са терена објављујемо на нашем веб сајту који је медијски пропраћен, презентујући реалну ситуацију са терена грађанима Србије – пореским обвезницима, а нарочито представницима послодаваца. Поред тога, иако нам није у опису синдикалног деловања, често нудимо и конкретна решења и помоћ. Међутим, ништа се не мења на боље.
У прилогу је допис председника ССП СГ ОЖ Ниш Поповић Небојше, који преносимо у целости:
„Шта даље говорити и коментарисати када слика говори више од хиљаду речи. Довољан је био један поглед да вам се цео оброк згади. Прокисло, згњечено воће у кеси које је ширило непријатни мирис. Можемо закључити да је овакав оброк одраз свеукупног односа према припадницима жандармерије као и здрављу полицијских службеника уопште. Такође, овако нешто (што можете видети на сликама) плаћају порески обвезници. Форма је испуњена грађани су порез платили а полицајац добио „оброк“. Банане, од којих би могла настати добра ракија…“
Док широм ужареног Јадрана бесне велики пожари сумњивих узрока, а у Србији на пожару знатно мањег интезитета долази до озбиљних повреда неколико припадника Ватрогасно-спасилачке јединице, ти момци, наши дискретни хероји, ненавикнути на пажњу, мимо своје воље дођоше у епицентар интересовања свих медија и политичара.
Имали смо прилике да видимо хрватског премијера како, у луксузној лимузини са обезбеђењем, излази на терен и тамо сусреће ватрогасце у „Застави 750“, чувеном „фићи“, заосталом из бивше нам државе и даље у функцији и употреби, ко зна како и ко зна зашто. Прочитасмо вест како црногорски премијер нуди новчане надокнаде од неколико стотина евра, свим ватрогасцима ангажованим на даноноћном гашењу ватрене стихије. Видесмо и нашег министра како са најближим сарадницима обилази тешко повређеног ватрогасца, збринутог на Војно-медицинској академији, што је, без сумње, гест за сваку похвалу.
Али…
Одлазак министра Стефановића у болницу је свакако позитивна ствар, једно време смо имали министре које такве ствари нису ни најмање дотицале. Сада реагују, па макар и неискрено, медија ради (не тврдимо да је то заиста тако), ипак тај гест даје повређеном неку додатну снагу и наду.
А наду даје и нама у Синдикату српске полиције, као организацији која брине о интересима свих запослених у Министарству унутрашњих послова. Даје нам наду да ће се са лепих речи и стидљивих, спорадичних или ад-хок, покушаја унапређења услова рада, прећи на системско решавање нагомиланих проблема. У последњих неколико година је остварен напредак у реформама људских ресурса, уведене су многе новине, неке заиста револуционарне и представљају квалитативан помак. Урађено је понешто и на плану опремања, набављање су униформе и још понешто.
Али…
Али то никако није довољно. Надлежни морају „отворити кесу“ и определити знатнија средства за опремање полицијских службеника, ватрогасаца-спасилаца и свих других службеника од којих зависи безбедност грађана и државе. Јасно нам је да је држави, у предходном периоду, приоритет била, пре свега, фискална консолидација, смањење буџетског дефицита и уштеде на свим плановима. Али, ми сматрамо да није направљен прави баланс. Буџет је рестриктиван тамо где то не сме бити, код набавки и опремања виталних служби, док се на неким местима и даље расипа новац. Погледајмо само јавна предузећа која и даље гомилају губитке, при томе се расипајући новцем. Да ли је реално, да ли је људски разумљиво да полицајац или ватрогасац за 20 година службе, као Јубиларну награду добије износ од 70 хиљада динара а радник електропривреде за тај исти јубилеј близу 300 хиљада динара. Да ли је рад баш сваког радник ЕПС-а, свака част правим рударима, вреднији од пожртвованог рада ватрогасца-спасиоца, на пример. Треба ли споменути и то да деца радника у ЕПС-у добијају новогодишњу поклон честитку док је нашој деци тако нешто ускраћено и забрањено законом?
Но, то је сасвим споредна ствар у овој причи. Акценат бацамо на опремање служби које ову државу одржавају једном од најбезбеднијих у Европи, у сваком смислу. Господа у Влади РС морају да знају следеће – да је повређени колега ватрогасац имао одговарајуће одело он данас не би лежао у болници са преко 70% изгореле површине тела!!! Морају знати да ватрогасно-спасилачке јединице користе возила и опрему старију од својих припадника, стару по неколико деценија! Свако у овој држави мора знати и да полицајци немају заштитне прслуке у гарантном року, да нас штити само срећа! А срећа је варљива, не свемоћна.
Једноставно, срамне дневнице и ниске зараде можемо и да толеришемо, изджаћемо некако још мало, али неисправну опрему или њен апсолутни недостатак више не можемо нити смемо толерисати. Апелујемо на надлежне да под хитно издвоје средства и изврше неопходне набавке. Не треба ту много мудрости, нек питају обичне избвршиоце шта нам све недостаје, начелници им свакако не преносе право стање, крију истину, кријући себе иза улепшане слике.
Немојмо чекати неку велику трагедију па да онда кренемо!
Имамо осећај да смо се представницима послодавца на главу попели упознавајући их (ма као да нису знали) са многобројним чудним ситуацијама где се бахатим, нестручним и безобзирним понашањем руководиоца крше права запослених и на крају долазимо до непожељних резултата: демотивације запослених и штете по буџет МУП-а. Наравно, као по обичају, индивидуалне одговорности за такве ствари нема и на крилима тога наставља се, по старој пракси, тражења длаку у јајету како би појединце позивали на одговорност. У таквом систему демонстрације моћи на рачун пореских обвезника, ове чудне ситуације понекад прелазе у комичне.
Иницијативе или предлози за покретање дисциплинских поступака подносе се, такорећи, за сваку ситницу. Праг толеранције, солидарности, колегијалности и помоћи је испод сваког минимума. Полицајца на терену „газе“ са свих страна. Од појединих грађана то и очекујемо, њихова људска права су очигледно важнија од таквог истог права полицијског службеника. Али није за очекивати да ће непосредни руководилац, без икаквог повода поднети Предлог за покретање дисциплинског поступка полицијском службенику зато што у Извештају на полеђини патролног налога није навео да је за време смене уочио крдо дивљих свиња!?
Закључком начелника УГП покренут је дисциплински поступак против полицијског службеника Илић Милана запосленог у РЦ ГП према Р. Македонији због основане сумње да је извршио тешку повреде службене дужности члан 207. став 1. тачка 16. „незаконит, несавестан, немаран рад или пропуштање радње за коју је запослених овлашћен, а које су проузроковале или су могле да проузрокују штету или незаконитост у раду“. Укратко, на терет му стављају наводни пропуст јер на полеђини Налога за извршење службеног задатка није константовао да је уочио кретање крда дивљих свиња, односно није обавестио Дежурну службу. Његов непосредни старешина је сматрао да је начињен пропуст, поднео Предлог за покретање ДП, добио сагласност из РЦ ГП, а то све аминовао и донео Закључак, гле чуда, начелник УГП. Да не би дужили око образложења, предлажемо да обимно Решење о ослобађању дисциплинске одговорност нашег члана Илић Милана прочитате на крају текста.
Синдикат српске полиција сматра да подношење оваквих комичних и недовољно аргументованих дисциплинских пријава, без чвстих доказа, ствара огромну штету по буџет МУП-а, трошење ионако истрошених ресурса, демотивацију запослених, кварење међуљудских односа и нарушавање угледа службе. Апелујемо на правне заступнике и руководиоце у МУП-у, да размотре овај предмет, утврде да ли постоје елементи нечије одговорности за овако нешто и убудуће строжије приступе контроли поднетих Иницијатива како би унапред спречили овакав или сличан сценарио. Овом приликом похваљујемо Дисциплинског старешину у овом поступку, госпођу Соњу Цветковић, која је свој посао одрадила максимално професионално и непристрасно.Захваљујући њој и нашем члану Илић Милану, који осим коришћења саветодавне помоћи, нашег правног заступника није укључио у процес, МУП неће сносити никакве трошкове поступка. А трошкови би били велики. Предлажемо надлежнима у МУП-у да у циљу мотивације за рад и солидарности која је довела до уштеде Цветковић Соња и Илић Милан буду награђени повећањем коефицијента плате у једном месецу.
Дивље свиње су очигледно велики проблем МУП-а, јер су толико подивљале да их је немогуће контролисати. Полицијским службеницима – извршиоцима то није у опису посла. Неко други је за њих надлежан.
На данашњи дан 2007. године основан је Синдикат српске полиције. Групица полицијских службеника у Ужицу, незадовољна деловањем тадашњих синдикалних организација, одлучила је да крене својим путем, до тада непознатим. У тој групи ентузијаста били су, између осталих, морамо их с великим поносом споменути, они које због ограниченог простора не споменемо нека нам не замере, први председник новооснованог синдиката Глишо Видовић, дугогодишњи председник скупштине синдиката Иван Гризељ, садашњи председник синдиката Лазар Ранитовић, бивши генерални секретар Драган Ристановић, те сада увелико пензионери Сејдо Фера и Воја Петровић. Замисао им је била да направе малу синдикалну организацију која би се бавила решавањем проблема запослених на локалном нивоу.
Но, како су направили здраву организацију, о којој се добар глас далеко чуо, ускоро је синдикат прерастао локалну средину и кренуо да се незадрживо шири Србијом. Убрзо је овај „мали синдикат“ израстао у респектабилну организацију, која данас делује у свим полицијским управама, организована у 26 регионалних центара и 133 синдикалне групе.
За разлику од првих синдиката у МУП, којима су запослени приступали стихијски и по инерцији, активисти ССП су морали да приђу сваком новом члану, објасне му разлоге за оснивање новог синдиката и потребу његовог учлањења баш у ССП. Тачан број чланова се непрестано мења, чланови долазе и одлазе, приступају с вером у нашу снагу и честитост, а одлазе углавном мимо своје воље, ретко се ишчлањују незадовољни нашим радом. Тренутно имамо око 7.300 чланова који редовно плаћају чланарину, што је више од хиљду чланова преко броја потребног за статус репрезентативног синдиката. Наш једини већи губитак у чланству десио се почетком 2014. године, када је, након потписивања „Бриселског споразума“, више од 600 наших чланова са територије Косова и Метохије остало без посла. Други разлози због којих губимо осетнији број чланова су одласци у пензију, што је свакако пријатан повод, али, нажалост, и то што све већи број запослених одлучује да напусти Министарство унутрашњих послова и срећу окуша у другим делатностима, најчешће у иностранству.
У десетогодишњој историји Синдиката српске полиције било је великих успеха, али и спорадичних падова, изазваних деструктивним радом послодавца и других синдиката. Први велики удар на ССП одиграо се 2011. под диригентском палицом тадашњег министра, када је неколико активиста, заведено слатким обећањима, напустило синдикат и одвело неколико стотина чланова. Но, послодавац није успео у својој намери јер смо након тих трзавица постали јачи за то искуство и ускоро још брже кренули напред у ширење организације и омасовљење чланства.
Трпели смо јаке ударце и након великог штрајка 2014. када смо издани и продани од стране синдиката који је штрајк водио, не са циљем да се избори за права радника, већ за место омиљеног министровог синдиката. Тада су само активисти и чланови ССП-а добијали принудне премештаје. Али су нам остали верни, нико од њих није се ишчланио, а ми смо и њима и свима другима доказали да смо прави – једини смо синдикат који је својим члановима исплатио накнаду за умањење плате током штрајка. Уосталом, једини и имамо наменски штрајкачки фонд!
Један велики удар на Синдикат српске полиције управо је на делу сада и спроводе га, удруженим снагама, послодавац и један репрезентативни синдикат, онај њима омиљени, који је одавно изгубио атрибут заштитника права запослених. Синдикат српске полиције има једну велику ману, ако се то маном може назвати, због које смо на удару – никада нисмо били ничији, ни партијски ни тајкунски, увек само своји и наших чланова! То је оно што се данас не прашта, мислити својом главом и бескомпромисно бити на страни радника није здраво! Данас је ССП протеран из просторија МУП, једини смо, од масовнијих синдикалних организација, буквално избачени на улицу, не користимо ништа од ресурса државе. Високи функционери МУП врше притисак на запослене, посебно на старешински кадар, ради ишчлањења из ССП и истовременог учлањења у послодавчев синдикат, који себе, гле ироније, назива независним.
Запослени су једногласни – ССП је једини преостали светионик!
Не можемо а да се не осврнемо на чињеницу да смо од стране садашњег послодавца већ два пута одбијени за признавање статуса репрезентативног синдиката. Упркос позитивном налазу радне групе формиране управо са тим задатком, упркос Закону о раду и свим другим прописима. Једноставно, закон силе је био јачи од силе закона. Сама чињеница да је најновији удар на ССП отпочео у моменту када су у синдикату блиском врху МУП-а схватили да нам овог пута нико не може оспорити статус репрезентативног синдиката много говори. Нашег статуса се више боје жути синдикати него и сам послодавац. Знају да ће њихов нерад, подаништво, продаја радничких интереса и борба за личне привилегије руководства тада бити још јасније видљиви.
Срећом, статус смо одавно добили међу колегама, поверење чланова смо заслужили и оправдали, тако да нам и овај удар даје додатни ветар у леђа. Реакције запослених су управо супротне очекивањима послодавца – напади на нас резултирају још масовнијим учлањењима. Тамо где нам се ишчлани неки уплашени командирчић или некакав начелник, добијамо десетине нових чланова међу обичним смртницима!
Овај јубилеј, десетогодишњицу рада синдиката, обележавамо тихо, баш као што смо и навикли да радимо, још од оснивања. Нећемо правити прославе у елитним ресторанима нити коктеле за високопозициониране МУП-ове гузице. Истински празник ССП, који редовно прослављамо са више од 700 чланова, јесте фестивал спорта и дружења – наша Полицијада!
Сматрамо да свакако и није време за славља, запослени у МУП су на дну, како по зарадама тако и по опремљености! Принадлежности загарантоване законима и колективним уговорима поштују се само у теорији, док нам је свакодневица тужна. Крајем друге деценије 21. столећа српска полиција и даље ради помоћу штапа и канапа, од јутра до сутра стоји у кордону за 150 динара! Заслугом репрезентативних синдиката вера запослених и у синдикате и у боље сутра је пољуљана, а послодавац је свестан тога и задовољно трља руке.
Често се могу чути и критике на рачун запослених, како су лењи, инертни, слабе радничке и синдикалне свести, али ми сматрамо да су за то одговорни пре свега синдикати. Пред нама је тежак задатак да најпре повратимо веру људима, тек онда ћемо имати снаге да се носимо са овим и оваквим послодавцем, који негује неолибералну економију, клања се моћи капитала, трошећи људе третирајући их попут потрошног материјала.
Синдикат српске полиције, активисти и руководство, имамо снаге и знамо како то да урадимо! Спремни смо за нове изазове који су пред нама! Предстоји нам велика борба за унапређење и проширење права запослених: накнада за топли оброк и регрес, очување накнаде за путне трошкове, увећање основне зараде, увођење додатка за рад викендом а посебно недељом, редовно снабдевање униформом, возилима и другом опремом. Петиција са тим и још неким захтевима, коју смо предали Народној скупштини, само је први корак у том смеру.
Поштовани чланови, срећан нам свима рођендан. Хвала вам на указаном поверењу, трудићемо се да будемо још бољи, јер
ЗАДОВОЉАН ЧЛАН – ЈАК СИНДИКАТ!
МОЖЕ БИТИ САМО ЈЕДАН – СИНДИКАТ СРПСКЕ ПОЛИЦИЈЕ !!!
У складу са важећим Посебним колективним уговором за полицијске службенике и ове године ће бити исплаћене јубиларне награде за непрекидан рад у Министарству унуттрашњих послова и другим државним органима. Као што је и планирано, односно предвиђено у члану 13. ПКУ, исплата ће бити извшена до краја јула, одмах након исплате другог дела плате, за све оне који су ово право стекли у првој половини године, закључно са 30. јуном.
Будући да су у сектору започели израду решења, сада су познати и новчани износи које ће запослени добити у зависности од периода за који ЈН добијају, па ће тако износи бити:
за непрекидан рад од 10 година – 58.793 динара,
за 20 година – 70.552 динара,
за 30 година – 76.431 динара,
за 40 година – 82.310 динара.
Колегиницама и колегама честитамо на заслуженим наградама и да их у срећи потроше.
Надајмо се да ће износ у децембру, за колеге који право стичу током друге половине године, бити и нешто већи, с обзиром на најављено увећање плате, ал свакако остаје задатак пред синдикатима да приликом преговора за следећи ПКУ те износе знатније увећају, по угледу на неке друге државне органе или јавна предузећа у којима се за јубиларне награде исплаћују суме од по неколико стотина хиљада динара.
Вероватно нема никога ко није гледао култни домаћи филм „Маратонци трче почасни круг“ у којем Лаки Топаловић, подстицан на бржу вожњу одговара, данас чувеном, реченицом „Не може брже, јуримо 30.“ Радња филма је смештена у време пред Други светски рат, али чак и тада, остатак фамилије Топаловић има брдо примедби, незадовољан брзином вожње, јер је „блесави син Мирко раскантао машину“!
Када погледате снимак на доњем линку, настао пре пар дана, на широј територији града Београда, не можете се отргнути утиску да је и овде неки Мирко „раскантао машину“. Иначе, на снимку је трочлана екипа ватрогасно-спасилачке јединице која жури са једне интервенције на другу „јурећи“ брзином од читавих 35 километара на сат. Наравно, без укључене сирене јер звучна сигнализација одавно не ради на овом возилу. При томе један од чланова екипе нема седиште за себе па је принуђен да у задњем делу кабине седи на врелом лиму поклопца мотора.
На снимку можете видети како их, док плове Ибарском магистралом, претичу буквално сви учесници у саобраћају. Подразумева се да екипа није ни стигла на планирану интервенцију – пожар је локализован пре него су они прешли пола предвиђеног пута (с краја на крај општине).
Синдикат српске полиције овим јавним указивањем не жели да омаловажи колеге из Ватрогасно-спасилачких јединица, напротив. Ради се о професионалцима, способним и савесним, забринутим за безбедност и имовину грађана. У супротном, они мислећи пре свега на своју безбедност, оваквим возилом не би ни кренули из станице. Ми желимо да још једном јавно укажемо послодавцу и грађанима на поразно стање опреме ватрогасно-спасилачких јединица, да кажемо да је тако нешто у 21. веку недопустиво. Време је да возила стара по неколико деценија, која одавно спадају у категорију олдтајмера, држава замени новим и исправним! О осталој опреми заиста је беспотребно трошити речи.
Дозовимо се памети док не буде касно – због оваквог возила неко може изгубити живот! Било ватрогасци у њему, било неко од грађана док чека помоћ која касни!
