Analiziramo: Zbog čega je policajac na terenu „glineni golub“?
Svake godine, u skladu sa Programom stručnog usavršavanja, u Ministarstvu unutrašnjih poslova sprovodi se niz aktivnosti usmerenih na unapređenje određenih znanja i veština zaposlenih. Jedna od tih aktivnosti je i izvođenje nastave bojevog gađanja u metu vatrenim oružjem, najčešće pištoljem marke „CZ99“, a u pojedinim organizacionim jedinicama i težim naoružanjem.
Cilj izvođenja ove nastave je obuka, usavršavanje, unapređenje i stvaranje rutine kod policijskih službenika u rukovanju službenim naoružanjem. Međutim, postavlja se pitanje da li je taj cilj moguće ostvariti ukoliko policijski službenik svega dva puta godišnje godišnje ispuca tridesetak metaka u kružnu metu ili siluetu, očisti i pištolj vrati u futrolu, a zatim čeka narednu godinu, pa sve iznova?! Kako je moguće bilo koga obučiti da uspešno i precizno rukuje vatrenim oružjem sa svega pet metaka? A potom, odmah nakon te „blic obuke“, od njega zahtevati da gađa za ocenu? Ocenu od koje mu zavisi godišnja ocena, a samim tim i posao? Da li policijski službenik takvom „obukom“ može steći dovoljnu rutinu i samopouzdanje za upotrebu vatrenog oružja? Dovoljnu brzinu? Preciznost? Nažalost, ništa od toga. Na to se nastavlja najvažnije pitanje – da li je tako „na blic obučen“ policijski službenik u stanju da na odgovarajući način zaštiti, najpre sebe, a potom i građane?!
Programom stručnog usavršavanja predviđena su četiri nivoa obuke i testiranja upotrebe vatrenog oružja. Međutim, najveći broj organizacionih jedinica nema odgovarajuće uslove za sprovođenje obuke i provere znanja u rukovanju vatrenim oružjem za sva četiri nivoa, a nekoliko njih nema uslove čak ni za prvi nivo. To ima za posledicu za znatan deo policijskih službenika nema priliku da se okuša na višim nivoima, nivoima koji nisu statički, već se gađanje izvodi u pokretu, pa je samim tim takvo gađanje bliže onim realnim, životnim situacijama.
Pored nedovoljne obučenosti, policijskim službenicima na ruku ne idu i određena zakonska rešenja, jer se izuzetno restriktivnim uslovima za upotrebu vatrenog oružja dodatno sužen prostor za prvovremenu i kvalitetnu reakciju policijskih službenika. Tako, shodno Zakonu o policiji, za upotrebu vatrenog oružja od strane policijskog službenika nije dovoljno to što neko u ruci drži pištolj sa metkom u cevi i preti da će ga upotrebiti! Zahteva se da taj neko bar pokuša da potegne pištolj, odnosno pokuša da ga dovede u položaj pogodan za upotrebu. Koliko policijskih službenika je obučeno da bude potpuno koncentrisano kada će nastupiti taj trenutak potezanja i koliko njih je obučeno da nakon toga pravovremeno i efikasno odreaguje, tj. zaštiti svoj i život ugrođenih građana, a istovremeno onesposobi napadača?! Ako izuzmemo pripadnike specijalnih jedinica, broj takvih policijskih službenika je zanemarljiv. A kriminal nije zanemarljiv. I neće da udara tamo gde je „najtvrđe“, već tamo gde je karika najslabija. A građani i država su zaštićeni onoliko koliko je kvalitetna ta „najslabija karika“, odnosno koliko je obučen i efikasan „najslabiji“ policajac!
„Izvršeno je krivično delo razbojništva uz upotrebu vatrenog pištolja, patrola trči za licem koje beži i u svojoj desnoj ruci nosi vatreno oružje. Lice se u punom trku okreće ispaljuje nekoliko metaka u pravcu patrole i nastavlja da se kreće prema grupi ljudi. Šta će patrola uraditi? Da li su se stekli uslovi za upotrebu vatrenog oružja, da li će uzvratiti istom merom ispaliti jedan hitac u leđa razbojinika? A šta se dešava sa grupom ljudi koja se nalazi oko njega?“ To je jedan od mnogobrojnih slučajeva, gde jedan trenutak, najmanja neodlučnost, jedna pogrešna procena, jedan pogrešan pokret, odlučuje o životu i smrti. To je trenutak u kojem sva gađanja u (nepokretnu) metu i siluetu gube smisao.
U ovakvim i sličnim situacijama neophodna je obučenost, znanje, brzina i praksa u postupanju. Hteli da priznamo ili ne, ogromna većina nas to nema. Doduše, ne našom krivicom, već nezainteresovanošću poslodavca, koji ne ulaže dovoljno sredstava u obuku. Da bi policijskim službenicima situacija koju smo uzeli za primer i njoj slične situacije, postale rutina, potrebno je promeniti Program stručnog usavršavanja i u delu „Upotreba vatrenog oružja“ uvesti novu kategoriju stručne nastave i prakse „taktička kuća“.
Većina policijskih službenika, pre svega oni mlađi, su upoznati sa jednom vrstom obuke koja se sprovodi u „taktičkoj kući“. Ukratko, radi se simulaciji realne situacije uz upotrebu modifikovanog vatrenog oružja marke „CZ99“ koji koristi bojevu municiju sa mnogo manjim barutnim punjenjem.
Ova obuka se zadnjih nekoliko godina uspešno sprovodi u Centru za osnovnu policijsku obuku (COPO) u Sremskoj Kamenici i, po stanju na terenu, pokazala se veoma uspešnom. Pojedine situacije sa terena se simuliraju, skoro pa identično. Izvode se na osnovu precizno utvrđenih scenarija, koji nastaju na osnovu analize aktuelnih bezbednosnih problematika. Iako se ne radi o pitanju života ili smrti, policijskim službenicima koji prolaze kroz ovakvu obuku, u intervenciji uvek proradi adrenalin, povećaju se otkucaji srca, strah u isčekivanju nepoznatog, iz radio veze se čuje glas koji ne prestaje sa pitanjima, a u glavi svi zakonski uslovi za upotrebu vatrenog oružja, razmišljanje o tome šta uraditi, da li naći zaklon i sačekati ili odmah utrčati unutra. Ako lice izađe napolje, šta raditi? I tako dalje… Kako izgleda obuka u čuvenoj „taktičkoj kući“ možete videti OVDE.
Pod velikim pritiskom, često simulirajući ovakve situacije, policijskom službeniku vremenom sve ovo postaje rutina, nešto normalno što će kasnije upotrebiti na terenu i zaštiti pre svega sebe, a zatim i svoje kolege i građane. Zakonski i taktički potkovan, pun samopouzdanja, ne razmišljajući ći da li će i kako upotrebiti vatreno oružje, on postaje ono što je i na papiru – zaštitnik života ljudi i imovine.
Naravno, uspešnoj praksi mora da prethodi potpuno razumevanje teorije, odnosno propisa kojima je uređena upotreba vatrenog oružja, bez nedoumica, u svako doba dana i noći. U tom smislu poslodavac bi u najkraćem roku trebalo da donese Pravilnik o postupanju policijskih službenika u visokorizičnim situacijama, promeni Plan stručnog usavršavanja i prilagodi ga svakodnevnim situacijama, da obezbedi dodatna materijalna i finansijska sredstva i da obuku vatrenim oružjem fokusira sa nepokretnih meta i silueta, na pokretne mete i na opremanje većih organizacionih jedinica, kako bi svaka od njih imala „taktičku kuću“.
Svesni smo opšte ekonomske situacije u zemlji i nedostatka sredstava u budžetu MUP, ali svi mi, počev od vrha MUP, moramo biti svesni da najviše koštaju nedovoljno zaštićeni životi i imovina građana. I da naviše koštaju policijski službenici koji, usled nedovoljne obučenosti, ali i zakonskih ograničenja, postaju „glineni golubovi“.
Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić
